Džo Stramer mora da se u grobu prevrće.
Lider legendarnog britanskog benda Kleš nikoga nije ostavljao u nedoumici oko svojih političkih uverenja. Tako je bilo i u slučaju četvrtog studijskog albuma, objavljenog 1980; ne samo da je naslovljen Sandinista!, u znak solidarnosti sa nikaragvanskim levičarskim Sandinističkim frontom nacionalnog oslobođenja (FSLN), koji je godinu dana ranije srušio diktaturu Anastasija Somose – ali i u inat premijerki Margaret Tačer, koju je nervirao već i sam pomen termina sandinista – nego su i svoju diskografsku kuću naterali da taj trostruki album prodaje po ceni samo za funtu većoj od one standardne za obične albume, koja je u to vreme na Ostrvu iznosila pet funti.
Nema stoga nikakve sumnje da bi Stramer, da je poživeo, bio užasnut kad bi video u kakvog monstruma je izrastao vođa sandinističke revolucije Danijel Ortega: poslednjih godina vlast deleći sa suprugom Rosario Muriljo – početkom 2025. iz dotadašnjeg potpredsedničkog statusa unapređene u „kopredsednicu“ – nekadašnji revolucionar Nikaragvom vlada poput bilo kog drugog latinoameričkog kaudilja, da bi sada otišao još korak dalje i obznanio da ubuduće ni izbori neće biti održavani.
Predsednik još od 2007. godine (prethodno je na čelu države bio od 1979. do 1990, najpre kao „koordinator“ tranzicione vlade, potom kao predsednik u jednom mandatu), Ortega je saopštio da će ukidanje izbora onemogućiti povratak starog režima i njegovih američkih pomagača. Ali nikakva politička promena nije ni bila na vidiku. Izbori nisu slobodni još od 2011; sve iole relevantne opozicione figure su u svojevoljnom ili nametnutom egzilu, ukoliko ih nije snašla i neka gora sudbina; javno kritikovanje vlasti se ne toleriše; a prošlogodišnjim ustavnim reformama faktički je ozvaničen jednopartijski sistem. Više nema apsolutno nikog ko bi, u uslovima konstantne represije, smeo i da pomisli na to da uputi izazov režimu koji je odavno demonstrirao da ne preza ni od čega: samo tokom masovnih protesta protiv vlasti koji su Nikaragvu zahvatili 2018. u državnom nasilju ubijeno je više od 300 ljudi.
Pritom su Ortega i Muriljo – prema izveštajima, u sve većoj meri je ona ta čija je poslednja – dovoljno uračunljivi da znaju kako da se ne nađu na nišanu Vašingtona, posebno sad kad tamo stoluje neko lak na obaraču poput Donalda Trampa. Neposredno nakon što su Amerikanci zimus oteli venecuelanskog diktatora Nikolasa Madura i njegovu suprugu, iz nikaragvanskih zatvora oslobođen je izvestan broj političkih zatvorenika, a ponovo su uvedene i vize za kubanske državljane; i jedno i drugo očito je za cilj imalo da se odobrovolji Bela kuća.
Ali upućeni ukazuju na dva bitnija razloga za to što Trampova administracija – uprkos fiksaciji na levičarske režime u Centralnoj i Južnoj Americi – zasad barem ne pridaje prevelik značaj stanju u Nikaragvi, zadovoljavajući se personalnim sankcijama uvedenim za oko 2.400 pripadnika režima i članova njihovih porodica. Jedan je to što ova zemlja ne raspolaže prirodnim resursima koji bi u slučaju promene vlasti Amerikanci mogli da eksploatišu; drugi to da, budući da je tamošnji sistem do te mere personalizovan, a o organizovanoj opoziciji se više ne može govoriti, nema ni nekoga ko bi mogao da odigra ulogu kakva je u Veneceueli pripala Madurovoj zamenici, sada v. d. predsednika Delsi Rodriges.
Što će reći da strahovladu porodice Muriljo-Ortega nema ni ko, ni šta da okonča.
