Političke stranke danas verovatno imaju manji ugled nego ikada od uvođenja višestranačja (prema najnovijem istraživanju CRTE samo 19 odsto građana/ki veruje političkim strankama u poređenju sa 26 odsto iz 2023. godine). Građani ih doživljavaju kao zatvorene organizacije, udaljene od ljudi, opterećene ličnim ambicijama i unutrašnjim sukobima. Često s pravom. Godine partijskog zapošljavanja, trgovine političkim uticajem, odsustva odgovornosti i unutrašnje demokratije učinile su da mnogi poveruju kako bi demokratija bila bolja kada stranaka ne bi bilo.
Studentski protesti dodatno su učvrstili taj utisak. Pokazali su da društvo može da se organizuje bez partijskih zastava, da solidarnost može biti snažnija od političkog marketinga i da se poverenje može graditi na integritetu, a ne na funkcijama. To je jedna od najvažnijih političkih lekcija koje je Srbija dobila poslednjih godina.
Ali iz toga ne proizlazi da političke stranke nisu potrebne. Naprotiv.
Predstavnička demokratija ne poznaje alternativu političkim strankama. One nisu nastale zato što političari vole da se organizuju, već zato što nijedno moderno društvo ne može da funkcioniše bez organizacija koje artikulišu interese građana, formulišu javne politike, preuzimaju odgovornost za donošenje odluka i omogućavaju građanima da na izborima smene one koji su ih izneverili. Građanski pokreti mogu da pokrenu promene, studenti mogu da probude društvo, ali neko mora da preuzme odgovornost za upravljanje institucijama. To je uloga političkih stranaka.
Problem, dakle, nije u njihovom postojanju. Problem je u tome kakve su postale.
Prečesto su političke stranke prestale da budu zajednice ljudi okupljenih oko ideja, a postale organizacije okupljene oko rukovodstava. Unutrašnje rasprave zamenjene su disciplinom, argumenti lojalnošću, a članstvo pasivnim odobravanjem odluka koje donosi uzak krug ljudi. Kada se izgubi prostor za dijalog unutar stranke, postepeno nestaje i sposobnost da se vodi dijalog u društvu.
Prečesto su političke stranke prestale da budu zajednice ljudi okupljenih oko ideja, a postale organizacije okupljene oko rukovodstava. Unutrašnje rasprave zamenjene su disciplinom, argumenti lojalnošću, a članstvo pasivnim odobravanjem odluka koje donosi uzak krug ljudi
Zato tvrdnja da bez demokratije u političkim strankama nema demokratije u društvu nije politička parola. To je iskustvena činjenica. Stranke su prva politička škola demokratije. Ako se u njima ne uči kako se različita mišljenja uvažavaju, kako se odluke donose posle rasprave i kako rukovodstvo odgovara članstvu, teško je očekivati da će se ti principi poštovati kada se osvoji vlast.
Upravo zato je aktuelna rasprava o izlasku pojedinih proevropskih opozicionih stranaka na izbore protiv studentske liste mnogo više od taktičkog pitanja. Ona otvara suštinsku dilemu o načinu na koji se danas donose političke odluke.
Ako je tačno da značajan deo članstva tih stranaka smatra da u postojećim okolnostima zajednički nastup predstavlja najbolju šansu za promenu vlasti, da li je njihovo mišljenje bilo predmet ozbiljne unutarstranačke rasprave? Jesu li članovi imali priliku da utiču na odluku ili je ona doneta u uskom krugu rukovodstva? Ovo pitanje nije važno samo zbog ovih izbora. Važno je zbog toga kakvu političku kulturu gradimo.
Ne postoji nijedan demokratski argument kojim se može braniti pravo rukovodstva da bude važnije od članstva. Stranka ne postoji zbog svog predsednika, predsedništva ili poslaničkog kluba. Ona postoji zbog ljudi koji u nju ulažu svoje vreme, energiju i političko poverenje. Kada rukovodstvo prestane da sluša članstvo, ono ne slabi samo sopstvenu organizaciju. Slabi samu ideju političkog predstavljanja.
Izvesno je da živimo u trenutku u kojem se odlučuje ne samo ko će pobediti na izborima, već kakva će biti politička kultura našeg društva posle ovog režima. Hoćemo li dobiti samo druga lica sa istim obrascima ponašanja ili ćemo konačno promeniti način na koji se politika vodi?
Izvesno je da živimo u trenutku u kojem se odlučuje ne samo ko će pobediti na izborima, već kakva će biti politička kultura našeg društva posle ovog režima. Hoćemo li dobiti samo druga lica sa istim obrascima ponašanja ili ćemo konačno promeniti način na koji se politika vodi
Istorija neće pamtiti ko je imao jedan poslanički mandat više ili manje. Pamtiće ko je umeo da prepozna trenutak kada je trebalo skloniti sopstveni ego i stati iza zajedničkog cilja.
Političke stranke jesu nezamenjiv stub demokratije. Ali samo ako su spremne da demokratiju žive iznutra. U suprotnom, postaju još jedna interesna grupa koja brani sopstvene pozicije, a ne javni interes.
U vremenu kada se Srbija bori da vrati elementarne demokratske standarde, najveći test političkih stranaka nije koliko glasova mogu da osvoje. Već, koliko su spremne da se odreknu dela sebe kako bi društvo dobilo šansu da ponovo postane demokratsko.
