U klasičnom američkom televizijskom kvizu To Tell the Truth (Istinu govoreći, prim.), tri učesnika bi tvrdila da su ista osoba dok ih je žiri poznatih ličnosti ispitivao pokušavajući da ih uhvati u nedoslednostima. Nakon što bi članovi žirija glasali, voditelj bi izgovorio čuvene reči: „Molimo da ustane pravi taj i taj“.
Kada je reč o američkom državnom sekretaru Marku Rubiju, to je pitanje koje Venecuelanci postavljaju još otkako su američke trupe u januaru zarobile predsednika Nikolasa Madura. Više od šest meseci kasnije, i dalje čekaju odgovor na njega.
Čini se da postoje tri Rubija, od kojih svaki argumentovano može da tvrdi da je on onaj pravi. Prvi je Rubio koga su mnogi Venecuelanci mislili da poznaju: sin kubanskih imigranata koji razume šta diktatura čini zemljama i porodicama, i koji je većinu svog javnog života proveo osuđujući tiraniju te zagovarajući slobodu, demokratiju i vladavinu prava.
Mesecima nakon što je v.d. predsednica Rodriges položila zakletvu, njena prelazna vlada i dalje je popunjena lojalistima režima. Više od 300 političkih zatvorenika i dalje je iza rešetaka, represivni aparat je netaknut, a nema ni najava kada bi mogli da uslede izbori
Ovaj Rubio navodno vodi tešku borbu protiv onih u administraciji predsednika Donalda Trampa koji Venecuelu ne vide kao zemlju u kojoj treba obnoviti demokratiju, već kao naftno polje koje treba eksploatisati, te bezbednosni problem koji treba rešiti. On želi da političke zatvorenike vidi na slobodi, represivne institucije ukinute, izborni sistem obnovljen, a Venecuelance slobodne da biraju svoje lidere, kako bi se osiguralo da Madurov režim neće opstati samo pod novom upravom.
Drugi Rubio se ne opire strategiji administracije. On je sprovodi, umirujući venecuelansku opoziciju da će demokratske reforme uslediti, dok se za to vreme Sjedinjene Države dogovaraju s onima koji su nasledili Madurovu mašineriju, predvođene vršiteljkom dužnosti predsednika Delsi Rodriges. Dobar policajac i loš policajac tako čitaju iz istog scenarija.
Treći Rubio, u međuvremenu, nadgleda mutnu političku ekonomiju u kojoj venecuelanski naftni prihodi, ugovori i institucije služe režimskim insajderima i njihovim poslovnim partnerima u Vašingtonu, demokratiju iz deklarisanog cilja pretvarajući u glavnu prepreku za nastavak takvog aranžmana. Mesecima nakon što je Rodriges položila zakletvu, njena prelazna vlada i dalje je popunjena lojalistima režima. Više od 300 političkih zatvorenika i dalje je iza rešetaka, represivni aparat je netaknut, a nema ni najava kada bi mogli da uslede izbori. Na pitanje kada bi Venecuelanci sledeći put mogli da izađu na glasanje, Rodriges je odgovorila: „Ne znam, jednog dana“.
Poruka teško da je mogla biti jasnija. Dve godine nakon što su Venecuelanci ubedljivom većinom glasali za predsedničkog kandidata opozicije Edmunda Gonsalesa, da bi mu potom jasna pobeda bila ukradena, nijedan od preduslova za kredibilne izbore nije uspostavljen. Pre nego što Venecuelanci mogu ponovo da glasaju, zemlji su potrebni nezavisna izborna administracija, birački spisak koji uključuje i osam miliona Venecuelanaca koji žive van zemlje, ukidanje represivnih zakona, obezbeđeno prisustvo međunarodnih posmatrača izbora, i garancije da će oružane snage poštovati ishod glasanja.
Niko više ne može da se pretvara da su ove odluke isključivo na Venecueli i da SAD nemaju značajan uticaj na njih. Kako je nedavno izvestio Njujork tajms, Rubio faktički kontroliše finansije Venecuele i alokaciju njenih prirodnih resursa. Rodriges čak, prema izveštajima, za važna imenovanja mora da traži njegovu saglasnost.
Štaviše, većina venecuelanskih prihoda od izvoza prvo stiže u američko ministarstvo finansija, koje ih odatle u Venecuelu vraća uz određene uslove – što je aranžman koji je Njujork tajms uporedio sa „roditeljima koja deci daju džeparac“. Budući da je uspostavio nivo kontrole nad jednom suverenom zemljom kakvu nijedan američki zvaničnik nije imao još od vremena kada je Pol Bremer upravljao okupiranim Irakom, američki i venecuelanski zvaničnici su Rubija prozvali „vicekraljem“.
Iako se Trampova administracija hvali da se u Venecuelu slivaju milijarde dolara prihoda od prodaje nafte, javno nije objavljen nijedan izveštaj o tome koliko novca je na taj način prikupljeno, ili kako se on troši. Demokratija se ne može graditi na tajnim računima, a demokratska tranzicija ne može da uliva poverenje ukoliko se kod čoveka koji je nadgleda nalazi i ključ od kase.
Nova vlada se sa svojom prvom velikom krizom suočila 24. juna, kada su dva ogromna zemljotresa jačine 7,2 i 7,5 stepeni Rihterove skale zemlju pogodila u razmaku od 39 sekundi, razorivši Karakas i priobalnu saveznu državu La Gvajra. Prema podacima vlade, poginulo je skoro 5.000 ljudi, a više od 16.000 ih je povređeno. Organizacije civilnog društva i dalje prijavljuju desetine hiljada nestalih, dok se za bezbednosne snage priča da su navodno ometale spasilačke napore.
Rodriges je kritike na račun odgovora države odbacila kao deo zavere protiv njene vlade, dok je proglašenje vanrednog stanja postalo najnoviji izgovor za odlaganje procesa demokratske tranzicije. U današnjoj Venecueli čak i prirodne katastrofe služe onima na vlasti.
Ništa ne pruža jasniju predstavu o istinskim namerama Trampove administracije prema Venecueli od načina na koji tretira Mariju Korinu Mačado, liderku opozicije koja je ujedinila demokratski pokret Venecuele i dobila Nobelovu nagradu za mir 2025. Kada je pokušala da se vrati kući nakon zemljotresa, vlada Rodrigesove zatvorila je vazdušni prostor zemlje i zapretila svima koji bi da joj pomognu.
Vlada Rodrigesove nije delovala sama. Američki zvaničnici naterali su pilote aviona u kome je bila Mačado da se okrenu i vrate, dok je visoki zvaničnik Bele kuće njen pokušaj povratka diskvalifikovao kao „groteskni politički oportunizam“. Sarađujući sa venecuelanskim režimom kako bi najpopularniju demokratsku liderku zemlje držao u izgnanstvu Rubio je potkopao predstavu o „dobrom policajcu“ koju je pažljivo negovao.
Ni Venecuelanci u SAD ne prolaze bolje. Administracija ih i dalje podvrgava viznim ograničenjima, okončala je program na osnovu koga je iz humanitarnih razloga odobren legalan ulazak u zemlju 117.000 Venecuelanaca s američkim sponzorima (tj. američkim državljanima koji su garantovali za njih, prim.), uskratila je stotinama hiljada ljudi status privremene zaštite, i nastavila je s deportacijama šaljući za Karakas avion za avionom. Ako je Venecuela za Vašington bila toliko nepodnošljiva da je to opravdanje za svrgavanje njenog vladara, kako onda može biti dovoljno bezbedna da primi iste one ljude koji su pobegli od tamošnje vlasti?
Većina venecuelanskih prihoda od izvoza prvo stiže u američko ministarstvo finansija, koje ih odatle u Venecuelu vraća uz određene uslove – što je aranžman koji je Njujork tajms uporedio sa „roditeljima koja deci daju džeparac“
Koji je onda Rubio pravi? Prekaljeni branilac slobode? Dobar policajac koji umiruje demokratsku opoziciju u Venecueli dok američka administracija sklapa poslovne aranmžmane s tamošnjim vlastima? Ili moćni vicekralj čiji potezi ukazuju da venecuelska demokratija nikada nije bila ništa više od pregovaračkog sredstva? Možda više nije ni važno. Dvosmislenost nije vrlina; to je svestan izbor.
Sigurno će u narednim mesecima uslediti nove objave. Možda će biti saopšten datum izbora, najavljeno osnivanje fonda za rekonstrukciju, ili uslediti neki drugi gest koji bi trebalo da izgleda kao izlaženje u susret opoziciji. Sudite o takvim obećanjima samo na osnovu onoga što se da proveriti: koliko je političkih zatvorenika oslobođeno; da li je oformljena izborna administracija kojoj Venecuelanci mogu verovati; da li je birački spisak autentičan; da li je Mačado u domovini i bezbedna; i da li su svaki dolar od prihoda od nafte položeni računi.
Sve manje od toga samo je predstava.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
