Razoran zemljotres koji je pogodio Venecuelu predstavlja prvi veliki politički test za privremenu predsednicu Delsi Rodrigez i autoritarni režim u Karakasu koji je prinuđen da se predstavlja kao demokratski. U trenutku kada država pokušava da stabilizuje ekonomiju, obnovi odnose sa međunarodnim partnerima i deklarativno priprema teren za političku tranziciju, ova prirodna katastrofa otvorila je pitanje da li institucije uopšte imaju kapacitet da odgovore na krizu opsežnih razmera.
U središtu političkih spekulacija nalazi se i Marija Korina Mačado. Najuticajnija opoziciona liderka razmatra povratak u Venecuelu kako bi učestvovala u organizovanju pomoći
Dva snažna zemljotresa pogodila su sever zemlje u razmaku od svega četrdeset sekundi, pri čemu je najteže stradao priobalni pojas oko La Gvaire, dok su velika oštećenja zabeležena i u Karakasu. Broj poginulih u trenutku kada ovaj tekst ide u štampu premašio je 1.700, više hiljada ljudi je povređeno, a desetine hiljada se i dalje vode kao nestali ili raseljeni. Više od četiri stotine naknadnih potresa dodatno otežava spasilačke operacije.
Humanitarna katastrofa i politički izazovi
Ipak, najveći problem predstavlja stanje u kojem je katastrofa zatekla zemlju. Godine sankcija, ekonomske krize, korupcije i nedovoljnog ulaganja u infrastrukturu ozbiljno su oslabile sposobnost države da odgovori na vanredne situacije. Bolnice se suočavaju sa nedostatkom opreme i lekova, mehanizacije za raščišćavanje ruševina nema dovoljno, dok su putevi, energetska mreža i telekomunikacije pretrpeli velika oštećenja. Zbog toga se humanitarna kriza razvija mnogo brže nego što vlasti uspevaju da organizuju pomoć.
Ukoliko stanovništvo stekne utisak da međunarodna pomoć kasni ili da ne stiže do najugroženijih, nezadovoljstvo bi moglo biti usmereno prema vlastima, ali i Vašingtonu, koji je preuzeo odgovornost za stabilizaciju zemlje nakon uklanjanja Madura
Uporedo sa tim, politička situacija postaje sve napetija. Vlasti pokušavaju da centralizuju distribuciju pomoći kroz državne institucije i zvanične platforme, uz obrazloženje da je to neophodno kako bi se sprečio haos tokom spasilačkih operacija. Opozicija, međutim, tvrdi da se time ograničavaju nezavisne humanitarne akcije i optužuje vlast da tragediju koristi za jačanje sopstvene političke pozicije. Volonteri navode da su policija i lokalne vlasti nastojale da zatvore njihove punktove za prikupljanje pomoći ili da ih usmere ka državnim centrima.
U središtu političkih spekulacija nalazi se i Marija Korina Mačado. Najuticajnija opoziciona liderka razmatra povratak u Venecuelu kako bi učestvovala u organizovanju pomoći pogođenim područjima. Prema navodima američkih medija, pojedini zvaničnici u Vašingtonu smatraju da bi njen povratak u ovom trenutku mogao dodatno destabilizovati situaciju, dok drugi veruju da bi zajednički rad vlasti i opozicije predstavljao važan signal političkog otvaranja zemlje. Pred Delsi Rodrigez se nalazi složena odluka. Dozvoliti povratak najveće političke protivnice moglo bi da demonstrira spremnost za postizanje nacionalnog jedinstva, ali i da dodatno oslabi položaj vlade ukoliko opozicija uspe da kapitalizuje na nezadovoljstvu građana.
Na talonu budućnost zemlje
Posebnu težinu čitavoj krizi daje uloga Sjedinjenih Država. Nakon uklanjanja Madura, Vašington je zadržao kontrolu nad venecuelanskim finansijama i naftnim prihodima, dok je deo sankcija ostao na snazi. Trampova administracija je najavila paket pomoći od 150 miliona dolara i slanje spasilačkih timova, ali će brzina isporuke pomoći sa sobom doneti i političke posledice. Ukoliko stanovništvo stekne utisak da međunarodna pomoć kasni ili da ne stiže do najugroženijih, nezadovoljstvo bi moglo biti usmereno koliko prema novim vlastima, toliko i prema Vašingtonu, koji je preuzeo odgovornost za stabilizaciju zemlje nakon promene režima.
Način na koji budu organizovane obnova i raspodela pomoći, kao i odnos između vlasti, opozicije i međunarodnih partnera, mogao bi da ima veći uticaj na budućnost Venecuele nego sama promena režima početkom godine.
