U njegovom poslednjem romanu Tajni roman Gorana Grolovića (Besna kobila, 2025) mrtvi se vraćaju kako bi kod živih izazvali promene. Dejan Atanacković svakako je pisac netipičnih tema, što je već dokazao u nagrađivanom romanu Luzitanija. Na znatno više stranica sada nas vodi u nove dimenzije fantastike, koje su vrlo granične sa realnošću koju živimo ili koju smo živeli. Horor, satira, triler i fantastika mešaju se vrlo vešto kako bi se opisao savremeni Beograd, prepun digresija i neočekivanih situacija i likova. Svaka sličnost sa gradom u kome živimo, čist je proizvod piščeve mašte. Ili možda nije uopšte…
Šta ste zapravo, konstruišući narativ, hteli da kažete o životu u prestonici, ili u samoj zemlji u kojoj se nalazimo?
Ima ona scena kada iz spoljnih zidova zgrade, iz brojnih šupljina za koje niko nije znao da su tu, izleću ptice, i nekud odlaze u naizgled beskrajno dugom jatu. Te su ptice prethodno bile teška briga stanara, budući da je reč o prilično neprijatnim, pa i čudovišnim pticama. No jasno je, ili se makar naslućuje, da one nisu proizvod prirode već nekog konstruisanog i teškog psihičkog sveta stanara zgrade. I onda kada one izleću i naizgled odlaze, a ima ih toliko da tom izletanju nema kraja, stanari se najpre raduju, jer dugo su ih te ptičurine mučile, ali onda zabrinuto počinju da se pitaju hoće li išta od njihove zgrade ostati, kao da je čitava zgrada, tačnije čitav njihov svet, a oni to podsvesno znaju, u stvari sazdan od njihovih frustracija, strahova, predrasuda. Eto, verujem da se tu već mogu uočiti neke povezanosti. Roman je nastajao u fragmentima, sprat po sprat, i nisam znao, kada sam napisao prvu rečenicu, kuda će me priča odvesti. Ali uvek se stvari uobliče tako da govore o nama, jer na kraju krajeva ne može se biti imun, makar ja ne mogu, na sopstveno vreme i okruženje.
Da li je ta zgrada iz koje ne izlazimo kao čitaoci, osobena paradigma sadašnjeg društva? Prisustvujemo vrlo neobičnim situacijama i nekim vrlo prepoznatljivim karakterima?
Nije bilo zgrade u kojoj sam stanovao za koju se to ne bi moglo reći. I ova u Tajnom romanu, zgrada br. 37, u znatnoj je meri proizvod priča i ljudi iz zgrada u kojima sam boravio. Tajni roman je, to sam shvatio tek kada je završen, pun blokada, barikada, društvenih podela. Razum, pred nejasnom pretnjom, postaje deficitaran i ugrožen, a u srži problema je to što se stanarima odnekud javlja neka nerazumljiva prošlost. Vide da je sve to deo nekog šireg događanja, neke šire slike, da je i nekakav rat u najavi, ali jedino što im polazi za rukom jeste da se grupišu u tabore, one koji će događaje tumačiti iz ugla sujeverja i one koji će, uz velike teškoće, tražiti racionalna objašnjenja. A vreme u romanu je analogno, pre mobilnih telefona, uz to je i vreme rudarskih štrajkova, nestašica, restrikcija struje, dakle neminovno su to osamdesete. Moja sećanja na to vreme, na te političke osamdesete, uz sve lepe događaje adolescentnog doba, nije daleko od tog stanja stvari.
Ponoviću, neće režim pasti dok ne padnu njegova kriminalna gradilišta, a to su sva ona gde se praktikuju tajni ugovori, krše procedure i zakoni, gde se zatire sećanje, truju priroda i ljudi, i bezočno gazi javni interes
Šta je bila glavna referenca, pri pisanju ovakvog romana? Kritika vas često upoređuje sa Markesom, ali meni je sve vreme bila prisutna atmosfera filmova Roja Andersona…
Pisanje je postupak vrlo sličan građenju filmskih slika, u tom pogledu najbliži mi je Dejvid Linč, i mislim da je on prisutan u Tajnom romanu. Za konstruisanje nečeg približnog strukturi zgrade-romana svakako mi je značajan bio Žorž Perek, kao što su mi za mnoge prostore, podrum, stepenište, tavan, bili važni Bašlar, Bucati, Murakami, Saramago, ali i neki od klasika, Hofman, Po, Šeli. Makar u nekim poglavljima, Tajni roman nosi u sebi strukturu i motive gotske priče.
Sve vreme sam razmišljao o mrtvima koji odlučuju o promenama i društvenim krizama. Da li je izvor priče zapravo naš izborni sistem, po kome – kako se veruje – mnogo više mrtvih odlučuje o rezultatima izbora no mi živi?
Nisam tu pojedinost imao na umu, a izvrsna je analogija. Činjenica, u naprednjačkoj Srbiji zloupotreba mrtvih deo je jednog beskrupulozno nedostojanstvenog odnosa i prema živima i prema mrtvima. Kao što se mrtvima licitira kad se želi omalovažiti masovni zločin i genocid, kao što se zataškavaju i ostaju nekažnjene smrti koje režim ostavlja za sobom, tako se mrtvi postrojavaju kao deo naprednjačke glasačke mašine. Mrtvi su za njih samo broj, a za režim je jedino važno da taj broj bude usklađen s nekom od njihovih laži.
Šta očekujete od predstojećih izbora? Da li vidite kandidata ili grupu koja može da se odupre vladajućoj garnituri?
Teorijski, da. Brojevi govore da Studentska lista na nekim budućim izborima ubedljivo nadjačava režim. Problem je u tome što ne znamo kada i da li će u dogledno vreme izbora uopšte biti, niti šta će do tada ostati čitavo od srpskog društva koje se ubrzano pljačka, progoni, premlaćuje, antagonizira samo prema sebi. Možda bi pitanje trebalo da bude vidimo li grupu koja je u stanju da od režima iznudi izbore. Moj odgovor na to pitanje bio bi, nažalost, ne. Video sam tu snagu prošle godine, kada su studenti vozili bicikle do Strazbura i trčali do Brisela, dok je studentski pokret, uprkos unutrašnjoj raznolikosti, kroz razne svoje postupke ostavljao utisak razumne evropske orijentacije. Ali onda je građanima Srbije bačena ona floskula hajde prvo da smenimo režim pa ćemo onda da se bavimo „ideološkim pitanjima“. Evropa je tako smeštena među ideološka pitanja, umesto da bude ključno egzistencijalno i bezbednosno pitanje.
Brojevi govore da Studentska lista na nekim budućim izborima ubedljivo nadjačava režim. Problem je u tome što ne znamo kada i da li će u dogledno vreme izbora uopšte biti, niti šta će do tada ostati čitavo od srpskog društva koje se ubrzano pljačka, progoni, premlaćuje, antagonizira samo prema sebi
Šta bi ta opozicija morala da poseduje da napravi izborni zaokret?
Velika šteta načinjena je zahtevima za apstiniranje proevropskih opozicionih stranaka u korist Studentske liste i to pre no što su izbori uopšte izvesni. To su dve strane koje nisu smele ni na koji način da budu suprotstavljene. Proevropske stranke, uz sve kritike koje zaslužuju, dale su nesporni doprinos donošenju evropske rezolucije o Srbiji i uopšte značajnoj promeni stava EU prema srpskom režimu. Podrška Evrope neophodna je da bi do ičega nalik na izbore u Srbiji uopšte došlo. A dok se evropski opredeljena Srbija već mesecima veštački deli po pitanju odnosa prema proevropskoj opoziciji, očevidno je jačanje desne, antievropske struje, grupisanje oko opasnih pojedinaca navodno naklonjenih studentskom pokretu, a imali smo i obraćanje na studentskom skupu u Kraljevu donedavne poslanice stranke koja je siguran režimski igrač.
Koliko studenti u ovom trenutku uopšte imaju snage? Koliko građani imaju još poverenja u njihov otpor? A koliko vi?
Studentski pokret je politički subjekt koji uživa masovno poverenje, samim tim ima značajan potencijal da na društvo utiče svojim stavovima i argumentima. Zato je tužno i zabrinjavajuće kada umesto preuzimanja uloge nekog kome je objektivno dat legitimitet da menja društvo – po osnovu svoje mladosti, istrajnosti, organizovanosti, i makar prividnog jedinstva – studentski pokret u velikoj meri bira da se prilagođava i usklađuje sa zadrtošću prethodnih generacija, sa masovno promovisanim lažima i psihozama društva, počevši od odnosa prema Kosovu, Srebrenici, devedesetima, i uopšte nacionalizmu kao korenu svakog zla u ovoj zemlji. Jasno se i ovih dana vide posledice takve retorike, u vidu jedne „relaksirane“ neodgovornosti. Niko odgovoran ne bi smeo da ma koji fašistoidni ispad ne dovede u vezu sa svakim činom ćutanja i svakim iskazom nacionalistički motivisane iracionalnosti, pa i one koja dolazi sa uslovno rečeno naše strane. Ukratko, mislim da se podrška studentskom pokretu od strane dobrog dela građanske i evropske Srbije ne događa zahvaljujući političkim idejama koje se iz studentskih redova plasiraju, već uprkos njima.
Bili ste odbornik u Skupštini grada. Kako sada posmatrate urušavanje njegovih simbola? Kako vam uopšte izgleda transformacija Beograda uoči velikog planiranog događaja za 2027?
Transformacija je isuviše lepa reč. Beograd je unakažen, obogaljen grad, čitave gradske celine zbrisane su sa lica zemlje da bi se gradili objekti za pranje kriminalnih para, a i sa ciljem patološke osvete nad Beogradom. To su otvoreni frontovi za umrtvljavanje otpora, za primoravanje ljudi da kažu ovo se više ne može odbraniti, ovo više nije naš grad. To je savršena sprega okupatorskog kriminala, neukusa, nestručnosti, ali i dugogodišnje kolaboracije sa režimom mnogih pojedinaca i institucija koji su u međuvremenu stekli status žrtve, gotovo i heroja. Ponoviću, neće režim pasti dok ne padnu njegova kriminalna gradilišta, a to su sva ona gde se praktikuju tajni ugovori, krše procedure i zakoni, gde se zatire sećanje, truju priroda i ljudi, i bezočno gazi javni interes.
Nasilje je postalo naša svakodnevica. Samo prošle nedelje napadnut je jedan pisac i jedna trans aktivistkinja. Zašto i pored svega što im pripada, ova vlast mora da vlada nasiljem?
Upravo zato što i sami znaju da im ne pripada ništa. Sve što su stekli, stekli su lažima, bezakonjem, kriminalnim privilegijama i nasiljem. To su pozicije okupatora. Nasilja ima toliko da sem nasilja gotovo ničeg i nema. Otpor nasilju može da bude samo njegova suprotnost: solidarnost. Ali solidarnost ima svoje mehanizme, svoju logiku. Ili ćemo biti solidarni sa svima nad kojima se nasilje vrši, ili nećemo biti solidarni uopšte. Ne može se biti solidaran prema jednoj nacionalnoj manjini, a praviti se da druga ne postoji. Ne može se biti solidaran s nekim profesorima, a druge smatrati neugodnim saveznicima. Mi danas imamo društvo u kojem su se dogodili strašni i sramotni događaji, u kojima je neki običan svet prihvatio najgora poniženja, dozvolio sebi da bude instrument najprimitivnije korupcije. S tim što ja ne mogu da pravim veliku razliku između profesora Građevinskog fakulteta koji procenjuje da se ugrožavanje temelja Narodne biblioteke odvija prema propisima i one grupe strašnih ljudi koji pevaju posprdne pesme majci koja je izgubila sina.
Kada jednog dana ova vlast bude došla do svog kraja, biće potrebno mnogo da se društvo očisti od mržnje i nasilja, s kojima živi svakodnevno. Koliko će bolan biti taj proces isceljenja? Da li je moguće da se društvo uopšte očisti, da se resetuje, da se vrati nekim pravim vrednostima?
Ne verujem da je isceljenje i približno bolno koliko trajanje ove bolesti. Ono što boli je trajanje korupcije, samoživosti, guranje glave u pesak, kolaboracija sa ovim zlom. U trenutku kada kažete sada se suočavamo sa istinom, sa spregom nacionalizma i korupcije, to je lekovit, katarzičan trenutak. Za to je naravno potrebno izgraditi institucije u stanju da formulišu takve kulturne i obrazovne politike, a njih sigurno neće graditi oni koji se danas zalažu za kontinuitet laži o teritorijalnom integritetu i suverenitetu, koji negiraju genocid, koji ignorišu postojanje masovnih grobnica albanskih civila ne nekoliko kilometara od centra Beograda, već oni koji će se zalagati za politike pomirenja, međunacionalnog uvažavanja, i koji će biti svesni realnog položaja Srbije u vremenu i prostoru. Ili će biti tako ili nikakvog isceljenja neće biti. I iskreno, baš me briga što će neko doživeti duševnu bol jer će posle trideset i kusur godina morati da shvati da Ratko Mladić nije heroj već psihopatski zločinac i kukavica.
Šta nam poručuje Režimčija je strategija povratak u devedesete? Stalno se zvecka nekim pretnjama, stvaraju se neprijatelji i tamo gde ih nema…
Ovaj režim predstavlja opasnost ne samo za građane Srbije, već za celu Evropu. Previše je isprepletanih tuđih interesa utkano u ovu teritoriju. Ne mislim da je režim sposoban za veće sukobe, ali verujem da jeste u stanju da izazove opasne krize i oružane konflikte ne samo u granicama Srbije, posebno u trenutku kada bude počeo da gubi tlo pod nogama.
Posebno je odjeknula izjava poslanice SPS Snežane Paunović o etničkom čišćenju Kosova. Iako se izvinila i povukla izjavu, da li se to može uopšte posmatrati kao lapsus ili je u pitanju govor iz kolektivne podsvesti?
Nije to bio ni lapsus, ni podsvest, naravno da je rekla to što misli, i to je kontinuitet zločinačkih poduhvata i sklopa svesti režima devedesetih i stranke čiji je ona deo. Ali to što je rekla reflektuje želje mnogih, ako ne samu želju za deportacijom ljudi, onda svakako indiferentnost velikog dela društva kojem Kosovo nije političko pitanje, već iracionalni psihički konstrukt. Uobičajeno se o Kosovu govori kao da Albanci ne postoje. Studentski memorandum ih, recimo, ne spominje nijednom rečju (sem što je i sam odabir reči „memorandum“ rečit sam po sebi). „Rešenje“ za Kosovo traži se pre svega u potpunom odsustvu priznanja da je aktuelno stanje rezultat besmislenog rata koji je država Srbija vodila s nespornom namerom etničkog čišćenja, i rat izgubila. U takvom izostanku suočavanja sa stvarnošću, pritom, ne postoji ni trunka mogućnosti, a bojim se ni iskrena namera većinskog srpskog društva, da se srpskoj manjini na Kosovu pruži bilo kakva racionalna podrška, već samo da se, kao i do sada, nastavi sa „patriotskom“ zloupotrebom njihovih života.
Sve što su stekli, stekli su lažima, bezakonjem, kriminalnim privilegijama i nasiljem. To su pozicije okupatora. Nasilja ima toliko da sem nasilja gotovo ničeg i nema. Otpor može da bude samo njegova suprotnost: solidarnost
Aktivni ste na društvenim mrežama, pišete neprestano o fenomenima koji vas tište, bili ste i privođeni zbog svojih uverenja… Koliko borba jednog pojedinca može da dopre do kolektiva kome je potrebno promeniti svest i ukazati na pravu sliku stvarnosti? Da li imate utisak da ponekad pišemo samo istomišljenicima?
Mene u stvari najviše i zanima fenomen istomišljenika u srpskom društvu. Da li je neko sa mnom istomišljenik ako smatra da je neophodno srušiti jedan režim koji predstavlja direktan kontinuitet sa ludilom devedesetih, a istovremeno ćuti na dan srebreničkog genocida? Da li mi je istomišljenik neko ko se bori protiv korupcije, a najvećem uzroku korupcije, nacionalizmu, daje vetar u leđa? Dosta mi je „istomišljeništva“ s onima s kojima se ne nalazim čak ni na nekim osnovnim etičkim i racionalnim principima, i koji su spremni da me optuže da imam „političku agendu“ ako branim jedan most, ili ako iznosim zasnovanu kritiku na račun „naše strane“. Naravno, kompromis je uvek neophodan i za kompromise treba biti spreman, ali potrebno je takođe razumeti šta od tih kompromisa vodi ka pobedi, a šta ka fragmentaciji i ulivanju lažnih nada.
I u kontekstu vaših mrtvih i živih u romanu, kada pogledate kako pišu mediji koji su u rukama vlasti, da li pomislite da li smo mi uopšte živi?
Jesmo, živi smo, režim bi hteo da nas uveri u suprotno, a povremeno i ubija. Jer ovo je borba da vreme nastavi da teče, ka normalnoj, koliko-toliko predvidljivoj budućnosti. Sve to što dolazi iz režimskih glasila, i uopšte iz tog primitivnog i pokvarenog sveta, jeste pokušaj okončavanja svega u jednom opštem amoralnom brlogu, i to čine neki za koje se na kraju uvek pitamo: ko su uopšte ti ljudi? Ko je to ko danas može da stoji uz ovo zlo, da u njemu učestvuje ili da se pravi da ga ne primećuje? A naravno da vrlo dobro znamo ko su. I evo, čekamo sada rezultate ovog konkursa Ministarstva kulture u sklopu Ekspo, za umetničke projekte ulepšavanja čudovišta i pelješenje srpske kulture, pa da dopunimo spisak.
