U maju 1991. godine, novinar Mirko Klarin (1943-2022) objavio je u Borbi tekst pod naslovom „Nirnberg sada“ u kojem je pozvao međunarodnu zajednicu da osnuje preventivno jedan međunarodni sud pred koji bi trebalo da se izvedu „sve naše vođe i vođice“ koje, šetajući se po Jugoslaviji, navodno traže rešenje za njen opstanak. Tog momenta se ovaj vrsni pravnik i novinar upisao kao duhovni vođa Haškog tribunala, koji će odlukom Saveta bezbednosti biti osnovan tačno dve godine kasnije.
Klarin je bio prvi izveštač iz Haga, a 1998. godine je u Briselu osnovao agenciju SENSE, koja je slala izveštaje u zemlje bivše Jugoslavije koje u Hagu nisu imale svoje dopisnike. Ubrzo mu se u tom poslu pridružila i Mina Vidaković, već afirmisani novinar Studija B, Borbe, Naše Borbe, produkcijske kuće Mreža.
Pre nego je završen rad Tribunala, njih dvoje su 2011. napravili od SENSE nevladinu organizaciju, a Mina Vidaković za Radar objašnjava:
„Tokom godina izveštavanja, sakupili smo ogroman arhivski materijal, a nismo uspeli da ga plasiramo. Recimo, imamo hiljade izveštaja i 722 polusatne televizijske emisije u kojima smo izveštavali o izvedenim dokazima i odgovornosti optuženih, ali su brojne ljudske priče koje stoje iza tih dokaza ostale u senci. Među dokumentarcima koje je radila SENSE, nalaze se i dva filma sa potpisom reditelja Lazara Stojanovića (1944-2017), o Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Odlučili smo da sve to donesemo u region, bliže ljudima na koje se ta arhiva odnosi. Nismo hteli da idemo ni u Beograd, ni u Zagreb, ni u Sarajevo, jer bi odlazak u bilo koji od tih centara mogao biti protumačen kao stav, zauzimanje strana. A mi smo, i dok smo izveštavali iz Haga, nastojali da to izbegnemo. Izabrali smo Pulu, kao mesto u kojem su podjednako dobrodošli ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Istra i Pula su generalno poznate kao tolerantnije sredine od ostatka Hrvatske.“
Mi smo bili stalno u Hagu i beležili sve što se događalo iz dana u dan. Od svega što smo sakupili, javnosti je bilo plasirano i poznato najviše pet odsto. Sve ostalo je ovde, u ovom našem Centru za tranzicijsku pravdu koji je otvoren u oktobru 2017. godine
Pre nego su se konačno preselili u Pulu, Mirko i Mina su počeli da rade nešto što su nazvali „interaktivni narativ“. Reč je o veb-stranicama koje obrađuju određenu temu koja se nametala tokom godina suđenja u Hagu. Taj format daje mogućnost da se jedna tema obradi kroz različite oblike dokumentarnog materijala – video, tekstovi i dokumenti koji su na suđenjima korišćeni u opisima događaja vezanih za zločine. Uz to, otvara se prostor i za umetnički izraz kao što je to serija fotografija Tima Lavlesa, člana tima srebreničke istrage koji je, već od 1996. godine, učestvovao u otkrivanju masovnih grobnica na području nekadašnje enklave pod nominalnom zaštitom UN.
Osim forenzičkih, Lavles je odlučio da napravi i seriju umetničkih fotografija, kako dokumenti o srebreničkim žrtvama ne bi ostali samo puki dokazni materijal nego i humani zapis o izgubljenim ljudskim životima.
Tu su i fotografije koje je načinio Pavo Urban, fotograf koji je ubijen 6. decembra 1991. godine od gelera minobacačke granate tokom najžešćeg granatiranja Dubrovnika od strane JNA. Poginuo je u blizini Orlandovog stupa gde je uspeo da ovekoveči udare granata po Stradunu. Njegova poslednja fotografija nastala u sekundi kada je smrtno pogođen, pod naslovom Kamena prašina nad gradom, deo je ukupnog fundusa o bombardovanju Dubrovnika koji je SENSE uz dozvolu Urbanove majke objavio u posebnoj galeriji na sajtu:
„Mi smo bili stalno u Hagu i beležili sve što se događalo iz dana u dan. Od svega što smo sakupili, javnosti je bilo plasirano i poznato najviše pet odsto. Sve ostalo je ovde, u ovom našem Centru za tranzicijsku pravdu koji je otvoren u oktobru 2017. godine. Ovde se nalazi svojevrsna arhiva institucionalnog pamćenja vezanog za Tribunal. Očuvanje tih činjenica nam je bio glavni cilj, da bismo zadržali znanje o tome šta se zapravo dogodilo, što ne bismo znali da tog suda nije bilo.“
Prvo suđenje koje je Mina Vidaković počela da prati kada se pridužila SENSE agenciji bila je Srebrenica. I kao jedan od najupućenijih novinara u rad Tribunala, danas odgovorno tvrdi:
„Srebrenička istraga je ubedljivo najbolja, najsveobuhvatnija i najtačnija kriminalistička istraga, čak i na evropskom nivou, koja je izvedena posle Drugog svetskog rata. Jer, istraga je započeta manje od godinu dana od zločina i prikupljeno je mnogo dokaza koji su se poklapali sa pričama preživelih svedoka. Dobro pamtim zaštićenu svedokinju D. D. koja je govorila kako su joj oteli iz ruku sina od 14 godina jer je izgledao napredno, pa je odveden sa muškarcima na streljanje. Bila sam užasnuta pričom, a još i lično dirnuta, jer moj sin u tom trenutku ima 15 godina. Na kraju je sudija pitao tu ženu da li hoće nešto da kaže što je nisu pitali, a ona je izgovorila: Htela bih da pitam gospodina Krstića da li ima nade da je moj sin živ, jer ja njega sanjam skoro svako veče. Pruža mi ruke i kaže kako je sve vreme bio u Vlasenici… Užasnula me je njena priča, kao i prekopavanje grobnica pobijenih u Srebrenici radi prikrivanja zločina. Posmrtni ostaci pojedinih žrtava su nalaženi u tri različite grobnice. A to vam najstrašnije svedoči da se zlo nastavljalo i posle smrti.“
Trenutno sa velikom grupom saradnika iz svih oblasti, radimo na veb narativu o Tribunalu i želimo da napravimo mapu zločina u Hrvatskoj. Ali osim činjenica o zločinima nastojimo da ukažemo i sačuvamo i primere ljudskosti i tolerancije, kojih je bilo mnogo u ratovima devedesetih, ali su ostali u senci zla
Trenutno je aktuelno pitanje šta će biti sa arhivom Tribunala. Rad Mehanizma za međunarodne sudove koji je nasledio Tribunal da dovrši njegove poslove se privodi kraju. Sagovornica Radara objašnjava:
„Postojala je opasnost da će arhiva Tribunala završiti u nekom hangaru Ujedinjenih nacija u Nju Džersiju, praktično nedostupna javnosti i istraživačima, ali čini se da to srećom ipak neće biti slučaj. Naša arhiva nije celokupna arhiva Tribunala, ali mi smo most bez kojeg je teško proučiti arhivu Tribunala, a dopreti do nje je prilično komplikovano. Najkraći put do svakog podatka i svake na sudu dokazane činjenice vodi kroz našu arhivu. To je deo razloga postojanja našeg Centra.
Danas se obraćamo novim generacijama za koje su ratovi daleka prošlost a Tribunal tek epizoda koja zanima samo uzak krug njegovih savremenika. Imam potrebu da izađem iz te niše i dragoceni materijal iz naše i Tribunalove arhive upotrebim za promovisanje univerzalnih vrednosti i za promociju ljudskosti koja nam sve više nedostaje. Jer, podstaknuti smo da delujemo samo sa pozicije pripadnika neke grupe, navijačke, nacionalne, rasne… bilo koje i bilo kakve. Samo nigde nema čoveka. Ljudskost se, kao, podrazumeva a kako to izgleda u praksi vidimo danas ne samo ovde, na našim prostorima, već i u svetu.“
Sagovornica Radara nam citira poslednji razgovor na Sajmu knjiga u Puli između istoričarke Dubravke Stojanović i Mirka Klarina. Kada su počeli ratovi devedesetih na prostoru nekadašnje Jugoslavije, oboje su mislili da je to ponašanje primitivnih Balkanaca koji odrađuju nacionalne ratove iz 19. veka koje su svi već završili a mi ih sa zakašnjenjem vodimo. Kako je vreme prolazilo, oboje su shvatili da smo mi primitivni Balkanci bili avangarda užasa koji će uslediti u 21. veku. I to je novi kontekst u kome Mina Vidaković vidi budućnost rada svog Centra:
„Trenutno sa velikom grupom saradnika iz svih oblasti, radimo na veb narativu o Tribunalu i želimo da napravimo mapu zločina u Hrvatskoj. Ali osim činjenica o zločinima nastojimo da ukažemo i sačuvamo i primere ljudskosti i tolerancije, kojih je bilo mnogo u ratovima devedesetih, ali su ostali u senci zla. Ukazati da je moguće odupreti se gospodarima rata, podjednako je važno za suočavanje s prošlošću kao i razotkrivanje zločina i zločinaca.“
