Šezdesetsedmogodišnja Nemica po imenu Danijela Klete prošlog meseca je osuđena na 13 godina zatvora zbog učešća u oružanim pljačkama počinjenim između 1999. i 2016. Kada je Klete, jedna od poslednjih još živih pripadnica Frakcije Crvene armije (RAF), 2024. uhapšena, u berlinskom stanu u kome se krila pod lažnim imenom pronađeni su pištolj, automatska puška, zlato i velika suma novca.
RAF je bila antikapitalistička, antiimperijalistička, marksističko-lenjinistička grupa koja je svojevremeno Nemačku držala u strahu ubijajući političare i poslovne ljude, pljačkajući banke, a izvela je i jednu otmicu aviona, sve u nadi da će tako inicirati svetsku revoluciju. Većina nekadašnjih članova RAF danas je mrtva. Neki od njenih osnivača, poput Andreasa Badera i Ulrike Majnhof, umrli su u zatvoru još sedamdesetih godina, kada je Klete prvi put postala aktivna. RAF je zvanično raspušten 1998. Dvoje pripadnika koji se terete za terorizam i dalje su u bekstvu.
Rasisti u dobro skrojenim odelima, koji obećavaju deportovanje stranaca i kažnjavanje „liberalnih elita“, mogu se učiniti veoma privlačnim mlađoj generaciji koja bi da se ratosilja establišmenta. Zaboravlja se šta je u korenu tako radikalne ksenofobije
Hapšenje i presuda izrečena Kleteovoj, mnogo godina nakon što je revolucionarni cilj za koji se borila krahirao, podseća na slučaj Hiroa Onodaa. Ovaj pripadnik obaveštajne službe japanske imperijalne vojske odbio je da poveruje da je Drugi svetski rat okončan i decenijama je preživljavao na jednom malom filipinskom ostrvu kao nekakav gerilac, sve dok 1974. nije vraćen u Japan. Klete i drugi iz posleratnog naraštaja revolucionara koji su pribegli oružanoj borbi, posebno u Nemačkoj, Italiji i Japanu, imali su isti problem kao i on. I oni su, poput Onodaa, ostali zaglavljeni u ratu koji se odavno završio.
Pripadnici RAF, italijanskih Crvenih brigada i Japanske Crvene armije (JRA) na saučesništvo svojih zemalja u „američkom imperijalizmu“ gledali su kao na nastavak fašističkog ustrojstva. Nisu želeli da ponove greške svojih roditelja koji su ili postali saradnici fašističkih i militarističkih režima uoči i tokom Drugog svetskog rata, ili su ostali nemi pred nezamislivim zločinima koje su ti režimi počinili. Umesto toga, članovi ovih oružanih grupa opredelili su se za nasilno suprotstavljanje onome što su smatrali fašističko-kapitalističkim svetskim poretkom.
Fusako Šigenobu, rođena 1945, bila je jedan od najmilitantnijih vođa JRA, grupe koja je najvećim delom delovala iz Libana. Njen otac je tridesetih godina bio ekstremni desničar koji je u japanskoj imperijalnoj vojsci dogurao do čina majora. Nakon što je tokom jedne posete Japanu 2000. uhapšena, Šigenobu je objasnila da je njen oružani otpor bio „usko povezan s istorijskim okolnostima“. Italijanski radikalni levičari su na sličan način sami sebe uverili u to da su nastavljači borbe koju su tokom Drugog svetskog rata vodili pripadnici tamošnjeg antifašističkog partizanskog pokreta.
Ne iznenađuje da su se najmilitantniji studentski pokreti pojavili upravo u državama koje su činile Sile osovine. Ne samo da su posleratne generacije u tim zemljama morale da se nose sa ratnim saučesništvom ili poslušnošću njihovih roditelja, nego je mnogo moćnih ljudi u posleratnoj Italiji, Nemačkoj i Japanu zaista imalo krvave ruke.
Nobusuke Kiši, japanski premijer od 1957. do 1960, tokom Drugog svetskog rata obavljao je dužnost zamenika ministra za municiju imperijalne vojske, a pre toga u Mandžuriji bio zadužen za nadzor projekata za čije izvođenje su japanske okupacione snage koristile prinudne radnike. U prvoj vladi Zapadne Nemačke, predvođenoj Konradom Adenauerom, bilo je nekoliko istaknutih bivših nacista. Jedan potonji zapadnonemački kancelar, Kurt Georg Kisinger, takođe je svojevremeno bio član nacističke partije. Konzervativno krilo italijanske politike i industrije vrvelo je od bivših fašista. Sve te etablirane figure načelno su imale podršku Sjedinjenih Država, koje su ih često i finansirale. Kiši je, recimo, voleo da igra golf s predsednikom Dvajtom Ajzenhauerom.
Dok je gnev posleratnih revolucionara lako razumeti, radikalizam za koji su se opredelili zapravo je bio simbol njihovog poraza. Umereniji studentski protesti protiv Vijetnamskog rata, autoritarnih profesora, krutih seksualnih normi ili korumpiranih konzervativnih elita imali su izvesnog uspeha. Socijalne norme su relaksirane. Hijerarhije, kako obrazovne tako i one verske, počele su da se urušavaju. Ali mejnstrim politika u Amerikom predvođenom „slobodnom svetu“ ostala je relativno konzervativna, a opstanak kapitalističkog sistema ni u jednom trenutku nije bio doveden u pitanje. Sedamdesetih godina studentski se protest rasuo utonuvši u kulturu seksa, droga i rokenrola. Oružana borba zadrtih revolucionara bila je ukorenjena u očajanju koje ih je prožimalo. Klete je danas dinosaurus, jedna od poslednjih preživelih iz rata koga se mnogi ljudi danas više ni ne sećaju.
To je, međutim, stvorilo novi, potencijalno još veći problem. Posleratna politika u Evropi, SAD i Japanu možda jeste bila konzervativna, ali svakako nije bila fašistička. Sećanja na Holokaust u Evropi i japanska zverstva u Aziji neprihvatljivim su učinila militantni desničarski etnički nacionalizam, o rasnoj politici da se i ne govori; takve ideje preživljavale su samo na najtoksičnijim marginama društva.
Mladi levičarski revolucionari, toliko opsednuti sećanjem na Drugi svetski rat, naciste i fašiste često su videli tamo gde ih nije bilo, jureći za fantomima i odlučujući se na akcije koje su bile koliko brutalne, toliko i neučinkovite. Ali šta ako je gubitak istorijskog sećanja u potonjim generacijama omogućio da neki od tih fantoma ponovo ožive?
Ma koliko tinejdžera u školi čitalo Dnevnik Ane Frank, nasilne ideologije 20. stoleća – japanski militarizam, Musolinijev fašizam, Hitlerov Treći rajh – danas su daleka prošlost koliko i Napoleonova era ili Burski rat. Živa sećanja na davnašnje zločine više ne stoje kao prepreka širenju rasističke demagogije i ekstremnog šovinizma.
Ma koliko tinejdžera u školi čitalo Dnevnik Ane Frank, nasilne ideologije 20. stoleća – japanski militarizam, Musolinijev fašizam, Hitlerov Treći rajh – danas su daleka prošlost koliko i Napoleonova era ili Burski rat
Sve većem broju ljudi politike ekstremne desnice deluju „kul“. Rasisti u dobro skrojenim odelima koji obećavaju deportovanje stranaca i kažnjavanje „liberalnih elita“ mogu se učiniti veoma privlačnim mlađoj generaciji koja bi da se ratosilja establišmenta. Zaboravlja se šta je u korenu tako radikalne ksenofobije.
Kako raste politička moć promotera desnog ekstremizma, tako i njihovo postupanje postaje znatno opasnije od nasilničkih fantazija nekakve grupice privilegovanih revolucionara s eksplozivnim napravama ručne izrade. Za razliku od nacista i fašista prošlih vremena, ovi današnji mogu da računaju na razumevanje Bele kuće.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
