30. maj
U Francuskoj „žuti prsluci“ protestuju zbog penzija.
U Briselu farmeri protestuju zbog poljoprivrednih subvencija.
U Italiji zbog poreza.
U Britaniji zbog imigracije.
Samo u Beogradu se protestuje zbog ptića „čiope“.
Jedna od do sada najsvetlijih epizoda otpora je skidanje gigantskog propagandnog postera režima (plaćenog našim zajedničkim parama) sa palate Albanija. Platno je zaklonilo pristup ovim jedinstvenim pticama svojim gnezdima i svojim ptićima. Postojala je opasnost da će umreti od gladi.
Ako se bilo gde može videti simbolička i praktična razlika između režima i mentalnog sklopa građana koji se bore protiv njega, onda je to ovde. Nije bilo „velike“ svrhe, velikog razloga, „institucija“ ili „patriotizma“, samo čiste, skoro hobitovske – neki bi rekli i budističke – želje da se ne nanese zlo, da se ne dozvoli besmislena okrutnost, da se veliki princip razlike između „njih“ i „nas“ dokaže na maloj stvari. U Srbiji, otupeloj na grubost, surovost i nebrigu, ovo je prava mentalna revolucija.
Kolektivna ekspertiza i želja su brzo stavljeni u pogon – volonteri, alpinisti, a i Savo Manojlović – odlučnost je bila tako opipljiva da su i policijski inspektori sa svojim crnim „pederušama“ (njihov izraz, ne moj) nemoćno posmatrali. (Zašto naši inspektori izgledaju ili kao nakupci sa Cvetka ili kao izbacivači sa splavova?)
I baner je pao. Naknadna provera je potvrdila da su svi ptići preživeli.
Ako se bilo gde može videti simbolička i praktična razlika između režima i mentalnog sklopa građana koji se bore protiv njega, onda je to ovde. Nije bilo „velike“ svrhe, velikog razloga, „institucija“ ili „patriotizma“, samo čiste, skoro hobitovske – neki bi rekli i budističke – želje da se ne nanese zlo
Protiv surovog režima se bori svakoga dana, svakim činom koji negira surovost, ma koliko bio „mali“. Svaki od njih je projekciono platno za fundamentalne razlike u pogledu na svet.
Kako kaže moja žena, fascinantno je koliko je naša građanska svest sistematski ubijana od strane režima – i koliko su podržavani i podizani prostakluk, neznanje, podlost i kriminal – a koliko je i dalje jaka i, zbog studenata, postaje sve jača. A to je vrlo dobar znak, u svakom pogledu!
2. jun
Bazično stanje umova u modernom svetu – a mi se tu pomalo ističemo na razne načine – nije stanje racionalne analize nego verovanja.
Verovanje u slavu, u položaj i autoritet, u sudbinu, u zvezde, u „svoje“ medije, u kapital, u uspeh, u vanzemaljce, u „uticajce“, a posebno u stvari i brendove – fetiše i amajlije, simbole i toteme – kojima pokušavamo da začepimo prazninu nerazumevanja ili nedostatka smisla u životu. Većina naših života i odluka koje donosimo baziraju se na slepom, ne mnogo često analiziranom, verovanju.
Dva glavna verovanja kod nas su, trenutno, verovanje u natprirodne sile i verovanje u studente. Pipneš li u bilo koje od ova dva, pripremi se za kritiku. „Ne diraj mi krugove…“ Uprkos tome, ja i dalje verujem u studente, ali ne slepo, već na bazi evidencije, kao jedinu organizovanu snagu u Srbiji koja je kredibilan izazov ovom mučnom i idiotskom režimu.
Što se tiče natprirodnih sila, veliku polemiku su nedavno izazvali redovi za poklonuće Bogorodičinom pojasu u Hramu na Vračaru. Zatekao sam se u Beogradu tih dana i otišao da vidim i sam ko to (tamo) čeka.
Red je bio masovan: ljudska traka koja vijuga od Hrama preko platoa, oko Narodne biblioteke, niz Nebojšinu ka Rankeovoj… Hiljade ljudi svih godišta i socijalnog statusa (po garderobi), na upeklom suncu, u strpljivom i mirnom mimohodu. Šetao sam pored reda i gledao njihova lica. Ništa ni na koji način posebno ili pogrdno u tome ko su i kako izgledaju. Za razliku od orkestriranih mitingaških tura režima, iz čijih autobusa kuljaju buljuci tužnih, poniženih i ucenjenih, ovaj red je bio jedan od reprezentativnijih statističkih preseka Srbije.
Komšije, rođaci, drugari, društvo iz kafane, sa pijace… Tipičan Kalenić ili Bajloni, samo u jednom redu, čekajući za jednu drugu vrstu okrepljenja i espapa; spiritualni Kalenić od pola miliona duša (možda čak i osamsto hiljada, ako je verovati crkvi) ispred jedne spiritualne tezge. Meni – slepom na treće oko – kritika organizovane religije i sujeverja je druga priroda. Ali ovaj red nije bio povod za elitističko lamentiranje, nije bio red glupaka, neobrazovanih i primitivaca…
To je bio red tipičnih žitelja i tipičnih žrtava, u svim alotropskim modifikacijama, modernog kasnokapitalističkog društva. Mnogi će se iznenaditi ovom mojom pozicijom, ali ovaj red u skoro svemu je sličan redovima – čak i kampovanju, ne zaboravimo – ispred Eplove prodavnice da bi se među prvima zgrabio novi model „ajfona“, redovima za novo osvežavajuće piće nekog uticajca/cajke ili redovima pred velikim prodavnicama tokom nekog rasprodajnog Crnog petka ili Utorka.
Za razliku od orkestriranih mitingaških tura režima, iz čijih autobusa kuljaju buljuci tužnih, poniženih i ucenjenih, ovaj red je bio jedan od reprezentativnijih statističkih preseka Srbije. Komšije, rođaci, drugari, društvo iz kafane, sa pijace… Tipičan Kalenić ili Bajloni, samo u jednom redu, čekajući za jednu drugu vrstu okrepljenja i espapa
Red za poklonjenje pojasu nema mnogo veze sa religijom, već sa sujeverjem, i kao takav je bio najnormalniji red na svetu. Religija je u srcu, sujeverje je u predmetima. Kada religija ne može da funkcioniše bez amajlija (relikvija) onda postaje samo magija, okultno i sujeverno. Da, to je bio i red društva sa više od trideset godina ispiranja mozga i normalizacije iracionalnog razmišljanja od strane milošešeljevskih režima, kao glavnog mehanizma ostajanja na vlasti. Ali ovaj red, suštinski, nije nikakva anomalija u modernom svetu.
Marks je negde gađao u pravom pravcu sa svojim „religija je opijum za narod“, ali je gađao ofrlje i neprecizno, na „klasnog neprijatelja“ koji je već odavno bio tu i u svetu koji je tek trebalo da dobije svoja hipermaterijalistička obeležja i društvene mreže: mnogo veći opijum za narod od religije su iracionalnost, emocionalna impulsivnost i sujeverje. A oni imaju mnoge forme, posebno u današnjem svetu. Pogledajte Engleze: vrlo mala religioznost, ali su glasali za Bregzit i sada glasaju za fašiste.
Priča se da su Rotšildi retki koji sa Si Đipingom mogu da zakažu sastanak maltene bilo kada jer i on veruje da svetom vladaju (ili na njega značajno utiču) Jevreji. Konsultovanje astrologa među američkom političkom elitom sada već ima razmere epidemije. Prof. Kit Stanovič – jedan od najvećih proučavalaca iracionalnosti i njene korelacije sa inteligencijom – pokazao je van svake sumnje da su inteligencija i racionalnost slabo korelirani. Drugim rečima, mnogi vrlo inteligentni ljudi donose katastrofalne odluke zbog iracionalnosti. Čak i obrazovanje, obično najjača korelirana varijabla, slabija je nego što se obično misli…
Živimo u svetu koji je posledica dugogodišnjeg, sistematskog, strateškog, neverovatno dobro finansiranog rastakanja racionalnosti i stimulisanja primata emocija i impulsa nad razmišljanjem. Populistička politika samo jaše na tom talasu, ali je trening mnogo stariji. Ime mu je marketing i konzumerizam. Već mnogo decenija, mi se treniramo da ne razmišljamo nego da reagujemo; da osećamo, da sledimo „srce“ i „instinkt“; da jurimo ispunjenje svakog impulsa koji nam majstori promocije neprestano golicaju.
Količina emocionalne i simboličke snage koje mnogi od nas upisuju u brendove koje kupujemo malo se razlikuje od energije klanjanja Bogorodičinom pojasu. Nike Air su taj pojas, luksuzni sat je isto to, Manolo Blanik cipele, Ermesova Birkin torba… sve je to Bogorodičin pojas materijalističkog sveta za koji se takođe čeka u redovima, kojima se takođe klanjamo
Komercijalni mediji, u potrazi za rejtinzima i za većim publikama koje mogu da prodaju oglašivačima, srećno nam rastaču koncept bilo kakvih čvrstih istina, istina ne postoji kao korisna stvar u tom prostoru, samo pažnja. A pažnju, kao što znamo, najbrže privlače i zadržavaju senzacije – druga reč za „čuda“. Istina je stabilna, a stabilnost ne prodaje; čudo prodaje.
Kroz taj trening, brendovi postaju novi fetiši, relikvije, amajlije i često, u takozvanim „brend plemenima“, totemi pripadanja specifičnoj zajednici. Brendovi nisu predmeti i usluge, već magični objekti od kojih se očekuje da usliše specifične, često nesvesne želje; brendovi su sekularno magično razmišljanje, komercijalni fetišizam o kome je Marks, da mu i za to odamo priznanje, takođe pisao. Količina emocionalne i simboličke snage koje mnogi od nas upisuju u brendove koje kupujemo malo se razlikuje od energije klanjanja Bogorodičinom pojasu. Nike Air su taj pojas, luksuzni sat je isto to, Manolo Blanik cipele, Hermesova Birkin torba… sve je to Bogorodičin pojas materijalističkog sveta za koji se takođe čeka u redovima, kojima se takođe klanjamo.
Bogorodičin pojas je najveća „brend aktivacija“ na našim prostorima ikada, posle Titovih štafetnih sletova. Isti proizvod, slepo verovanje, drugo pakovanje.
Zato me ovaj red nije mnogo iznenadio. Teren za njega je pripreman već mnogo decenija: u našim političkim sistemima, u medijima, u školama, na stadionima… I sva ta mitologija se hranila i dopunjavala sveopštom komercijalnom mitologijom, istom vrstom distrakcije od razmišljanja i od znanja, od racionalnosti i kontrole impulsa, samo sa manje tamjana i više parfema; manje zlatopisnih, više digitalnih, ikona…
Davno sam napisao mini feljton o dva hrama na Vračaru. Dva zelena krova, dva simbolička duhovna repera ne samo našeg društva, već i modernog sveta. Jedan je hram natprirodnog, drugi je hram znanja. Da se zaista želi promena sistema koji Srbiju već predugo ubija u pojam, redovi bi bili za ovaj drugi hram, sa četvrtastim krovom. Pola miliona duša bi došlo na poklonjenje ideji boljeg, pravednijeg, uspešnijeg društva znanja. Teslinom elektromotoru, na primer, za koga je Boris Dežulović jednom rekao da u njegovom jednom navoju ima više transcendentalnog nego u celokupnim sabranim radovima kompletnog arhijerejskog sinoda.
Eto prave relikvije, eto pravog čuda koje je promenilo čitav svet, merljivo, opipljivo, bez verovanja…
To je neuspeh modernog sveta i svih nas kojima su tabloidna čuda realnija i zanimljivija od najvećeg stvarnog čuda koje je ljudska vrsta do sada kreirala u svojoj kratkoj istoriji: razuma i nauke.
7. jun
Rat grafitima na beogradskim ulicama nikada nije prestajao, a ponekad se, kao sada, rasplamsa. „Tuk na utuk“ je uobičajeni mehanizam borbe, „rifrejming“ neprijateljskog grafita tako da ide nama u korist kao verovatno najjeftiniji jer ne zahteva brisanje i prežvrljavanje, samo pametno dopisivanje.
Odličan primer je kretenska, štetočinska i za budućnost zemlje samoporažavajuća režimska parola „Studenti ustaše“ – koju su kreativni mladi mozgovi razoružali jednostavnim dodatkom „Ustani i ti“. A(f)orističko borbeno delovanje, gramatička pismenost protiv jezivo tupe propagandne agresivnosti. Najbolji simbolički način da se porazi sila je da se učini smešnom.
Na istu temu, predlažem i sledeću akciju. Na grafit FCK BLK, koji u crnogovoru režimskih botova znači „fuck blokade“, treba ispod, u zagradi, dodati „barabe, lopove, kriminalce“.
Da, stvarno, FCK BLK.
9. jun
Sve je u oku posmatrača, stara je izreka o fenomenu realnosti koju sami gradimo u svojim glavama.
Videli smo to već mnogo puta, u umetnosti, u marketingu, u politici… realnost je ono što konstruišemo u svojoj lobanji podstaknuti kontekstom, simboličkom pripremom, autoritetima, našim anksioznostima, verovanjima i željama.
Niko ne zna koje pivo pije dok ne vidi etiketu. Tek onda postaje „moje“ pivo.
Isto je sa vinom, flaširanom vodom i mnogim drugim „generičkim“ proizvodima.
Legendarni violinista Džošua Bel „baskuje“ u metrou i niko ne obraća pažnju, a sutradan isti ti ljudi plaćaju po $200 da bi ga slušali u Karnegi Holu. Kontekst je sve.
Mnogo puta je već rečeno da živimo u svetu „van istine“ (post-truth), u svetu radikalnog relativizma, svetu posredovanom ekranima na kojima je često nemoguće prepoznati lažno od stvarnog. Najgora posledica toga – u svom vrhunskom ispoljavanju koje zovemo „društvene mreže“ – jeste da smo trenirani da reagujemo po impulsu, brzo i bez razmišljanja, analiza je zamenjena refleksnim presuđivanjem/osuđivanjem. A to je velika zamka sa potencijalno velikom štetom, i za nas i za druge.
Poslednji primer naše epistemološke relativnosti (i naivnosti) ima veze i sa trenutno najpominjanijom temom na svetu: veštačkom inteligencijom (AI).
Jedan lukavi konceptualni umetnik nedavno je okačio na X deo stvarne Moneove slike, rekao da je sliku kreirao kroz AI i pozvao javnost da mu kaže šta sve nije onako kako bi trebalo da bude kod stvarnog Monea. Dakle, vrlo lukavo je pripremio („prajmovao“) javnost. Brana se otvorila i poplava naših predrasuda je oblila objavu.
Mnogo puta je već rečeno da živimo u svetu „van istine“ (post-truth), u svetu radikalnog relativizma, svetu posredovanom ekranima na kojima je često nemoguće prepoznati lažno od stvarnog. Najgora posledica toga – u svom vrhunskom ispoljavanju koje zovemo „društvene mreže“ – je da smo trenirani da reagujemo po impulsu
Broj i dubina zamerki su pokazali koliko intelektualne energije mi možemo da imamo kolektivno – i koliko je često traćimo uzalud! Većina je, naravno, imala samo subjektivne sudove, ne i stvarnu ekspertizu. Samo je nekoliko usamljenih ekspertskih glasova, naravno ignorisanih, ukazalo da se radi o detalju sa stvarne slike, kao i vrlo specifičnim tehnikama slikanja za koje je malo verovatno da bi ih AI trenutno reprodukovao dobro.
Kada je umetnik objavio podvalu, nastalo je panično brisanje kritičnih objava, ali prekasno jer su mnoge od njih već snimljene za arhivu koju bih ja nazvao „Prilozi razumevanju naše kolektivne slabosti pred svetom posredovanim ekranima“.
Voleo bih da ovakvih eksperimenata bude više jer su doprinos borbi protiv tupog, lenjog, automatskog reagovanja, umesto makar i malo razmišljanja. Pokazati narodu koliko je lako ispasti glup u ekranskom prostoru. Skoro, pa državni projekt…
10. jun
Neki novi detalji vezani za prva dva teksta…
Nakon odbrane „čiopa“, isti set vrednosti se nedavno okupio u protestu protiv otvaranje izraelske fabrike dronova – „fabrike smrti“ kako su je nazvali protestanti – u Srbiji. Ništa vezano za dnevnu politiku, ništa za lokalne probleme, samo jak moralni imperativ da se bude na pravoj strani istorije i da se ime zemlje više ne vuče po blatu. Dobar je to znak.
Drugi je vezan za Bogorodičin pojas. Srpski režim je do te mere potopljen u korupciju da i iza onoga što bi trebalo da bude ‘sveto’ stalno lebdi sumporni oblak sumnjivog, senka, loše svetlo… U ovom slučaju glasina povezana sa (loše interpretiranom?) izjavom teologa bliskog Hilandaru, da je dolazak pojasa u Srbiju rezultat privatnog angažovanja predsednikovog oca i brata i navodno finansiran državnim parama. Predsednik je to demantovao. Ali je etički status režima toliko nizak da čak i ako ovo nije istina, a nemamo načina da to sada dokažemo, sličnih skandala je već toliko da je nemoguće rasterati čak i osećaj da može da bude tačno. A i to je dovoljno da se stvar uprlja.
Ulje na vatru kontroverze doliva i informacija, koja je do mene stigla sa nekoliko nepovezanih strana, o tome da su mnogi u redu pravili „selfije“ i užurbano ih kačili po svojim društvenim profilima, ali ne toliko da bi pokazali koliko su „verujući“, već kao dokaz šefovima da su ispunili partijsku ili profesionalnu obavezu. Ekvivalent slikanja glasačkog listića…
Drugim rečima, ako je tačno, onda je svo to presamićivanje bilo samo jedna paratitovska brend aktivacija za režim, i kao i njegovi sletovi, finansirana našim zajedničkim parama. I vernika i nevernika.
Kako to stalno ponavlja Basara, naš najveći moralni problem je da se kod nas sve sveto svlači u profanost, i sve profano uzdiže u sveto.
