Kucanje na vratima kancelarije trgnulo me iz razmišljanja o ovom događaju. Počeli su da dolaze operativci i drugi radnici službe, članovi novoformiranog Tima za realizaciju dobijenog zadatka. Zatražio sam od njih da svako pojedinačno i nezavisno u pisanoj izjavi iznese svoja lična saznanja i zapažanja o uništavanju dokumentacije, posle 5. oktobra 2000. godine. Dobijeni rezultati nisu bili ništa novo i neočekivano, odražavali su sve ono što sam i sam lično doživeo.

Uporedo sa time, kroz nalog upućen kripto zaštićenom linijom rukovodiocima teritorijalnih i linijskih organizacionih jedinica DB u Srbiji, zatraženo je da dostave celovite informacije i sva saznanja o ovim događajima. Čekajući prve rezultate, zatražio sam a ubrzo i dobio određena dokumenta koja su ukazivala na slične događaje uništavanja dokumentacije u prošlosti. Najznačajniji zabeležen događaj o uništavanju dokumentacije desio posle čuvenog partijskog Brionskog plenuma i smene Aleksandra Rankovića, bivšeg osnivača i šefa OZNE, i sive eminencije službi bezbednosti do 1966. godine. Podaci iz tog dosijea su bili frapantni. Primera radi, u arhivama Savezne i republičkih filijala Državne bezbednosti, na dan 01.07.1966. godine, nalazilo se preko dva i po miliona dosijea. I tada je uništena ogromna dokumentacija od neprocenjivog značaja. Logično, pitao sam se koliko je sada dokumentacije uništeno?

Ubrzo su počele da pristižu informacije – od primarnih dokumenata (informacije, službene beleške) pa do uzetih izjava i naloga za putovanje od aktera tih događaja sa jasno razgraničenom ulogom i odgovornošću svakog pojedinca. Površnim uvidom u strukturu dobijenih informacija bile su vidljive razmere ovog nezakonitog čina. Radilo se o sveobuhvatnoj, koordinisanoj, sinhronizovanoj i dobro organizovanoj tajnoj operaciji Službe u koju je bila uključena cela teritorijalna mreža, pre svega vezana za delokrug rada po unutrašnjoj bezbednosti.

Jasno su izdiferencirani nalogodavci i učesnici tih događaja po organizacionim jedinicama, sa utvrđenom vertikalnim i horizontalnim nivoima sprovođenja donetih odluka. Po strukturi izabrane dokumentacije vidljivo je da se radilo o političkim i javnim ličnostima, licima vezanim za pokret “Otpor” i protivnicima aktuelne vlasti. Selektivnost u izboru dokumenata, poput Izveštaja o proverama, kartotekama, delovodnicima, Registrima primene operativno-tehničkih mera, Planovima i Izveštajima o radu nedvosmisleno su ukazivali da se radilo o uništavanju operativne memorije službe i evidentnog dokaznog materijala o praćenju protivnika aktuelne vlasti.

Najznačajniji zabeležen događaj o uništavanju dokumentacije desio posle čuvenog partijskog Brionskog plenuma i smene Aleksandra Rankovića, bivšeg osnivača i šefa OZNE, i sive eminencije službi bezbednosti do 1966. godine. Podaci iz tog dosijea su bili frapantni

Iako je Nikola Ćurčić, tadašnji zamenik načelnika Resora državne bezbednosti MUP-a Republike Srbije, na sastanku izneo dilemu “da li izabranu dokumentaciju treba uništiti”, ubrzo je bilo jasno – na osnovu uzete Izjave po ZKP-u od Miloša Teodorovića i pregleda njegovog rokovnika – da je sve to već bilo dogovoreno krajem septembra 2000. godine u Nišu na jednom tajnom sastanku. Ćurčićeva primedba je bila samo još jedan test lojalnosti i provera prisutnih. Učesnici sastanka su bili poznati. Obrazac po kojem su organizatori ovog nezakonitog čina izvršili uništavanje bio je jasan i prepoznatljiv. Prvo su skupili i centralizovali dokumentaciju na jedno mesto – u objekat Školskog centra na Institutu na Banjici, onemogućavajući pristup i filtrirajući dokumentaciju – šta uništiti, a šta ostaviti. Bilo je jasno da će posledice ovog događaja imati dalekosežne i ozbiljne implikacije. Ovim činom obezbeđen je nesporan uticaj na predstojeće političke procese i omogućen je kontinuitet moći i preživljavanje bivšeg režima nakon navodne formalne promene vlasti.

Fioka bez dna i mreža koja govori

Ono što je bilo najopasnije i najosetljivije bio je podatak iz istrage koji se odnosio na Registre dosijea saradničke mreže i veza Službe. Ovaj segment je „srce“ svake tajne službe, i civilne ili vojne, i on predstavlja skrivenu tajnu mrežu ljudi koji imaju mogućnost kontrole i uticaja na tok različitih procesa u zavisnosti od interesa službe u datom trenutku. Elementi Registra dosijea saradničke mreže sadrže strogo poverljive i zaštićene podatke, dostupne vrlo malom broju ljudi u Službi. U njima se nalazi pun identitet saradnika sa pseudonimom ili šifrom pod kojom se koristi, način i datum “vrbovanja” sa jasno određenim razlogom za uspostavljanje tajne saradnje sa Službom, podatke o materijalnim primanjima i drugim nagradama, o ličnim slabostima, kompromitujuće prirode i kontinuitetu saradnje od dana početka “vrbovanja”.

U tom registru se nalaze brojne diplomate – domaće i strane, političari, novinari, advokati, tužioci, sudije, biznismeni, crkveni velikodostojnici, studenti… U pravom smislu, jedna tajna struktura jake i uticajne moći u državi. Između ostalog, u Registru saradničke mreže za grad Beograd nalazilo se i jedno lice blisko kabinetu Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika SRJ. Ko je, zašto se i u čijem interesu pratio predsednik države?

I površnom analizom dobijenih materijala jasan je zaključak da su uništeni dosijei/dokumenta na osnovu čijeg sadržaja bi mogla da se utvrđuje odgovornost za brojene zloupotrebe i nezakonite aktivnosti Službe u tom periodu. Pregledom određenih dosije, vidljivo je da su neki prepravljani i „čišćeni“, poput dosijea ubijenog novinara Slavka Ćuruvije. U brzini i površnosti takvih aktivnosti nastajale su “rupe”, gde su nedostajali čitavi vremenski delovi njegovih aktivnosti, koji su kroz uporednu analizu sa drugim podacima bili jasno uočljivi.

Elementi Registra dosijea saradničke mreže sadrže strogo poverljive i zaštićene podatke, dostupne vrlo malom broju ljudi u Službi. U njima se nalazi pun identitet saradnika sa pseudonimom ili šifrom pod kojom se koristi, način i datum “vrbovanja” sa jasno određenim razlogom za uspostavljanje tajne saradnje sa Službom, podatke o materijalnim primanjima i drugim nagradama, o ličnim slabostima, kompromitujuće prirode i kontinuitetu saradnje od dana početka “vrbovanja”

Određeni dosijei, posebno u Registru saradničke mreže, su menjani dopunom netačnih podataka u funkciji stvaranja uslova za buduće ucene. Bilo je jasno da su dugoročne posledice ovog nezakonitog čina i mogućnosti manipulacije velike i da zavise samo od kreativnosti i profesionalnih znanja lica koja sa njima raspolažu. Očigledno je da to bila centralna, ključna tačka u procesu očuvanja neformalnih centara moći nakon izvršenih “navodnih” političkih promena. U tom periodu, posle 5. oktobra 2000. godine, odlučivalo se ko će, kako i na koji način upravljati državom u godinama koje dolaze.

Dosijei, odnosno Registri, i različiti dokumenti, kao instrumenti rada tajnih bezbednosnih struktura nisu samo tehnička evidencija. U njima su, kao što sam ranije rekao, zabeleženi međusobni odnosi, različite ljudske slabosti, lojalnosti i veze. U njima se nalazi mapa stvarne moći, koja je drugačija od one koja je vidljiva na javnoj političkoj sceni. Kroz sadržaj takvih dosijea – operativnih ili arhivskih, uz personalne dosijee zaposlenih i stilove rada, lako se identifikuju centri uticaja.

Rekonstrukcijom karijera i različitim metodama rada uz pomoć dosijea mogu se utvrditi pravci uticaja velikih sila na istorijske tokove događaja na ovom prostoru. Primera radi, tajni dosije Vladete Milićevića, srpskog obaveštajca, krije odgovore na mnoga pitanja vezana za ubistvo kralja Aleksandra I Karađorđevića i novo saznanje koje prikupio na praćenju ustaške emigracije. Tokom 1966. godine Vladeta Milićević se, uz pomoć jugoslovenske službe bezbednosti, vratio u Beograd i sa sobom doneo značajnu dokumentaciju od državnog intersa i značaja. Austrijski nacista i specijalni Hitlerov izaslanik za Balkan Herman Nojbaher je, nakon svedočenja u Nirnbergu vođama nemačkog Rajha, prebačen u Jugoslaviju gde mu je suđeno. U zatvoru u Sremskoj Mitrovici je odležao zatvorsku kaznu od šest i po godina. Dobar deo tog vremena proveo je u razgovorima sa islednicima jugoslovenske službe bezbednosti, objašnjavajući do detalja organizaciju i metodologiju rada nacista na Balkanu.

U njima se nalazi mapa stvarne moći, koja je drugačija od one koja je vidljiva na javnoj političkoj sceni. Kroz sadržaj takvih dosijea – operativnih ili arhivskih, uz personalne dosijee zaposlenih i stilove rada, lako se identifikuju centri uticaja

Nedostupnost dosijea, na primer Josipa Broza Tita i Envera Hodže, lidera Jugoslavije i Albanije, umnogome bi pomogli u sagledavanju prošlosti i odnosa koji i danas vladaju na prostoru Balkana. Okretanje Jugoslavije Zapadu 1953. godine i svojevrsni otklon od Istoka i SSSR bio bi mnogo jasniji kroz mogućnost analize dosijea određenih ljudi, poput bivšeg diplomate Jugoslavije Vladimira Velebita. Brojni su dosijei u civilnim i vojnim službama bezbednosti bivše Jugoslavije vezani za aktere burnih događanja devedesetih i najnovijih dešavanja. Međutim, evo i posle dvadeset pet godina nakon kolokvijalno nazvanog čina uništavanja dokumentacije to je i dalje velika kontroverza. A nije. To se i danas vrlo lako može utvrditi.

Nakon 5. oktobra 2000. godine, nove vlasti to nisu razumele, iako su neki njeni delovi i pojedinci iz Vlade znali o čemu se radi. Istraga o uništavanju dokumentacije nije do kraja završena i odgovori koja je ona trebalo da da nisu dobijeni. Taj momenat, po meni ključan, bio je još jedna velika i propuštena šansa. Nova vlast se ubrzo, uz veliku „pomoć“ tajnih civilnih i vojnih Službi, ugušila u laži i paralaži koja je zavladala.

Posle informacije koju sam sačinio, na osnovu istrage koju sam vodio, dobio sam novi radni zadatak – tajni razgovori sa Radomirom Markovićem, bivšim načelnikom RDB-a, u prostorijama Okružnog zatvora u Beogradu u Bačvanskoj. Izvršio sam ovaj nalog u skladu sa zadatim rokom, uz obaveštenje da sledi tužilačka istraga. Verovao sam u to, jer sam mislio da je iza naloga državni interes. Međutim, nije bilo tako. Čak naprotiv, preduzete su sve mere na kontroli štete i obiman formiran dosije o ovom događaju je stavljen u duboku fioku, koja se povremeno izvlači i zatvara u zavisnosti od trenutne političke potrebe.

Istraga o uništavanju dokumentacije nije do kraja završena i odgovori koja je ona trebalo da da nisu dobijeni. Taj momenat, po meni ključan, bio je još jedna velika i propuštena šansa. Nova vlast se ubrzo, uz veliku „pomoć“ tajnih civilnih i vojnih Službi, ugušila u laži i paralaži koja je zavladala

Čak je, na predlog rukovodioca Službe, Vlada Republike Srbije donela Uredbu, u junu 2001. godine, o skidanju oznake poverljivosti sa dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti. U trenutku kada su znali da je određeni broj dosijea već bio uništen. Ili, možda, tadašnja vlada Republike Srbije to nije ni znala, što ne bih isključio kao mogućnost. Nekoliko godina kasnije, deo dokumentacije Službe državne bezbednosti predat je nadležnim arhivima Beograda i Srbije. Između ostalog, pored selektivno predate arhive, kao eksponati Arhivu su ustupljene lula i naočare Draže Mihajlovića, vođe Ravnogorskog pokreta. Medijsku promociju „otvorenosti Službe i novih vetrova u BIA“ i samu tehničku predaju izvršio je Miloš Teodorović, tada visoki funkcioner Agencije, kreator uništavanja dokumentacije. Da nije tužno, bilo bi smešno.

Istraživačka udica

Ono što sam naučio iz Dosije i korišćenjem Arhiva bilo je neprocenjivo i vredno i za moju samoobuku, zbog čega znam da ne treba imati iluzija da postoji samo jedna istina i da je sve tako jednostavno, crno ili belo. Kroz godine rada u Službi državne bezbednosti bio sam u prilici da budem u blizini ljudi, događaja i procesa koji se retko beleže u zvaničnim, javnim ili medijskim spisima. Zato i nemam želju da ovaj deo knjige i moje lično svedočenje o ovom događaju prihvate čitaoci kao konačnu istinu. Naprotiv, voleo bih da pokažu sumnju i nastave tamo gde sam ja zaustavljen. To je u interesu sadašnjosti i budućnosti.

Nije bitno šta piše u pojedinačnom dosijeu, već ko to piše i sa koje pozicije. Pitanje koje traži jasan odgovor je zašto je nastao taj dosije, jer on nije proizvod slučajnosti ili nečega što neko nije znao šta da radi u slobodno vreme. On je uvek deo konkretnog šireg političkog procesa praćenja pojedinca i jedne bezbednosne pojave

Dosije u tajnoj službi nije obična knjiga. On je proizvod Sistema i zato mora da se čita ne kao konačna istina već kao fragment jedne šire slike. Nije bitno šta piše u pojedinačnom dosijeu, već ko to piše i sa koje pozicije. Pitanje koje traži jasan odgovor je zašto je nastao taj dosije, jer on nije proizvod slučajnosti ili nečega što neko nije znao šta da radi u slobodno vreme. On je uvek deo konkretnog šireg političkog procesa praćenja pojedinca i jedne bezbednosne pojave.

Posle 5. oktobra, veoma je važno uočavati rupe i praznine, nelogične skokove u vremenu i po sadržaju u dosijeu. To više govori od običnih zapisa. Potrebno je utvrditi uzrok tog nedostatka koji može biti samo slučajan, tehnički, ali i rezultat svesne selekcije. Stil i jezik pisanja tajnih službi nikada nije neutralan. On koristi formulacije koje ostavljaju prostor za različite interpretacije. Kontekst nastajanja dosije je takođe veoma važan, jer on je deo šireg sistema bezbednosti u određenom trenutku. Sam Dosije/dokument ne postoji sam za sebe. Bez stavljanja u vremenski kontekst (politički, bezbednosni, međunarodni) čak i tačna informacija može biti pogrešno shvaćena. Analitičkom metodom, praćenja toka događaja otkrivaju se uzročno-posledične veze, nelogičnosti i iznenadne neočekivane promene ponašanja u pisanju. Zato je pitanje i narativ o kontroverzi koji je stvoren u javnosti o uništavanju dokumentacije i dalje otvoreno. Danas možda više nego pre. U svakom modernom društvu postoje jasni okviri kako se, kada i u kojem razumnom vremenskom periodu vrši deklasifikacija tajnih dokumenata i dosijea. Na kraju, sve se svodi na početak.

Prvi deo mini-feljtona „Brisanje tragova“ pročitajte u ODVOJENOM TEKSTU.