Iz dosadašnje diplomatske prakse znali smo za šatl-diplomatiju. Za čarter-diplomatiju, sa druge strane nismo, bar ne pre samita Zapadni Balkan. Tu diplomatiju prvi put u novijoj, a i starijoj istoriji, primenio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na događaju koji je održan u Tivtu, a tokom koje smo opet iskoristili priliku da se malo obrukamo, jer što da ne.
Šatl-diplomatija podrazumeva da između zavađenih strana postoji treća strana koja je posrednik i onda ta treća strana putuje od jedne do druge strane, prenosi onoj drugoj stavove i poruke kako bi se kako-tako došlo do nekog diplomatskog rešenja jer su ovi, jelte, toliko zavađeni da ne mogu očima da se gledaju.
Čarter-diplomatija, iako naizgled deluje drugačije, za cilj takođe ima da posreduje, odnosno da napravi tampon zonu između dve strane koje se baš i ne vole previše, ali moraju da budu na istom mestu u isto vreme, odnosno jedna strana mora da dođe kod druge, a nijednoj strani nije previše drago zbog toga.
Tako je predsednik pokušao da pribegne čarter-diplomatiji u Tivtu, ali se to drugoj strani, u ovom slučaju Crnoj Gori, nije svidelo, pa je diplomatska delegacija u sastavu od 90 ćacija, od kojih mnogi imaju i dosijee, ekspresno vraćena odakle je došla. U Ćacilend.
A on je samo hteo da se malo distancira… pa, od svih ostalih na tom skupu i okruži sebe nekim društvom koje mu prija, da vidi neke ljude kojima će da se iskreno obraduje. Znate ono kad morate da budete negde, ne ide vam se, mnogo vam se ne ide, ma razmišljate i da otkažete, ali na kraju ipak odete jer morate, i onda vam bude baš drago kad tamo sretnete nekoga koga poznajete i možete da se družite sa njim dok ste tu. E sad, šta nam govori to što predsednik jedne države radost nalazi u društvu kao što je bilo ono u avionu, to mi znamo odavno i nagledali smo se već tih kvazinavijačkih kompleksa, ali šta je to reklo svima ostalima na skupu, to je veliko pitanje. Izvesno je da je na marginama bilo dosta šaputanja, ćućorenja i domunđavanja kad naiđe Vučić.
Ideja da u avion potrpaš gomilu sumnjivih likova, od kojih je deo čak i zakonski gonjen, i pošalješ ih u drugu državu da bi ti skandirali i držali transparente, a možda radili i ko zna šta još, besmislena je čak i za visoke standarde Srpske napredne stranke. Ne zaboravimo da je u pitanju stranka koja je crtala penise po zidovima škola.
Znate ono kad morate da budete negde, ne ide vam se, mnogo vam se ne ide, ma razmišljate i da otkažete, ali na kraju ipak odete jer morate, i onda vam bude baš drago kad tamo sretnete nekoga koga poznajete i možete da se družite sa njim dok ste tu. E sad, šta nam govori to što predsednik jedne države radost nalazi u društvu kao što je bilo ono u avionu
Naravno, krizni PR za ovaj događaj bio je jednako loš kao i sam događaj, pa smo od zvaničnika i njihovih megafona slušali o teroru koji je crnogorska policija priredila srpskoj čarter-nejači, među kojima su, naravno, prednjačile žene, deca i starci, osim što to nije istina, jer je ubrzo objavljen spisak putnika na kojem, za početak, nema nijednog jedinog ženskog imena.
I tako je propao skupo plaćen boravak u Crnoj Gori, pare za čarter bačene su u vetar, a Ćacilendčani nisu stigli ni malo da se osole na crnogorskom primorju. Nije baš neki doživljaj letovanje provesti na tivatskom aerodromu, ali ako ništa drugo, ova ekipa je na letovanju provela manje vremena čak i od Aleksandra Vučića. Znamo da on prezire hedonizam i da mu odmor traje najviše dan i po, a onda rad, rad i samo rad, ali Ćacilendčani su se sa odmora vratili posle svega nekoliko sati, što je, mora se priznati, ozbiljan rekord koji će teško biti nadmašen.
Sve u svemu, nekoliko je lekcija koje smo naučili iz tivatske golgote. Prvo, nije u redu da kreneš kod nekoga na žurku i pokušaš da uvališ nepozvano društvo, naročito ako je tog društva komada 90. Drugo, čak i da obavestiš domaćina da ćeš imati društvo, u redu je da pitaš: „Ako može plus jedan ili plus dva“, ali plus 90 je već problem. I treće, zašto bar jednom ne bismo otišli na neku žurku onako normalno i bez ikakve drame? Da li je to moguće?
