Retko ko u gradu gleda u daljinu, preko grada, prema parku ili vrtu. Živeći usred urbanog trenja, većina je osuđena na blizinu tuđeg zida i pogled bez horizonta. Moglo bi se reći da upravo zato neposrednije oseća uspon ili propast svoga okruženja.
Moj svakodnevni horizont, recimo, predstavlja pročelje susedne višespratnice, a njeno prizemlje izgleda otprilike ovako. U početku je govorilo smirenim rasterom narandžasto-oker cigle i sivih spojnica, a danas urla. Decenije škrabanja, drljanja i premazivanja učinile su ga nečitljivim taložnikom slojeva. Na okupu su blede mrlje drevnih grafita isprane suncem i razjedene vlagom, koje deluju kao duhovi ondašnjih poruka. Preko njih su desetine manjih brljotina, raznobojnih, međusobno poništavanih, čak i tragovi jednog dubodelje koji se ko zna zašto verao da grebe fuge, odlama delove maltera, u opeku urezuje sitna slova. Tu su i sedimenti propalog održavanja: ostaci bojenja u crveno i krečenja u belo, a šta nego mamci čiste površi za nove nanose guste i razmahane grafitomanije. Prednjače bomberski potpisi u debelom mlazu crnog spreja, zagonetne skraćenice, istorijski datumi, psovke, ocila, navijačke parole, krstače i grbovi, sveža obeležja zapljunute teritorije Grobara Vračara.
Režim proizvodi ambijent u kojem je nagrđivanje normalno, gradomržnja uobičajena, a javni prostor istisnut otetim prostorom i obavijen atmosferom vanrednog stanja, logora, privremenog štaba, opsade
Bilo je tu, doduše, i svedočanstava lepšeg vremena beogradskih grafita. Kada je cirkulacija zidnih poruka nosila više duha, a dobar grafit svedočio da i društveno nevidljivi postoje, pa je dočekivan s naklonošću prema činu pobune hrabrog gerilca. Kad su, štaviše, pojedini grafiti davali život ispraznim i muklim beogradskim fasadama. Ko zna šta je sve nestalo iza vidljivih slojeva istog zida, ali je do danas u njegovom najnižem delu ipak opstao osmišljeni piece jednog grafitiste, a kasnije arhitekte, koji je kolektivnim radom predstavljao Srbiju na Bijenalu u Veneciji 2012.
Sve u svemu, moj horizont potvrđuje tačnost klasične teorije „razbijenih prozora“, po kojoj znaci zapuštenosti menjaju društveno ponašanje: kad se revnosno ne uklanjaju, nered rađa još veći nered, a sled devastacije osvaja sve širi prostor. Čak i tragovi vandalizma vabe na nova nepočinstva, te se lako množe đubrišta, smrad ili nasilje, kao i druge krasote življenja u upropašćenom okruženju. Zato ne čudi što su ovih dana kukastim krstačama unakaženi lice, poprsje i postament spomenika Svetozaru Markoviću ispred Univerzitetske biblioteke Srbije, posle čega je čitav spomenik prekriven crnim platnom.
Vadi se inventar logora: montažne ograde, zaštitne barijere, stražarnice, šatori, zastave i cerade, ugažena trava i prognane ptice, kontejneri, punktovi, pokretni toaleti, i mnoštvo sanduka za drveće i žbunje po linijama primenjene estetike pregrađivanja, usmeravanja i kontrole kretanja
Međutim, kao u svakom patopolisu, tako je i u beogradskom sve okrenuto naglavce, pa i ova teorija: grad nesrazmerno više od građana urnišu oni koji su zaduženi da o njemu brinu. S približavanjem prestoničkom centru i opštinama u kojima će režim izgubiti izbore, a posebno fakultetima gde se stiču „neprijatelji države“ – studenti i profesori – orgijazam nagrđivanja dostiže vrhunac. Slično je i u četvrtima koje se doživljavaju kao zone političke opasnosti, gde vlast teži da preotme subverzivnost grafita tehnikom gerilskog marketinga. Tu se grafit, kao spontana, rubna i potkulturna praksa, srodio s režimom po istoj matrici kao kriminalci, batinaši i preduzetničko podzemlje. Nekada taktika slabih, postao je strategija moćnika. Ni sva medijska, institucionalna i finansijska nadmoć, ni hameri, tenkovi i oklopnici nisu im dovoljni, pa silaze na ulicu da unakaze i poslednji zid.
Zaobilaze se, međutim, uglađena i imunizovana prizemlja investitorskih naselja, luksuznih novogradnji i šoping molova. Drugde, loše prerušen u grafitistu, režim već poznatom uništavanju zelenila, vidika, siluete grada, kulturno-istorijskih celina i arhitektonskih spomenika dodaje i sistematsku destrukciju gradskog partera. Tako proizvodi ambijent u kojem je nagrđivanje normalno, gradomržnja uobičajena, a javni prostor istisnut otetim prostorom i obavijen atmosferom vanrednog stanja, logora, privremenog štaba, opsade.
Prednjače bomberski potpisi u debelom mlazu crnog spreja, zagonetne skraćenice, istorijski datumi, psovke, ocila, navijačke parole, krstače i grbovi, sveža obeležja zapljunute teritorije Grobara Vračara
Stoga nije samo reč o agitpropovskim grafitima i njihovom bednom jeziku invektive i progona („lopuža”, „ustaša”, „ubica”, „štrokaderi”) po zidovima, stubovima, soklama, kalkanima, vratima, trotoarima, na mermernim i štokovanim fasadama ili kori drveća. Reč je o već pregustoj masi gnusnih slika i poruka, ni sasvim čvrstoj ni sasvim tečnoj, što prianja i u sebe uvlači. Ma koliko oguglao, čovek joj prilazi verujući da je posmatra, a završava unižen, uhvaćen, gotovo usisan, kao po Sartrovom opisu viskoznosti. Bez prava na distancu, predah i beg, postaje deo ontologije ružnoće, zalepljen za naličje svoje sredine. Lepkom gadosti koja iskazuje svu silu prisustva izopačene vlasti, količinu zaposedanja, kvantum divljaštva. Iz te ogromne kutije vadi se i mnogo šta drugo što pripada inventaru logora: montažne ograde, zaštitne barijere, stražarnice, šatori, zastave i cerade, ugažena trava i prognane ptice, kontejneri, punktovi, pokretni toaleti, i mnoštvo sanduka za drveće i žbunje po linijama primenjene estetike pregrađivanja, usmeravanja i kontrole kretanja.
Ali ipak, sav taj inventar, svu tu masu, viskoznost i zaposedanje, uzdrmala je jedna malenkost – nalepnica od svega nekoliko centimetara. Pojavila se upravo tamo gde je propaganda velikih razmera bespomoćna: u liftovima, na gelenderima, jedan na jedan, na horizontu intime. Jedno neočekivano blisko iskustvo u ravni oka nadjačalo je urlanje unakaženih zidova. Stoga je čitava mašinerija stavljena u pogon protiv papirnog prilepka s natpisom Studenti pobeđuju. Kao i toliko puta ranije, vlast je, besramno plagirajući, brže-bolje prisvojila ono što nije umela da stvori.
Grafit, kao spontana, rubna i potkulturna praksa, srodio se s režimom po istoj matrici kao kriminalci, batinaši i preduzetničko podzemlje. Nekada taktika slabih, postao je strategija moćnika
Ali uzalud. Prava snaga nalepnice nije ni u lepku ni u poruci, već u spremnosti da se sitna radnja ponavlja iz dana u dan, strpljivo, bez pompe i ordenja. Uostalom, „filozofija malih stvari” podučava da tok istorije, i prevrata, ne zavisi samo od junačkih gestova i kolosalnih zbivanja, nego od skromnih, neuzvišenih poslova iza kojih, uz ostalo, stoje pisaljke, ceduljice, zviždaljke, voda, lonci, kreč, četke, sapun, pa i aceton, dovoljno moćan da se, posle svega, i sve nalepnice lako uklanjaju. Ne zato što su bile pogrešan izbor, naprotiv, već stoga što posle ovolikog zasićenja dolazi vreme skidanja naslaga zbog kojih su stvari postale neprepoznatljive i nepodnošljive. Ne bi li se vratile sebi: drveće tlu umesto sanducima, zastave jarbolima umesto ogradama, grafiti pobuni, a zidovi arhitekturi.
