U novoj epizodi Radar Foruma, sudija i pisac Miodrag Majić ugostio je majora policije Katarinu Petrović, ženu čije je ime u javnosti postalo sinonim za otpor unutar strogo hijerarhijskih državnih struktura.
Otvarajući razgovor, Majić je istakao da mu se, prateći njenu sudbinu, u glavi neprestano motala priča o Frenku Serpiku, čuvenom njujorškom policajcu koji je sedamdesetih godina prošlog veka ustao protiv korupcije u sopstvenim redovima. On je na početku razgovora upitao svoju sagovornicu da li je i pre zvaničnih događaja (slučaj Nikole Petrovića) osećala da u sistemu u kojem i dalje postupa predstavlja neku vrstu „baga“ ili incidenta. Katarina Petrović je potvrdila tu tezu, objašnjavajući kako su se njena rana, idealizovana uverenja o policijskom poslu sudarila sa realnošću institucije u kojoj lični i karijerni interesi često nadjačavaju slovo zakona.
„Da sam incident shvatila sam mnogo pre ovoga što se dogodilo i zbog čega sam postala poznata javnosti. Sa 20 godina verovala sam da ulazim u ozbiljan sistem gde smo svi na istoj strani, gde smo tim i gde sve fenomenalno funkcioniše. Zato sam od početka karijere, zastupajući isključivo zakonske norme i propise, dizala glas čim bi neko iskočio iz njih i pitala: ‘Kako sad, pa u zakonu piše ovo?’ Uvek sam se bunila želeći da isteram pravdu, a na kraju sam optužena da sam upravo kršenjem propisa napravila ozbiljan incident. Vremenom sam shvatila da nismo svi na istoj strani. U MUP-u, kao i u svakom drugom sistemu, postoje ljudi koji gledaju isključivo privatne i karijerne interese, spremni da zažmure i nešto ne urade ako je to u skladu sa tim interesima. Ja u takvim situacijama nisam umela, niti sam želela da se snađem.“
Nastavljajući razgovor o poreklu te potrebe za otporom, sudija Majić je izneo svoju prepoznatljivu tezu o tome da živimo u „društvu posluha“, gde su generacije vaspitavane da ne odskaču, da ne štrče i da slepo prate autoritete. Upitao je sagovornicu odakle u njoj dolazi snaga za nepristajanje.
Petrović objašnjava da odgovor leži prvenstveno u njenom urođenom karakteru koji ne trpi nepravdu, ali i u jasnom razlikovanju istinskih autoriteta od onih koji su to postali isključivo po položaju.
Uvek sam se bunila želeći da isteram pravdu, a na kraju sam optužena da sam upravo kršenjem propisa napravila ozbiljan incident. Vremenom sam shvatila da nismo svi na istoj strani. U MUP-u, kao i u svakom drugom sistemu, postoje ljudi koji gledaju isključivo privatne i karijerne interese, spremni da zažmure i nešto ne urade ako je to u skladu sa tim interesima. Ja u takvim situacijama nisam umela, niti sam želela da se snađem
„Mislim da pravi odgovor na to pitanje leži u mom karakteru. I kroz procene kada sam primana u službu, i kasnije kroz redovne sistematske preglede, potvđeno je da je sve u redu, ali u karakteru imam crtu koja jednostavno ne trpi nepravdu. Odakle to dolazi? To je jače od mene. Ne mogu da ostanem imuna, ne mogu da ćutim, trpim i ne talasam. Moja priroda je nepristajanje, neprihvatanje i glasno stavljanje do znanja da nešto nije u redu i da nije kako treba. Znam da sam jedna od retkih koja će javno dići glas. Sebe sam sada svrstala na stranu pobunjenih građana. U ovoj konstelaciji sa vama, ja sam građanin ove zemlje i ne govorim ovo kao policajac i major policije.“
Strah, egzistencija i zid ćutanja među kolegama
Jedan od najsloženijih aspekata sa kojima se suočava svaki pojedinac koji istupi iz sistema jeste promena odnosa radne okoline. Majića je, vodeći se i ličnim primerom, posebno zanimalo kako su se kolege ophodile prema njoj pre, a kako nakon što je njen slučaj dospeo u javnost – da li je u njihovim očima postala, kako kaže, „kužna i obeležena“.
Katarina naglašava da je oduvek imala dobru intuiciju kada su ljudi u pitanju i da je tačno znala ko je na šta spreman da pristane zarad komfora. Osvrćući se na pitanje podrške unutar policije, govori o malom broju onih koji smeju javno da stanu uz nju, prepoznajući strah i egzistencijalnu zavisnost od državnog posla kao glavne kočnice kod većine.
Ima onih koji su javno tu, ali i onih koji ne bi baš da budu viđeni sa mnom, iako delimo iste vrednosti. Ograničavaju ih strahovi, ali i egzistencijalno pitanje zbog kojeg mogu da ih razumem. Kod nas vlada to vaspitanje da je najvažnije imati državni, stalni posao, sigurnu platu i privilegije koje uz to idu, iako ih ja nikada nisam želela ni koristila, i svest da si tako siguran i da ćeš imati penziju
„Nisam iznenađena. Tačno sam znala ko je kakav i ko će na šta pristati u budućnosti. Zaista je mali broj onih koji su u stanju da sa mnom sednu bilo gde u gradu da popijemo kafu i koji u tim krugovima glasno govore. Oni ne izlaze u širu javnost, ali su uz mene, razumeju moje postupke i ne slažu se sa mnogim stvarima u sistemu. Jasno je da sam čovek protiv celog sistema ne može, i ja sam odličan primer za to. Ima onih koji su javno tu, ali i onih koji ne bi baš da budu viđeni sa mnom, iako delimo iste vrednosti. Ograničavaju ih strahovi, ali i egzistencijalno pitanje zbog kojeg mogu da ih razumem. Kod nas vlada to vaspitanje da je najvažnije imati državni, stalni posao, sigurnu platu i privilegije koje uz to idu, iako ih ja nikada nisam želela ni koristila, i svest da si tako siguran i da ćeš imati penziju.“
Stav da je spremna da sutra promeni profesiju otvorio je dilemu o onima koji na to nisu spremni. Majić upozorava na zastrašujuću činjenicu da su naše institucije pune ljudi koji ne vide alternativu sopstvenom poslu, što ih čini podložnim ucenama. On postavlja pitanje kako građani mogu imati poverenja u sudiju ili policajca koji po svaku cenu želi da sačuva svoje radno mesto jer veruje da u životu ne zna i ne može da radi ništa drugo? Postoji li opravdan strah da će takvi ljudi, u strahu od gubitka pozicije, pristati na izvršenje najgorih naloga?
Domaćin Radar Foruma povukao je paralelu i sa sopstvenim iskustvom iz pravosuđa, gde su ga kolege bezbroj puta izdale, pitajući se šta tek onda običan građanin ili okrivljeni može da očekuje od ljudi koji su spremni da okrenu leđa čoveku sa kojim svakodnevno rade. Njegova sagovornica priznaje da postoji opravdanost za takav strah, ali bira da veruje da u korenu takvog ponašanja ipak ne leži apsolutni izostanak morala, već parališući strah od neizvesnosti.
„To jeste zastrašujuće kada se tako posmatra. Ne mogu da kažem da nemam poverenja u te ljude, ali sam verovala da ipak ne bi išli toliko daleko da urade ono najgore samo da bi opstali. Računala sam da i oni imaju neki prag tolerancije i da neće prihvatiti baš sve, uvek ostavljam taj prostor. Iskreno, ne znam zašto se uvek trudim da ih opravdam, ali ne želim da verujem da su svi takvi – a sigurno nisu. Nemam dokaze da sam u pravu, ali želim da verujem da je veliki broj njih samo bespotrebno uplašen novog početka, nečeg neočekivanog. Ni ja nisam bila pripremljena na sve ovo, niti sam ikada u životu zamišljala da ću postati prepoznatljiva javnosti.“
Suočila sam se sa svim što me snašlo i suočavaću se sa svim što dolazi, iako ne znam šta je to. Tako da, ako će moja priča nekoga da ohrabri da sam sebe oslobodi nekih stega, šta god da je to, ja ću to smatrati nekim svojim ličnim uspehom – da sam doprla do svesti jednog čoveka da nismo rođeni da budemo robovi. Da nismo rođeni da radimo baš sve što nam se kaže, posebno ako se to kosi sa našim nekim vrednosnim sistemom
Bez obzira na cenu koju plaća, Petrović veruje da njeno javno istupanje ima viši smisao ukoliko uspe da podstakne makar jednog pojedinca da preispita sopstvene granice slobode.
„Moja profesija, kao i vaša, uopšte ne zahteva ovu vrstu angažmana. Ali ako ću na ovaj način – javnim nastupima, govorima i pričom koju nosim sa sobom – dopreti do bar jednog čoveka da porazmisli i kaže sebi da nije najstrašnije ostati bez posla, to je uspeh. Svi radimo za novac i živimo od onoga što smo zaradili, bar sam ja tako vaspitana. Sigurno nije lako kada vam to oduzme, ali mene niko nije pripremao na ovo. Suočila sam se sa svim što me snašlo i suočavaću se sa svim što dolazi, iako ne znam šta je to. Tako da, ako će moja priča nekoga da ohrabri da sam sebe oslobodi nekih stega, šta god da je to, ja ću to smatrati nekim svojim ličnim uspehom – da sam doprla do svesti jednog čoveka da nismo rođeni da budemo robovi. Da nismo rođeni da radimo baš sve što nam se kaže, posebno ako se to kosi sa našim nekim vrednosnim sistemom.“
Okidač za otpor
U nastavku razgovora, sagovornici su se dotakli trenutka donošenja takvih odluka. Majić je želeo da osvetli motive sagovornice u momentu kada je narodnoj poslanici Mariniki Tepić prosledila službeni dokument o saobraćajnoj nesreći u kojoj je učestvovao Nikola Petrović, kum predsednika države. Pitao ju je da li je u tom trenutku imala dilemu i da li se kasnije, nakon javnog objavljivanja, osetila izmanipulisanom ili zloupotrebljenom.
Ljudi su kroz istoriju podnosili da im dete odvedu u janičare i nastavljali su da žive – ta granica trpljenja je kod nas veoma visoka. Ipak, mislim da moramo svi kolektivno da spustimo tu granicu tolerancije na bahatost, bezobrazluk, nevaspitanje i neobrazovanje
Petrović je objasnila da je ključni okidač koji joj je „skinuo okove“ bio duboki društveni i emotivni potres nakon masovnih ubistava u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, Malom Orašju i Duboni u maju 2023. godine. Taj trenutak opšteg društvenog sloma obesmislio je, kako kaže, svako dalje ćutanje.
„To je za mene bio krik koji me je duboko prodrmao. Ja sam i pre toga znala gde se nalazimo, kakav nam je sistem i dokle smo stigli kao društvo, ali to je bila granica. To je bio okidač koji mi je skinuo okove i posle toga me više ništa nije moglo zaustaviti da se odupirem zlu. Što se tiče slučaja Nikole Petrovića, mislila sam da je to-to, ona već ima te podatke, a da će ovo njoj biti samo potvrda. Uopšte nisam razmišljala o tome da li će to meni naneti štetu. Ali zaista mi je bilo krivo što je zloupotrebljeno nešto što je imalo nameru da samo potvrdi ono što je već rečeno. Iskorišćeno je bez obzira na to kakve će posledice biti po mene. Mislim da se o tome nije ni razmišljalo, ili se razmišljalo pa se došlo do zaključka da to ipak ide dalje – jer, koga briga za jednu Katarinu iz Valjeva u ovakvom društvu i sistemu? Ali prihvatila sam sve što se dešava, a dokle će to stići, verovatno ćemo videti svi zajedno.“
Sudija Majić primetio je da je Katarina reagovala „utrobom pre nego razumom“, vođena čistim osećajem za pravdu, čime je dokazala njegovu dugogodišnju tezu – da će u duboko korumpiranom društvu delovi sistema neminovno početi da pucaju onda kada pojedinci u njima više ne budu mogli da se „prave blesavi“.
„Mnogi su već došli do svojih granica, ali su shvatili da je za njih najbolje da se okrenu i odu. Neki će možda iz nekih drugih uglova pomoći da se stvari vrate na fabrička podešavanja. Mi smo generalno narod koji je naučen da mnogo trpi, i generacijama unazad mi neke stvari trpimo. Ljudi su kroz istoriju podnosili da im dete odvedu u janičare i nastavljali su da žive – ta granica trpljenja je kod nas veoma visoka. Ipak, mislim da moramo svi kolektivno da spustimo tu granicu tolerancije na bahatost, bezobrazluk, nevaspitanje i neobrazovanje, pogotovo u zemlji u kojoj imamo univerzitete sa kojih izlaze fenomenalni, obrazovani ljudi.“
Na Majićevo pitanje vidi li danas u policiji ljude koji su, uprkos svemu, spremni da kažu da su određene crvene linije pređene, Petrović ističe da sistem vrlo svesno i organizovano šalje poruku preko njenog primera kako bi uplašio ostale, zbog čega smatra da klasičnih, izvornih uzbunjivača trenutno nema. Ipak, njena vera u kolege koji profesionalno dokumentuju zloupotrebe i čekaju bolja vremena ostaje nepokolebljiva.
Ima mnogo kvalitetnih ljudi, posvećenih, možda čak i na ivici egzistencije sa tom nekom platom, ali koji odgovorno rade svoj posao. Verujem da su mnoge stvari dokumentovane, vrlo dobro urađene i da samo čekaju neko svoje vreme. Ja sam neverovatan optimista i prosto želim da verujem da su sva ta nepočinstva zabeležena i da čekaju trenutak da budu izvučena iz fioka u kojima stoje
„Sistem vrlo lagano i sistematski radi na tome da dokaže kako nije pametno biti Katarina. To će vas mnogo koštati ako niste spremni da platite cenu, pa ljudi onda ostaju u svojoj zoni komfora, čekaju da nam se sve sruši na glavu i ne prelažu tu granicu. Nema tačke pucanja. Plašim se da nema ljudi koji su spremni da urade nešto potpuno novo, da raskrinkaju ne znam šta, i da tih originalnih, izvornih uzbunjivača u službi više nema. Ali ima profesionalaca. Ima mnogo kvalitetnih ljudi, posvećenih, možda čak i na ivici egzistencije sa tom nekom platom, ali koji odgovorno rade svoj posao. Verujem da su mnoge stvari dokumentovane, vrlo dobro urađene i da samo čekaju neko svoje vreme. Ja sam neverovatan optimista i prosto želim da verujem da su sva ta nepočinstva zabeležena i da čekaju trenutak da budu izvučena iz fioka u kojima stoje. Negde su u fiokama.“
U nastavku razgovora Majić je ukazao na zanimljiv fenomen koji prati ljude koji su u javnosti žigosani od strane režima. Dok su za zvanični narativ oni „državni neprijatelji“ i „izdajnici službe“, za misleći deo društva oni postaju heroji. Majić je kroz šalu primetio da su ih vladajuće strukture, proterujući ih, kako kaže, kao u logoru, zapravo naterale u „daleko kvalitetniji deo logora“ – među ljude sa kojima bi svakako želeli da provode vreme, dok su oni licemerni i uplašeni sami pobegli i tako im učinili uslugu. „Verujem da se slično i vama dešavalo i da se ne dogode samo rđave stvari kada čovek ispravi kičmu i reši da bude ono što zaista treba da bude“, naglašava Majić.
Katarina Petrović je potvrdila takav paradoks, naglašavajući da joj je novi krug prijatelja i poznanstava doneo neočekivano bogatstvo i uklonio svaku gorčinu zbog proživljenog.
„Apsolutno ste u pravu. Život jeste doneo loše momente i teške trenutke, ali je, naprotiv, otišao u smeru kvalitetnijeg i boljeg. To se desilo upravo zbog mogućnosti da upoznam ljude koje sam ranije samo slušala na televiziji, da sednem sa njima i čujem šta pričaju. Upoznala sam toliko pametnog, obrazovanog sveta među kojima ranije sebe nisam mogla ni da zamislim. Srećna sam što živim u vreme profesora Zeca, Pece Popovića, i mnogih drugih ljudi koje volim da slušam, a sada sam odjednom u situaciji da budem u tom društvu i razgovaram sa njima. To je za mene veličanstveno. Na neki način su mi učinili uslugu, jer mi je život prilično kvalitetniji zbog ljudi koji me okružuju, a koji zaista nose težinu svojom ličnošću.“
Život van uniforme
Za sam kraj emisije, Majić je ostavio pitanje o ličnosti van profesionalnog delovanja, buneći se protiv nametnutog koncepta da ljudi moraju biti isključivo „fah-idioti“ koji ne vide ništa van svog posla. Želeo je da javnost upozna Katarinu Petrović onda kada skine uniformu.
Petrović je otkrila svoju sasvim običnu, ljudsku stranu, ali i hobije koji joj pružaju neophodan mir.
„Katarina van policije je, iako možda zvuči pretenciozno, u gomili ljudi – čovek. Tetka, sestra, supruga koja radi sve što rade druge žene, pa i ponešto što se smatra muškim poslom. Tu sam i da kuvam, i da pokosim dvorište, i da raspremim stan, a ako treba i da krečim kuću. Ja sam društveno biće kojem nije strano ništa da uradi ili učini… Ono što me zaista oslobađa jeste vožnja motorom. Doduše, tu sam suvozač jer mi je motor previše težak, vozim auto, ali motor ne. Ali obožavam da budem suvozač svom suprugu. Nas dvoje napravimo našu rutu, isplaniramo vožnju kroz Srbiju, lagano i bez obzira na to koliko daleko idemo, jer volimo da uživamo u tim trenucima mira. Mislim da nam je profesija donela toliko buke i nepotrebnih podataka u mozak kojih vremenom prosto moramo da se oslobađamo.“
*Ceo razgovor Miodraga Majića i Katarine Petrović u šezdeset prvoj epizodi Radar Foruma možete pogledati u videu na vrhu teksta, a možete nas pratiti i na Jutjubu, kao i platformama Deezer, Spotify i Apple podcast. Radar Forum možete gledati i na televiziji N1.
