Posle osvajanja nagrade za najbolji dokumentarni film na prošlogodišnjem Kanskom festivalu, reditelj Deni Umar Picaјev krenuo je na turneju po festivalima širom sveta prikazujući svoju intimnu porodičnu priču Imago. Tako je stigao i do Beldocsa gde mu je film prikazan u Međunarodnom takmičarskom programu. Deni je vrlo povučen po prirodi i za skoro nedelju dana provedenih u Beogradu nije se pojavljivao u javnosti, a ni na samom festivalu. Stigao je s tek završenog Kana za koji je, kao selektor selekcije ACID, kako kaže pogledao više od 500 filmova i „dosta mu je gledanja u bioskopu“, te je jedini film koji je odlučio da pogleda u Beogradu bio Yugo ide u Ameriku, i to repriznu projekciju u DKC.
Rođen u Čečeniji za vreme SSSR, kao dečak bio je primoran da usled Prvog čečenskog rata s majkom napusti grad Grozni, promeni ime i preseli se u Sankt Peterburg. U osnovnoj školi je pod ruskim imenom pokušao da se uklopi među vršnjake. Osnovni problem pored nove sredine i izmišljenog identiteta bio je nedostatak oca, koji ih je usled nesuglasica s majkom napustio kad je imao samo godinu dana – tako da ga se praktično i ne seća. U razgovoru ističe da je uvek imao problema kako da tokom školskih zadataka o porodici i roditeljima odgovori na temu. Morao je da prikriva poreklo i nedostatak oca i da izmišlja kako bi zaista izgledalo kada bi bili svi zajedno, kao što su ostali školski drugovi živeli s roditeljima. Često se prepuštao mašti koja ga je vodila i održavala godinama. Zato se kao svršeni srednjoškolac seli u Belgiju, pa u Francusku gde upisuje filmsku režiju.
Ideja za film Imago krenula je kada mu je majka koja sada živi s novom porodicom u Belgiji predložila da se preseli u gruzijsku dolinu Pankisi na granici sa Čečenijom gde se posle Prvog čečenskog rata devedesetih doselila zajednica Čečena kojoj on pripada. Kupila mu je plac 2017. na idiličnom mestu blizu prelepih planinskih venaca koji dele Gruziju i Čečeniju, s idejom da napravi kuću i osnuje porodicu. Najbolje je, kako majka kaže, „da tu živi sa svojim narodom muslimanske vere, istog su porekla i da postane deo njihove zajednice“. U svojih blizu 40 godina života, Deni je osetio potrebu da ode i istraži nasleđe koje je kao dete propustio i tako nastaje film o potrazi za identitetom, pripadnošću i porodičnim korenima. Protivno dosadašnjem životu u egzilu, suočavao se s tradicionalnim kanonima uniformne zajednice koja funkcioniše slično kao u vreme kada je rođen. U početku vidimo u filmu da mu takav svet prepun prisnosti, poštovanja i gostoljubivosti deluje egzotično i privlačno, u odnosu na birokratiju i drugačije odnose koji vladaju u Francuskoj i na Zapadu gde inače živi i stvara.
U ekskluzivnom razgovoru za Radar kaže da je krenuo u nepoznato kada je odlučio da se prvi put sretne s rođacima i stanovnicima Pankisija. Nije znao šta će ga tamo sačekati, ali osnovni motiv, prema njegovim rečima, bio je „oživljavanje perioda detinjstva koje je uvek nevino i bezbrižno, prepuno lepih uspomena“. Gledajući film shvatićemo, što i sam Deni potvrđuje, da je jako važan motiv bio i ponovni susret i suočavanje s ocem, koga je samo jednom prilikom davno video. S ocem će stići njegova druga supruga i dva Denijeva polubrata tinejdžera.
Za reditelja, mesto na granici Gruzije i Čečenije postalo je metafora. „Kada bih tamo sagradio kuću, možda bih mogao veštački da ponovo izgradim svoju porodicu: majku, oca, moje rođake, da nas ponovo spojim, kroz film“, kaže on.
U celoj idili jedne zajednice, remetilački faktor biće njegova ideja da napravi po sopstvenoj zamisli najblaže rečeno čudnu kuću nalik onima u Skandinaviji, koja će biti podignuta na 7-8 metara visine – više delujući kao kućica za ptice nego za ljude. Upravo Denijevo insistiranje na takvoj arhitekturi gde bi mogao da bude „sam kada to želi i da mu niko ne smeta“ zapravo je jedina prepreka s budućim susedima, koji ne razumeju njegov izbor. U samoj ideji da se distancira i da zadrži sopstvenu intimu i privatnost kroz potencijalni projekat izgradnje kuće ogleda se Denijeva priroda i neuklapanje u sredinu koja je dobronamerna i toliko mu naklonjena. On je neko „njihov“ koji dolazi iz njima nepoznatog sveta o kome znaju samo površno preko medija i s društvenih mreža. S druge strane, oni su deo njegovih korena, porodičnog nasleđa, ali i kočnica koja ga sputava da bude individualista, što je jedan od razloga zašto je napustio Rusiju i otišao za Belgiju i potom se nastanio u Francuskoj.
Taj sukob između tradicionalnog i modernog, privatnog i kolektivnog, želje da se bude deo zajednice kojoj u dubini duše ne pripada, prikazaće se u ključnoj dvadesetominutnoj sceni filma u razgovoru sa ocem. Ono malo podataka što smo saznali do tada o Deniju i mnogo detalja i opisa ljudi i sredine koje smo gledali tokom filma, razrešiće taj razgovor koji je smešten među krošnjama šumskog zaseoka.
Tada reditelj gledaocima i svom ocu istovremeno otkriva na primeru jedne larve na drvetu šta znači termin Imago. Označava poslednje faze metamorfoze kod insekata – termin se odnosi na nesvesnu idealizovanu mentalnu sliku roditelja koja utiče na ponašanje potomstva.
Picajev će nam razrešiti svoje nedoumice kroz priču o tome zašto se otac nije interesovao za tada jedinog sina i zašto nikada nije došao da ga obiđe. Razrešiće se celokupna njegova sudbina i želja da bude prihvaćen onako kako on želi, ne navodeći pojedinačne segmente njegove ličnosti, probleme i dileme s kojima živi i s kojima se celog života nosi. Insistiranje na generalizaciji slobode kao takve, slobode ličnog izbora i prihvatanje od porodice onakvog kakav jeste, put je kojim nas je Picajev vodio tokom svog filmskog eksperimenta i povratka u detinjstvo i među ljude gde se kao dečak formirao.
Sticajem okolnosti jedina projekcija filma Imago na festivalu Beldocs desila se u subotu tokom studentskih i građanskih protesta na Slaviji. Saznajemo da je reditelj jako dobro upućen u situaciju u Srbiji, da je pre više godina živeo u Beogradu učeći srpski jezik na Filološkom fakultetu punih šest meseci. Većinu života Picajev je proveo boreći se i kaže da se divi upornosti studenata i slobodomislećih ljudi da se izbore za pravnu državu i da biraju budućnost kakvu žele. Zajedno zaključujemo da je njegov narod prikazan u filmu vrlo sličan našim ljudima s prostora Zapadne Srbije, Sandžaka, Bosne. Gledajući ih tokom obreda i na zajedničkim skupovima stiče se utisak da, kada ne bi govorili čečenskim ili gruzijskim jezikom, progovorili bi kako kaže „srpsko-hrvatskim“, koji je on dosta dobro naučio kod nas.
Više puta je dolazio u Beograd, nekada i inkognito, pod lažnim imenom, upravo na Beldocs pre pet godina kada je u medijima nastupao pod maskom jer je snimao srednjometražni film Silent Voice o Havadžu, MMA borcu koji je pobegao iz Čečenije kada je njegov brat otkrio da je homoseksualac i obećao s grupom prijatelja da će ga ubiti. Od fizičke torture i psiholoških mučenja, Havadže je izgubio glas. Bežeći od čečenske dijaspore, pokušao je da izgradi novi identitet. Tako je i Picajev u strahu da će ga ubiti Čečeni snimao film pod pseudonimom, lažnim imenom, a nastupao je u javnosti pod maskom, što je dodatno pojačalo interesovanje za film.
Još jedan zanimljiv detalj za naše krajeve odnosi se na njegov sledeći, prvi igrani dugometražni film koji će uskoro početi da snima. Naime, kako se tema bavi problemima dečaka u Rusiji, producenti su mu savetovali da kasting i izbor glumaca bude s ovih prostora zbog komplikovanih procedura prelaska ruske granice, dozvola i organizacije snimanja u Zapadnoj Evropi. Kasting za novi film započinje u septembru ovde u Beogradu. Verovatno ćemo tada još dosta toga čuti od Denija Umara Picajeva, izuzetno obrazovanog i filmski talentovanog, a po prirodi stidljivog, zatvorenog i vrlo skromnog čoveka.
