Negde u jesen 1968. godine, dok se odjeci junskih studentskih demonstracija još nisu smirivali, a nad sudbinama učesnika su se nadvijale pretnje represivne ideološke države, jedan informativni razgovor inspektor Državne bezbednosti završio je pitanjem Dragoljubu Mićunoviću:
„Mogu li još nešto da vas pitam: kako ste se usudili, sa iskustvom koje imate, da se popnete na balkon i pred desetinama hiljada ljudi napadate vlast?“
Inspektor je znao šta govori: pod „iskustvom koje imate“ mislio je na vreme koje je Mićunović proveo u koncentracionom logoru Goli otok, mislio je, naravno, i na moć režima da se obračuna s protivnicima. Ali inspektor nije znao šta da misli: sve što je znao o represivnoj državi kojoj je služio nije govorilo u prilog tome da se ljudi ponašaju protivno svom iskustvu.
U odgovoru koji je usledio sadržan je ljudski, intelektualni i politički kredo Dragoljuba Mićunovića:
„Ne verujem da to možete razumeti: upravo zbog tog iskustva tražim bolji i slobodniji poredak.“
Islednik nije razumeo, kao što nisu ni mnogi drugi ljudi Mićunovićevog vremena nezavisno od svoje profesije: čovek može da živi u svojim strahovima, može da živi i u svojim uverenjima. I za jedno i za drugo sam plaća cenu. Mićunović je živeo u svojim uverenjima, verujući u „bolji i slobodniji poredak“ i smatrajući da se do tog poretka može doći istrajnom borbom, uverenjima proverenim i proceđenim u dugim i strasnim razgovorima, kao i evolutivnim putem, bez naglosti i radikalizma ma koje vrste.
Dragoljub Mićunović je oličavao intelektualnu i ljudsku potrebu da se društveni i politički procesi razumeju i da se u njima aktivno učestvuje. Živeo je u nevremenu posvećen vrednostima demokratije i demokratske političke kulture.
Privržen idejama levice, kritikovao je njeno totalitarno nasleđe koje je nekoliko puta iskusio na svojoj koži. Kao da nije bilo prelomne tačke u srpskoj istoriji i politici druge polovine XX veka koja se mimoišla s figurom i delatnošću Dragoljuba Mićunovića. Od 1948. do 1968, od Golog otoka do progona profesora s Filozofskog fakulteta, od hapšenja i nadzora do zabrana i cenzure, od uzimanja slobode do uzimanja pasoša, od pobune 1968. do osnivanja političkih stranaka 1999, od obnove višepartijskog političkog sistema do političkih borbi u nedemokratskom društvu, od represije ideološke države do krvavog raspada druge Jugoslavije.
Od zatvorenika, nepomirenog intelektualca i disidenta do predsednika Demokratske stranke, poslanika i predsednika parlamenta. Rođen na dan pada Bastilje, što nije propuštao da pomene, prezirao je i rušio svaku Bastilju koja se ukazala na belom danu njegovog života
Tako su se menjale Mićunovićeve uloge: od uloge zatvorenika, nepomirenog intelektualca i disidenta do uloge predsednika Demokratske stranke, poslanika i predsednika parlamenta. Rođen na dan pada Bastilje, što nije propuštao da pomene, prezirao je i rušio svaku Bastilju koja se ukazala na belom danu njegovog života.
U složenom intelektualnom, ideološkom i političkom svetu Dragoljuba Mićunovića levica nije bila uvek ista: od dečačkog i mladalačkog komunizma, iz koga ga je prenulo iskustvo Golog otoka, preko praksisovske verzije socijalizma i demokratske levice, do prožimanja levice i liberalnih elemenata i, napokon, do socijaldemokratije u kojoj srednji i pozni Mićunović vidi svoju politiku i ideje vredne neposustalog angažmana.
Mićunović je bio čovek dijaloga u vremenu netrpeljivih, čovek rasprave u doba pragmatičnih, intelektualac u politici u vremenu kada se neretko verovalo da politika nije potrebna, a ako već postoji, onda treba da se svede na monolog i direktivu, na novac i kampanju, a ne na rasprave i strpljiv rad, na borbene pragmate, a ne na razumne i inetelektualne glasove, na trenutne stvari, a ne na principe. Mićunovićev doživljaj politike bio je jednostavan: politika s principima, društvo s demokratijom, političke rasprave s načelnošću. Ali takvu politiku nije bilo jednostavno ostvariti, niti je za nju bilo lako obezbediti većinu u društvu u kome nije bilo dugih demokratskih tradicija i u kome su se dramatične istorijske okolnosti neretko pretvarale u jedina politička pitanja.
Početkom devedesetih, dok se Srbija još navikavala na realnost višepartijskog sistema, Milovan Đilas je u jednoj prilici kazao Dragoljubu Mićunoviću da mu se od svih političkih stranaka najviše dopada Demokratska stranka, a da mu je od političkih vođa najbliži upravo Mićunović, i po obrazovanju, i po političkom stilu, i po pogledima na političke tokove, ali da ima jednu veliku manu: „Nemate dozu brutalnosti koja je neophodna u politici.“ Ta Đilasova dijagnoza, izrečena u formi mane, predstavlja svedočanstvo o političkom profilu Dragoljuba Mićunovića. Nedostatak brutalnosti se harmonično uklapao u prosvetiteljski pogled na društvo i politiku, a nema nikakve sumnje da je on predstavljao opterećenje u političkoj realnosti u kojoj se ispovedao.
Mićunović je bio čovek dijaloga u vremenu netrpeljivih, čovek rasprave u doba pragmatičnih, intelektualac u politici u vremenu kada se neretko verovalo da politika nije potrebna, a ako već postoji, onda treba da se svede na monolog i direktivu, na novac i kampanju
Mićunović je razilaženja osnivača Demokratske stranke objašnjavao političkim razlikama i moralnim narcizmom svojstvenim intelektualcima. To je osobito svojstveno intelektualcima koji tek izlaze iz disidentske epohe. Ali to nije bio jedini razlog. Osnivači su se slagali u glavnom, u neophodnosti promene poretka i ukidanja ideološkog monopola, a razilazili su se u užim ideološkim i političkim pitanjima. Demokratska stranka je nastala iz disidentskih grupa kao politički pokret za promene, a potom su osnivači, kada se otvorio izvestan javni prostor, profilisali svoje politike. U disidentskom dobu svi su imali jedan cilj, s nastankom stranaka ukazivali su se različiti putevi do tog cilja. Mićunović je najzaslužniji za rani i pozni profil Demokratske stranke kao stranke levog centra i socijaldemokratije.
Mićunović je bio intelektualac u politici. Jedna definicija kaže da je intelektualac čovek koji se bavi pitanjima koja ga se lično ne tiču. U tom cinizmu ključna je istina. Intelektualac u politici bavi se pitanjima koja ga se lično ne tiču, jer od njih ne stiče nikakvu ličnu korist, ali se tim pitanjima bavi kao građanskom dužnošću prosvećenog i obrazovanog čoveka koji prihvata rizike i odgovornosti svog javnog izbora. Oblikovan na ovim humanističkim i prosvetiteljskim tradicijama, čovek široke kulture i žive radoznalosti, želeći da bude razuman a ne popularan, ostajući prijatelj demokratije i kada je demokratija ostajala s malo prijatelja, Mićunović se rado pozivao na Maksa Vebera i njegov spis „Politika kao poziv“. Živeći za politiku, Mićunović je, u veberovskom duhu, lako prepoznavao one koji žive od politike.
U svojim memoarima Dragoljub Mićunović razlikuje dve vrste ljudi. Jedno su oni kojima su drugi napisali biografiju. Ti drugi su vlast, moć, sila, stihija događaja, najvećma njihov kukavičluk, oportunizam i rđav karakter. Drugi su oni koji su sami napisali svoju biografiju, lice u lice svetu i događajima u svom životu i društvu, primajući udarce i ne dajući se pasjim sinovima, primajući tuđe i svoje račune, kako bi za njih platili ispostavljenu cenu. Više sile politike i istorije i silnici koji su se izdavali za njihove opunomoćenike mešali su se nemilice u Mićunovićevu biografiju: godine na Golom otoku, godine bez pasoša, godine bez prava objavljivanja, godine bez profesorske katedre… Ne znamo šta bi sve uradio i šta bi sve napisao da nije bilo ovih okolnosti, ali znamo šta je usred njih i uprkos njima uradio, napisao i govorio Dragoljub Mićunović. Primao je prilike ne birajući ih, ali je birao svoj odgovor na njih.
Opisao je svoj život u tri obimna toma memoara Život u nevremenu objavljena u izdanju Arhipelaga od 2013. do 2016. godine. To, međutim, nije samo slika jednog života, ni ispovest jednog čoveka, to je slika jednog doba koju pripoveda obavešten svedok i učesnik iz ugla svog pogleda na svet, iz ugla dubinskog uverenja da „život nije što i poljem preći“, već je neprestano život s drugima, život u angažmanu, nesmiren i neravnodušan život, život u društvu i u politici.
Pre nekoliko godina Dragoljub Mićunović je u jednom intervjuu kazao da stvar promena zavisi od mladih ljudi: „Mladi ljudi će izaći na ulicu i potražiti mesto za sebe.“ I evo ih: izašli su. Vera u mlade ljude jeste Mićunovićeva vera u smisao pobune i vera u smisao politike
Ovaj Mićunović rodom s Velestova, potomak junaka iz Gorskog vijenca, znao je da miri odnos tradicije s modernošću svoga doba. Nije bio tradicionalista, ali je odlično znao srpsku istoriju. Nije bio epski čovek, ali je kao malo ko znao toliko epskih pesama i zanimljivo ih tumačio, i to ne samo one u kojima se pominje Vuk Mićunović, kao što je znao i tumačio ulogu Vuka Karadžića i njegovo mesto u epohalnom iskustvu evropskog romantizma. Znao je da su i tradicija i modernost potrebne čoveku našeg vremena, pogotovu ako je radoznao za nove uvide, otvoren za nova saznanja, neisključiv prema razlikama ma koje vrste.
Njegovi kulturni heroji bili su Dositej Obradović i Vuk Karadžić. Oni su to bili kako celinom svog opusa, tako i jednom specifičnošću koja ih čini izuzetnim u tokovima moderne srpske kulturne istorije. I Dositej i Vuk su prepoznali ključne epohalne tokove u Evropi svog vremena i nastojali da ih približe srpskom kulturnom i društvenom iskustvu. Dositej je u srpske ustaničke tradicije doneo racionalizam i prosvetiteljstvo, dok je Vuk u romantičarskom vrenju Evrope, u kojem se formulišu moderni identiteti, otkrio tok kojim se može predstaviti srpsko narodno stvaralaštvo kao „najbolja potvrda o jednakosti kultura“.
Njegov politički heroj bio je Tomas Pejn za čiju je biografiju verovao da je „jedna od najveličanstvenijih“. Učesnik dve revolucije koje su promenile moderni svet, Američke i Francuske, Pejn je bio član Konventa i član Komisije za pisanje Prvog revolucionarnog ustava Francuske, da bi, na kraju, jedva izmakao Robespjerovoj giljotini. Nije bio samo gorljivi učesnik političkih i istorijskih događaja u koje je hrlio, već i pisac knjiga koje su uticale na svoje savremenike, Prava čoveka i Doba razuma. U Pejnovoj sudbini, političkom etosu i nesvakidašnjem spregu intelektualne racionalnosti i političke posvećenosti Mićunović je prepoznavao figuru kakva je neophodna modernom društvu i modernoj politici.
Ima neke dublje pravde da dugoveki vođa studentske pobune 1968, u životu u kome je svašta iskusio i svemu bio naredan, odlazi u dane najveće studentske pobune za koju znaju Srbija i Evropa. Pre nekoliko godina Dragoljub Mićunović je u jednom intervjuu kazao da stvar promena zavisi od mladih ljudi: „Mladi ljudi će izaći na ulicu i potražiti mesto za sebe.“ I evo ih: izašli su. Vera u mlade ljude jeste Mićunovićeva vera u smisao pobune i vera u smisao politike.
