Moguće je da je na pomolu delimično otvaranje Ormuskog tesnaca. Ali da je svet išta bliže nekom trajnom rešenju za region?
Preovlađujući narativ je da su Sjedinjene Države izgubile kontrolu nad situacijom u Persijskom zalivu. A svakako je istina da je Iran stekao moćnu polugu uticaja – sposobnost da preti plovidbi kroz moreuz – kakvu prethodno nije imao. U tom smislu, balans snaga u odnosima sa SAD promenio se u korist Irana. Ta promena, zajedno s pratećom američkom blokadom prometa brodova povezanih s Iranom, implicira četiri moguća scenarija: do trajnog mira stiže se uz posredovanje Kine; Iran zapada u haos; SAD se u potpunosti povlače; nekakav nejasan status quo opstaje.
Optimalna kineska strategija je da u pomoć treba priteći, ali istovremeno i ne dopustiti SAD da se tek tako izvuku iz nevolje. Globalna slabost Amerike doprinosi projektovanju regionalne snage Kine
Dobra vest za Donalda Trampa jeste to da i dalje ima inicijativu i verovatno je u stanju da odabere koji od scenarija preferira. Ali Tramp i dalje ima ozbiljan problem zbog tri primarna cilja koja je zacrtao: da demontira iranski nuklearni program; da Ormuski tesnac ponovno trajno otvori za plovidbu; i da ne postane onaj američki predsednik na koga će pasti krivica za „gubitak“ Tajvana u korist Kine. Loša vest za Trampa je da i u najboljem slučaju može da ostvari tek dva od ova tri cilja.
Nakon nedavnog susreta s kineskim predsednikom Si Đinpingom, bilo je vidljivo da se Tramp nadao kako će kineski angažman u Zalivu otići dalje od aktuelne uloge aktera iz senke. Kina bi svakako mogla da pomogne postizanju mirovnog sporazuma kojim bi bilo obuhvaćeno i ono što je za SAD od najvećeg značaja – iranski nuklearni program – a da istovremeno i Iranu obezbedi ono što on najviše želi: masivna infrastrukturna ulaganja (i to da više ne bude bombardovan).
Na nevolju, posle samita Si-Tramp sve je jasnije da će cena koju je Kina odredila za svoje dodatno angažovanje biti visoka. Kina dnevno uvozi preko 11 miliona barela nafte, te joj je stoga potrebno da cena sirove nafte bude niža; ali raspolaže i velikim zalihama, i reklo bi se da je prilično sigurna da može da podnese da ta cena ostane otprilike na sadašnjem nivou. Kina je takođe do rata skoro četvrtinu svojih potreba za tečnim prirodnim gasom zadovoljavala nabavljajući ga iz Katara, a tamošnja proizvodnja ovog energenta sada je ozbiljno narušena tekućim neprijateljstvima i ekstenzivnim oštećenjima koja je katarska infrastruktura pretrpela usled iranskih udara.
U celini gledano, ipak, izgledi da Kina stekne kontrolu nad Tajvanom porasli su. Kineski lideri tražiće od SAD čitav niz ustupaka, uz istovremene pokušaje da Tajvance ubede kako bi im bilo bolje ako budu pripojeni Kini. Optimalna kineska strategija je da u pomoć treba priteći, ali istovremeno i ne dopustiti SAD da se tek tako izvuku iz nevolje. Globalna slabost Amerike doprinosi projektovanju regionalne snage Kine.
Prema drugom scenariju, Tramp pokreće nove napade na Iran, bilo selektivne (recimo na iranske kopnene izvozne rute), ili sveopšte (kao što je u nekoliko navrata već zapretio da će se desiti). Niko ne dovodi u pitanje sposobnost američke vojske da pobije mnogo ljudi i uništi mnoštvo mostova, puteva i zgrada. Ali mada bi takva strategija od Irana možda napravila zemlju kojom se više ne može upravljati, to svakako ne bi okončalo njegov oružani otpor.
Ne treba gubiti iz vida da glavna pretnja plovidbi kroz Ormuski tesnac stiže od dronova čija izrada ne košta mnogo i kojima je lako upravljati. Ako se Iran pocepa na međusobno zavađene frakcije, da li to pretnju po plovidbu kroz Ormuz smanjuje ili povećava? Nivo nasilja kome je neophodno pribeći da bi se tankerski saobraćaj zaustavio nizak je: takav ishod reflektuje kredibilnost te vrste pretnje. Prema ovom scenariju, trajnog ponovnog otvaranja Ormuskog tesnaca nema, konflikt najverovatnije nanosi ozbiljnu dodatnu štetu iranskim susedima u Zalivu, a hronična nestabilnost u regionu ostavlja gotovo svakog pojedinačnog aktera u goroj poziciji od one u kojoj je bio.
Prema trećem scenariju, na koji je Tramp takođe već aludirao, SAD odlučuju da operu ruke od svega, s porukom zemljama Zaliva, Evropskoj uniji ili nekome trećem da preuzme odgovornost za situaciju u regionu. To bi možda moglo da dovede do ponovnog otvaranja moreuza, ali verovatno pod uslovima koje bi ispregovarali Iran i Kina. Amerike što se tiče, ovaj scenario podrazumeva da nema apsolutno nikakvog napretka po pitanju budućnosti iranskog nuklearnog programa, što čitav rat čini ne samo besmislenim, već i nečim gorim od toga: Iran stiče efektivnu kontrolu nad Ormuskim tesnacom, a SAD se kući vraćaju praznih ruku. Bilo bi veoma teško smisliti spin koji bi Beloj kući omogućio da ovakav rasplet predstavi kao pobedu.
Ovo nas dovodi do najverovatnijeg kratkoročnog scenarija: nelagodnog primirja koje s vremena na vreme biva narušeno. Kad se SAD pozicioniraju na manje konfrontirajući način, brodovi mogu da prolaze kroz moreuz. Ali ako se Amerika odluči na nove udare, Iran će biti u stanju da u proporcionalnoj meri blokira tranzit brodova.
Period recipročnih otvaranja i redukovanih tenzija za posledicu bi mogao da ima smanjenje pritiska na globalne cene nafte, prirodnog gasa, plastike i veštačkih đubriva, potencijalno otvarajući prostor za limitirane mere građenja poverenja, a vremenom i za obnavljanje pregovora o nuklearnom pitanju. Ali ovo je uska staza duž nestabilne litice koja bi mogla da se obruši u bilo kom trenutku pre postizanja konačnog dogovora. I mada bi Trampova administracija mogla da tvrdi kako je nuklearno pitanje sada „zasebna tema“, SAD na tom frontu ne bi ostvarile nikakav napredak.
U svemu ovome veliki pobednik i potencijalni remetilački faktor biće Rusija. Putin želi da Amerikance vidi zaglavljene i višestruko osramoćene, a potrebno mu je da maksimalno poveća izvoz ruske nafte
U svemu ovome veliki pobednik i potencijalni remetilački faktor biće Rusija. Budući da su cene nafte porasle a američke sankcije uvedene ruskoj naftnoj industriji olabavljene, predsedniku Vladimiru Putinu sada pritiču devize neophodne za finansiranje rata u Ukrajini. Putin želi da Amerikance vidi zaglavljene i višestruko osramoćene, a potrebno mu je da maksimalno poveća izvoz ruske nafte. U svim predočenim scenarijima trebalo bi očekivati da će Rusija nastaviti da Iran snabdeva dronovima i raketama, što je za Kremlj još jedan visoko profitabilni poslovni model.
Bilo da se Tramp okrene transakciono nastrojenom Siju, rizikuje šire poremećaje u regionu, ili se zadovolji nestabilnom ravnotežom snaga, era implicitno neupitne američke kontrole nad Persijskim zalivom okončana je. Ono što se umesto toga pomalja mnogo je kompleksniji i fragmentisaniji regionalni balans u kome Ormuski tesnac otvoren ostaje samo pod određenim uslovima, sa značajnim implikacijama po globalnu ekonomsku stabilnost.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
