16. maj
Izraz „kraj jedne ere“ se na žalost uglavnom vezuje za večni odlazak nekoga ko je obeležio ne samo svoju stručnu ili profesionalnu oblast, već na razne načine i naše živote.
Lica sa naslovnih strana, iz popularnih emisija, lica postignuća i familijarnosti, deo našeg mentalnog nameštaja, lica čija dela su nas okruživala redovno i dugo i jako, toliko da su postala nerazdvojiva od života samog.
U Engleskoj za takve osobe postoji i poseban izraz: “nacionalno blago”.
Svakome od nas pada na pamet barem nekoliko takvih imena. Mnoga, na žalost, nisu više s nama.
Rastužila me je vest o kraju Koraksove ere.
Karikatura je u Srbiji oduvek bila nacionalni sport, ali je vrlo malo imena koja su dosegla nacionalni status u političkoj karikaturi, posebno onoj koja vlast (bilo koju) redovno stavlja pod lupu satirične kritike. A posebno sa takozvane “opozicione” strane, prema režimu koji kritiku, posebnu onu bolnu, ne prašta.
Koraksovo oko za detalj i smisao za metaforu i farsu je bio legendaran. Koraks je pre svega bio vizuelni aforističar i metaforički stilista bez premca. Njegova „figurativnost“ je bila poluapstraktna, likovi su bili svedeni vrlo zanimljivim stilizacijama na svoje najfundamentalnije fizičke i karakterne crte (bukvalno) – pola dnevno-politički vizuelni komentar, pola umetničko-dizajnerska apstrakcija.
Koraks je likove stilizovao skoro na nivo logotipa za ličnost, dakle suprotno od uobičajenog karikaturalnog pristupa kvazirealne figuracije, sa nekim preterivanjima fizičkih karakteristika da bi se postigle nerealne, ali duhovite proporcije. Koraks je i ovde išao u suprotnom pravcu: minimalistički crtež, ali pikasovski precizan, elegantan i sveden. Njegovi likovi skoro kao da su bili dizajnirani. Ima, za moje oko, u tome – verovatno potpuno slučajno – i malo Kavandolijevog La Linea čovečuljka, a neki potezi pera me podsećaju i na Magnusove pneumatske krivine iz Alana Forda. Masne, skoro senzualne linije farsične dekonstrukcije…
“Stil je čovek”, čuvena je rečenica autora jedne od najprodavanijih knjiga o dobrom pisanju na svetu, Elementi Stila Stranka i Vajta. Na Koraksovim karikaturama nije morao da stoji njegov potpis; po stilu smo, još izdaleka, pre dolaska na kiosk, znali da je to on. Samo vrhunski majstori dostižu taj nivo.
Iz dana u dan, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, Koraks je bio pozadinski šum – a bogami nekada i frontalna grmljavina – naše tragične, tragične političke scene i svakodnevnih života
Na žalost, nikada se nismo upoznali kako treba, iako smo delili redakcije i urednike još od Naše Borbe naovamo. Znao sam da me povremeno čita. I da obojica znamo da se borimo za istu stvar, da smo prirodni saveznici. I to je bilo dovoljno. Iz dana u dan, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, Koraks je bio pozadinski šum – a bogami nekada i frontalna grmljavina – naše tragične, tragične političke scene i svakodnevnih života. Vizuelni začin našeg otpora kriminalu i gluposti, naš motivacioni „doping“ za trenutke egzistencijalnog umora i duhovne klonulosti.
Valjda zbog mog engleskog uslovljavanja, njegov umetnički pseudonim je mom uvu uvek zvučao kao konstrukcija od dve engleske reči: „core“ (srž, jezgro) i „axe“ (sekira): dakle, kao sekirom u srž… ima smisla, i u tom slučaju. Prave stvari su univerzalne.
Jedan moćni umetnički glas u modernoj istoriji Srbije nije više sa nama. Njegovo nasleđe nastavlja da živi.
18. maj
Studentski memorandum o Kosovu i Metohiji izazvao je, Basarinim rečnikom, „silno ibretenije“, što je slično „frtutmi“, a oba su samo beznadežni arhaizmi i stilski manerizmi. Oba znače, čuđenje, zgranutost, komešanje ili metež, izazvani nečim neočekivanim i neprijatnim.
Moje prvo čitanje saopštenja me je navodilo da se sklonim u ćošak sobe, gledam u pod i slušam neku tihu muziku… Drugo, analitičkije, malo manje. Čitanje mišljenja prof. Svetislava Kostića još manje, na šta sam dodao i privatnu pravničku analizu Dragoslava Popovića, bivšeg sudije Suda za ljudska prava u Strazburu i bivšeg diplomate.
Studentski memorandum je imao nemoguć zadatak da o KiM – „roršah mrlji“ naše moderne istorije – progovori na način koji omogućava apsolutno svim (ne)zainteresovanim stranama da na njega projektuju svoje želje, frustracije, neuroze, mitove i patologije. Ali, pažljivo čitanje sugeriše da je tekst pisan mnogo pažljivije nego što to na prvi pogled može da izgleda i da je pokušao da u zemlji takvoj kakva je, sa narodom takvim kakvim je, sa KiM-om takvim kakvim je i sa trenutnom društvenom situacijom takva kakva je, odradi nekoliko strateških i taktičkih poteza.
Evo moje kratke analize i hipoteza uloge ovog saopštenja.
Ono što je najviše zgranulo, iznerviralo i razočaralo takozvanu „progresivnu“ opciju – i kod nas i u dijaspori – je naziv i jezik teksta.
„Da li su normalni da ga nazovu ‘Memorandum‘, kao da ne znaju šta ta reč znači u mračnom nacionalističkom rečniku raspada Jugoslavije i propadanja Srbije!?“ Surprise, surprise: većina njih ne zna, ako je suditi ne samo po mojim studentima, već i po mlađim članovima Skupštine u Rasejanju. Za njih ta reč nema isto značenje kao za nas, istraumirane milošešeljevskim vremenima raspada… ta referenca ne postoji.
Zamislite političku opciju u Srbiji, sa propagandnim eko sistemom kakav je kod nas, koja će otvoreno reći pre izbora da je KiM „kaput“, gotovo, otišlo, izgubljeno kao teritorija i sve što bi eventualno mogli da ispregovaramo sa svetom – kada ovaj režim koji je do toga i doveo ode – jeste neka podela na sever i jug i stavljanje srpskih manastira na onom „drugom“ delu pod aktivnu zaštitu EU?
Zatim jezik. Nije to tipičan građanski, „evropski“ jezik, već jezik emocija, izgaranja, vrućeg patriotizma i bujanja u grudima… Počinje se sa „precima i potomcima“, „krvlju natopljenom bojnom polju“, „čuvarima zavetnih vrednosti“ i svime onime što jedan manifest koji pokušava da primiri nervoznu patriotsku publiku oblikovanu višedecenijskom nemilosrdnom propagandom i treba da ima. Inače se automatski misli „izdaja!“ Kao što reče prof. Kostić, zamislite političku opciju u Srbiji, sa propagandnim eko sistemom kakav je kod nas, koja će otvoreno reći pre izbora da je KiM „kaput“, gotovo, otišlo, izgubljeno kao teritorija i sve što bi eventualno mogli da ispregovaramo sa svetom – kada ovaj režim koji je do toga i doveo ode – jeste neka podela na sever i jug (a i to samo ako EU i SAD pritisnu Kurtija) i stavljanje srpskih manastira na onom „drugom“ delu pod aktivnu zaštitu EU? Koliko bi ta opcija (a i njeni zagovornici) preživela? A ne možeš da tokom kampanje ne kažeš ništa na tu temu…
Neke teze u memorandumu su faktički i pravno nesporne, na šta je ukazao i g-din Popović: KiM je po našem ustavu sastavni deo republike Srbije; to je prostor koji je neosporno (istorijski gledano) komponenta srpskog nacionalnog identiteta (i mitologije, dodajem ja); na ovoj teritoriji se nalaze neki od naših najvrednijih istorijsko-kulturnih spomenika koji zahtevaju zaštitu i kao svetska baština; postoji opravdani pravni interes da se Srbija ne slaže sa otuđenjem jednog dela svoje teritorije, na isti način na koji se i Kipar ne slaže sa okupacijom i secesijom „turskog“ dela ili Španija bori protiv otcepljenja Katalonije i Baskije. Ili Ukrajina za svoje istočne teritorije…
Memorandum takođe eksplicitno kaže da se o statusu KiM može razgovarati samo „unutar složenih tokova međunarodne zajednice“ i da Srbija mora „aktivno i konstruktivno sarađivati sa svim relevantnim međunarodnim organizacijama prepoznajući ih kao nezaobilazne partnere u pronalaženju najadekvatnijeg i održivog rešenja u okviru svog Ustava“ (pojačanje moje). Ne idiotskim, reputaciono štetočinskim i jednostavno nemogućim grafitima o tome šta će biti „kad se vojska na Kosovo vrati“ ili katastrofalnim terorističkim akcijama kao u Banjskoj. Ovaj kriminalni i kriminalno tupi režim bi i Gandiju upropastio reputaciju i argument za godinu dana…
Gde se ja verbalno i po sentimentu razilazim sa ovim saopštenjem su sledeći stavovi: reći da su „Kosovo i Metohija neotuđivi i sastavni deo Republike Srbije“ i da „Ova činjenica nije samo ustavna kategorija, već istorijski i moralni imperativ koji ne podleže pregovorima o suštini“ je istorijski diletantska: koliko je „neotuđivih“ teritorija u Evropi otuđeno na poslednjih pet velikih kongresa, obično posle velikih ratova? Dejton je samo poslednji od njih… Svi, ali bukvalno svi u Evropi su u poslednjih sto pedeset godina izgubili neke svoje i dobili neke tuđe teritorije. I Nemačka, i Francuska, i Poljska i Mađarska i Bugarska i – pa, skoro svi… I mi, naravno.
Dakle, memorandum je po jeziku i sentimentu dvosmislen, nejasan, čak i zbunjujući – kao i sve u vezi KiM još jedna „roršah mrlja“ za individualne i kolektivne projekcije – ali možda iz objašnjivih razloga
Tretiranje dela teritorije kao nečega što ne podleže pregovorima uprkos faktičkom stanju i stavovima velikog dela sveta, negira dobru volju za konstruktivnim i trajnim rešenjem. Dakle, šta mi u stvari hoćemo? Još je gora rečenica da je „Očuvanje ustavnog poretka Srbije na prostoru Kosova i Metohije temelj opstanka srpske države i zalog pravednog mira u regionu“. Dvostruko je opasna: prvo, negira da Srbija može da postoji bez KiM – da je budućnost zemlje talac jedne faktičke situacije koju očigledno ne možemo da vratimo u pređašnje stanje, da ili vraćamo KiM ili propadamo kao narod i ništa drugo u našoj budućnosti nije važno – i drugo, da se opet pominje mir i time implicira i nemir, možda i rat. U tom istom evropskom okruženju koje od njega beži glavom bez obzira i sa kojim mi želimo da nađemo „konstruktivno i održivo“ rešenje?
Dakle, memorandum je po jeziku i sentimentu dvosmislen, nejasan, čak i zbunjujući – kao i sve u vezi KiM još jedna „roršah mrlja“ za individualne i kolektivne projekcije – ali možda iz objašnjivih razloga.
Po meni, postoje samo dve hipoteze za to: prva je da je u pitanju vrlo pametan propagandni copywriting koji je potpuno svestan simboličkog uticaja koji KiM, crkva i režimska propaganda i dalje imaju među značajnim delom naroda, i svesti da će KiM sigurno biti jedna od linija napada koju će režim upotrebiti protiv „ustaških blokadera“. U propagandi se ovaj potez studenata naziva „pre-bunking“: predupređivanje napada, umesto odbrane od njega kada se desi (de-bunking). Građanska opcija nema opciju, mora da glasa za studente i ovoga puta verovatno neće da apstinira, što znači da mogu da, uz gađenje, progutaju i malo mitološkog sirupa ako jača izborni fitness…
Druga hipoteza je da je studentski pokret autentično okupiran nacionalistima koji jednostavno nisu u stanju da se pomere od svojih uobičajenih tropa, od kojih je KiM obično na vrhu „play“ liste. Što je, naravno, dugoročno opasno za realnu promenu sistema, ne samo vlasti. Možda je i ovaj memorandum pokazatelj borbe za dušu studentskog protesta, borbe u kojoj smo svi mi ne samo pasivni posmatrači, već aktivni učesnici?
U propagandi se ovaj potez studenata naziva „pre-bunking“: predupređivanje napada, umesto odbrane od njega kada se desi (de-bunking). Građanska opcija nema opciju, mora da glasa za studente i ovoga puta verovatno neće da apstinira, što znači da mogu da, uz gađenje, progutaju i malo mitološkog sirupa ako jača izborni fitness…
Rekao sam to već ranije: Srbija je toliko umršena intelektualno, emotivno i simbolički da skoro ništa nije crno-belo, skoro sve je iznijansirano i zbog toga nada – u nešto, u studente, u autentičnu želju za promenama – uvek biva značajnija od samo činjenica, posebno kada nisu dostupne.
Tako je i sa ovim memorandumom. Nadamo se da je deo izborne komunikacione taktike, ne i stvarni manifest budućih vlasti. Studenti i oni koji ih savetuju moraju da znaju da je najveća šteta koju je ujedinjena opozicija koja je uklonila Miloševića eventualno napravila to što je narodu ubila nadu da je istinska, dubinska promena moguća.
20. maj
I kada smo već kod studentskog pokreta, njegovu propast vidim u neprepoznavanju opasnosti „3N“ izazova i nedostatku akcije da se od njih odbrane.
Naivnost, Neznanje i Nesloga.
Naivnost da se misli da je moralna moć i prednost dozvola da se bude arogantan, kao i da se potcenjuje protivnik koji već decenijama pokazuje svoju veštinu ostajanja na vlasti. Kao i naivnost da se veruje da će isti taj režim sa svoje upoganjene istorijske scene sići dobrovoljno, „izborima“. I naivnost da se misli da je smena režima najteži deo posla. Mnogo teže i opasnije stvari ih čekaju nakon promene vlasti.
Neznanje kao nepripremljenost da se vodi država, jednom kada se izbore za promenu. Ne smeju da čekaju da se njihovi novi ministri i državni sekretari uče na poslu. Srbija nema vremena za to. Sve nam fali, sve ključne politike: energetska, ekonomska, finansijska, obrazovna, kulturna, vojna, poljoprivredna, međunarodna, medijska, kosovka… Kako ćemo transformisati zemlju, brzo i efikasno, za izazove modernog sveta? Ko se priprema za to?
Ove „3N“ bi trebalo staviti na majice, precrtano znakom „Zabranjeno parkiranje“
Nesloga je već tu, za sada kao skoro neprimetni moljac koji u tkanju studentskog pokreta tu i tamo izgrize po neku rupicu, tek da malo pokvari izgled stvari, da nas iznervira, da nas malo i zaplaši da unezvereno gledamo oko sebe u potrazi za nekom političkom lavandom: i da se mi smirimo i da moljce, ako može, otera pre nego što krenu da paraju i jedu van moći krpljenja…
Ove „3N“ bi trebalo staviti na majice, precrtano znakom „Zabranjeno parkiranje“.
21. maj
U super-razvijenom Londonu, gde se mogu naći svakakva svetska čuda i gde svaka nacija ima bar jedan svoj nacionalni restoran (mi, zvanično, dva), u Londonu u kome dobrostojeći paze na svaki zalogaj i gde se proba bar jedna nova dijeta mesečno, inspirisana kreativnošću (i, često, kretenizmom) „kreatora“ na društvenim mrežama – ne možeš svećom da nađeš sveže ceđeni sok!
Ono što je bazična, „ulazna“ ponuda svakog ćumeza u Srbiji, neverovatna je retkost u Londonu! Iz nekog razloga – možda refelektujući i druge aspekte tipične engleske dijete koja je verovatno najgora u Evropi – sveže ceđeni sokovi su pozicionirani kao luksuz; mogu da se nađu, ali samo u prestižnijim „objektima“ ili skupim lancima kao što su Joe & The Juice.
To je još jedna turistička “vrednosna propozicija” Beograda i drugih naših gradova: nismo samo svetska prestonica roštilja, pečenja, malina i Plazme, već i lako dostupnih i ne mnogo skupih (za zapadni džep) sveže ceđenih multivitaminskih koktela!
Ako neki restoran ili kafe poznat po dobroj usluzi i hoće da vam učini, sve čemu možete da se nadate je narandža; nema multivitaminskih bombi i čarobnih napitaka za egzotičnim sastojcima koji su kod nas toliko prisutni i normalizovani da nam se podrazumevaju.
To je još jedna turistička “vrednosna propozicija” Beograda i drugih naših gradova: nismo samo svetska prestonica roštilja, pečenja, malina i Plazme, već i lako dostupnih i ne mnogo skupih (za zapadni džep) sveže ceđenih multivitaminskih koktela! Eto plaćene ture za svetske hipstere!
