Spas od razmahanog kriminala je na pomolu: policija više neće moći da čuva gangstere, sve zahvaljujući zakonu čije je donošenje najavio predsednik Aleksandar Vučić.
To bi, izgleda, trebalo da zaključimo nakon poslednjeg u nizu dokaza o povezanosti države sa kriminalom, u vidu teško prepričljivog slučaja ubistva u prisustvu Veselina Milića, trećeg čoveka policije, njegovog učešća u skrivanju dokaza i dvodnevnog skrivanja celog skandala, prekinutog obraćanjem odbeglog crnogorskog državljanina na društvenim mrežama.
Nevolja je, međutim, u tome što postoje brojne činjenice koje celu konstrukciju odbrane vlasti od poslednjeg velikog skandala s kojim je povezana, čine neodrživom. Doduše, dovoljna je i samo jedna, ona opštepoznata: ponašanje na koje predsednik upire prstom tvrdeći da „pola narko-dilera ima policijsko obezbeđenje“ i do sada je bilo zabranjeno. A procvetalo je baš u vreme njegove, 14 godina duge, vladavine.
Model Mišković
Dodatni je problem što najnovije obećanje o borbi protiv kriminala nije potkrepljeno ni najmanjim činom prihvatanja političke odgovornosti za ceo slučaj: spekulacije o navodnoj želji ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića da podnese ostavku, koju je sprečio Vučić, nisu dobile relevantnu potvrdu, ali ni sam Dačić, do odlaska ovog Radara u štampu, nije se javno oglasio o skandalu u sektoru koji vodi.
Očigledno je bilo samo da je Vučić, nakon jednodnevnih „zdravstvenih problema“ zbog kojih je odsustvovao iz javnog života, lično preuzeo usmeravanje narativa o događaju koji je zasenio druge velike skandale s kraja prošle sedmice. A bilo ih je mnogo, počev od pokušaja ubistva devedesetogodišnjaka tokom održavanja 16 minuta ćutnje ispred Pravnog fakulteta, gaženjem automobilom, što je predsednik do sada odobravao, pa sve do još jednog gesta poniznosti SPC naprednjačkoj vlasti, u vidu razrešenja mitropolita Justina, koji je podržavao pobunjene studente.
Sukob unutar vlasti će samo povećati strahove funkcionera i povezanih lica, te možda podstaći neke od njih da pregovaraju sa „drugom stranom“ ili međunarodnim akterima, kaže Dušan Spasojević
Da li bi se iz toga moglo zaključiti da je najnoviji naprednjački „ispali kostur iz ormara“ zasenio druge probleme sa kojima se vlast bori, toliko da bi se moglo govoriti o ozbiljnijim političkim posledicama? Ili će, naprotiv, zahvaljujući snažnoj propagandnoj mašineriji, ceo slučaj biti prepakovan u priču o „borbi protiv korupcije i kriminala“ i korišćen kao predizborni adut? Po uzoru na hapšenje Miroslava Miškovića, koje je poslužilo kao ključna poluga za lansiranje Vučića u ulogu „lidera Srbije“ i sasvim u skladu sa lansiranjem „Plana za Srbiju u pet tačaka“, kojim su, u nedostatku bilo čega drugog, reciklirane poruke s početka vladavine.
Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka nema dilemu da slučaj Milić ugrožava vlast jer pokazuje njenu spregu sa kriminalom na način na koji do sada možda nije bio toliko očigledan široj javnosti.
„Vlast će možda pokušati to da spinuje kao borbu protiv kriminala i korupcije, ali verujem da tu priču mogu da prugutaju samo najtvrđi birači SNS, dok je šteta ipak napravljena. Naravno, sukob unutar vlasti će samo povećati strahove funkcionera i povezanih lica, te možda podstaći neke od njih da pregovaraju sa ’drugom stranom’ ili međunarodnim akterima“, kaže Spasojević, koji ocenjuje da je prerano da razmatramo uticaj afere na izbore, jer još uvek ne znamo kada će biti, „ali će svakako ojačati kritiku da je vlast uzurpirala policiju i da je koristi za svoje kriminalne veze“.
Naravno da vesti o eventualnim pregovorima sa „drugom stranom“ nema, ne samo zato što se takve informacije nikad i ne objavljuju, već i zato što ta „druga strana“ nije baš precizno definisana. Nema, još uvek, ni spekulacija da se nešto takvo dešava. Ima samo novih tvrdnji o problemima u međuljudskim odnosima u nekadašnjem naprednjačkom monolitu: u Šapcu su se, recimo, pojavili grafiti kojim se izvesni Malović optužuje da je „izdao Vučića“, uz gomilu pripadajućih ružnih reči. Ne navodi se, doduše, o kom Maloviću je reč, niti je potvrđeno ko je „umetnik“ zaslužan za njihovo nastajanje, ali je Dušan Konstadinović, generalni sekretar Demokratske stranke, ipak zaključio da je reč o jednom od dokaza „da se Vučićev mafijaški režim raspada iznutra“.
Opozicija: Borba u Skupštini
I bez spekulacija o sukobima u redovima SNS, „samo“ na osnovu „slučaja Milić“, i Dušan Milenković, politički konsultant, veruje da je vlast u nevolji. I to ozbiljnoj. „Mislim da je ceo ovaj slučaj ogroman udarac na režim Aleksandra Vučića, što se i vidi po ponašanju režima, jer su potpuno nesnađeni i vidno uplašeni od svega što sledi. Mi ne znamo šta sledi, u smislu njihovih odnosa unutar kriminalnih struktura i ko kakve informacije i snimke ima o kome, ali po izjavama i licima onih koji nam se obraćaju možete osetiti sluđenost i strah. Politička posledica koju mogu da vidim u ovom trenutku je produbljivanje percepcije o slabosti režima i jačanje percepcije o nadolazećem slomu istog“, kaže Milenković.
Opozicione partije su, nakon hapšenja Milića, najpre zatražile ostavke direktora policije Dragana Vasiljevića i ministra Dačića, a njihovi poslanici u Skupštini Srbije potom su zatražili nastavak sednice Skupštine o nepoverenju Vladi, prekinute još 15. aprila, kao i hitno sazivanje Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, kako bi nadležni podneli izveštaj i rasvetlili događaje koji su doveli do hapšenja šefa beogradske policije. Da li je cela afera otvorila prostor za još neki potez?
Ne znamo šta sledi, u smislu njihovih odnosa unutar kriminalnih struktura i ko kakve informacije i snimke ima o kome, ali po izjavama i licima onih koji nam se obraćaju možete osetiti sluđenost i strah, kaže Dušan Milenković
„Jasno je da bi kratak odgovor uvek bio ’da’, međutim u kontekstu u kojem režim apsolutno vlada svim institucijama sistema, maksimum uticaja opozicije jeste uticaj na javnu percepciju režima, ne i na ograničavanje njegove samovolje“, kaže Milenković.
Ni Spasojević ne vidi prostor za neku opozicionu akciju osim uobičajenih, a to su upravo zahtev za skupštinsku sednicu ili anketni odbor. Pride, on podseća da SNS uspešno odoleva svim institucionalnim mehanizmima.
„Moguće da bi uvlačenje međunarodnih aktera zakomplikovalo situaciju, ali mi deluje da su svi okrenuti ka budućim izborima, i da nema neke prevelike koristi, niti entuzijazma za institucionalnu politiku, tj. da ne može da dođe do nekih značajnijih promena. Verujem da će opozicija u Skupštini insistirati na ovom slučaju i time smanjivati uticaj narativa koji gura vlast, pre svega kod središnjih birača i onog dela društva koje se informiše iz tradicionalnih medija, a koje često zanemarujemo“, kaže profesor FPN.
Studenti: Memorandum o Kosovu
A studenti?
„Tek ne vidim kako bi studenti reagovali u smislu nekih akcija. Oni se najčešće drže svojih tema i planova i retko reaguju na teme koje do tada nisu deo njihovih kampanja i o kojima nemaju već definisan stav“, kaže Spasojević.
Upravo to držanje svojih tema i planova iznerviralo je deo javnosti tokom vikenda – što zbog sadržine promovisanog studentskog Memoranduma o Kosovu, što zbog tajminga, odnosno skretanja pažnje sa skandala u koji se upetljala vlast. Kakav efekat može imati kragujevački događaj, kome je prisustvovao izrazito mali broj ljudi, među kojima još manji broj studenata, ali iza čijih poruka je stao glavni glasnogovornik pobunjenih studenata, njihov nalog „Studenti u blokadi“? Da li taj potez deli opoziciono biračko telo i stvara prostor za proevropsku opoziciju, ili ga i oni koji se sa porukom ne slažu, mogu „progutati“ kao deo catch-all pristupa?
Memorandum neće imati trenutan/neposredan uticaj, već će odnos birača zavisiti i od toga kako Studentska lista definiše pozicije prema evropskim integracijama, na primer, kaže Spasojević
Memorandum o Kosovu je važan kao indikator da postoji opasnost da se studentska lista nakrivi nadesno i da onda ne zadrži ono što su proklamovali kao cilj – široku sveobuhvatnu poziciju i dosadašnju taktiku – izbegavanje bolnih tema koje dele građane, kaže Spasojević.
„Nažalost, biće sve teže da studenti zadrže dosadašnju poziciju jer je priroda izborne kampanje da se bavimo temama koje nas dele, a i vlast će sigurno insistirati na tome. Upravo takvoj strukturi političkog polja se potencijalno povećava prostor za ideološki definisane opozicione grupacije, a ovakav Memorandum daje za pravo onima koji smatraju da deo rušenja Vučićevog režima mora imati prisutnu evropsku dimenziju, te da postoji prostor za pro-EU opoziciju“, objašnjava profesor FPN. Dodaje, ipak, da su i dalje mnoge karte otvorene: „Memorandum neće imati trenutan/neposredan uticaj, već će odnos birača zavisiti i od toga kako Studentska lista definiše pozicije prema evropskim integracijama, na primer“.
Za Milenkovića je Memorandum nesumnjivo deo catchall pristupa i kao takav nije nikakvo iznenađenje. „U Memorandumu nema ničeg novog niti neočekivanog za ovakvog političkog mamuta koji ima ambiciju da osvoji dve petine glasova (a možda i polovinu) na izborima“, kaže, ali dodaje i da je sigurno da stvara prostor za neku opozicionu kolonu koja bi kupila manje tolerantne glasače građanskog dela antirežimskog fronta. Ipak: „Budite uvereni da ni ta kolona neće otići daleko od ovog studentskog memoranduma i da će i njihova politička pozicija na rubnim delovima biti podvedena pod ovaj isti memorandum.“
Što, naravno, ne znači da se neće naći drugi razlog za podele i međusobna optuživanja na antirežimskom frontu. Na radost sve uzdrmanijeg Vučića, koga ni najgori skandali ne ometaju u vođenju kampanje, transakcionim aktivnostima i planiranju izbornog inženjeringa.
