Čovek zna da će umreti. To je jedina životinja kod koje ta informacija menja ponašanje godinama unapred. Pas ne gradi hram. Čovek gradi hram jer zna da za trideset godina neće biti živ, i ta svest ostaje negde u pozadini čak i kada perete zube ujutro.
Životinje beže od neposredne opasnosti, vođene čistim instinktom. Čovek nosi apstraktno saznanje o sopstvenom kraju kao stalni, parališući teret. Ovo je tema koju obično olako prepuštamo crkvenim dogmama ili onim modernim, prilično površnim lajf-koučevima. Psihologija se ovim problemom bavi na jedan sasvim drugačiji, dublji način. Nju prvenstveno zanima šta ta potreba za postojanjem onostranog radi našem svakodnevnom mentalnom aparatu.
Teorija upravljanja užasom
Kada posmatrate ljude koji se suočavaju sa bolešću ili gubitkom, vidite kako se grčevito hvataju za ideju da postoji nekakav nastavak. Osamdesetih godina prošlog veka, grupa istraživača predvođena Džefom Grinbergom pokušala je da ovo objasni kroz takozvanu Teoriju upravljanja užasom. Oslanjali su se na Ernesta Bekera, autora koji je verovao da sav naš kulturni trud proističe iz očajničkog pokušaja da pobegnemo od svesti o sopstvenom truljenju. Da bi nekako apsorbovali taj šok smrtnosti, ljudi prave sisteme smisla. Jedan način odbrane jeste doslovno verovanje u raj. Drugi način je pokušaj da se ostavi neki konkretan trag u materijalnom svetu. Čovek provede život zidajući ogromnu kuću koju zimi ne može ni da zagreje, ulažući svu ušteđevinu u nju. On se potajno nada da će ga praunuci po toj gomili cigala pamtiti.
U klasičnim eksperimentima ove teorije, od ispitanika se tražilo da pišu o fizičkom raspadanju svog tela. Nakon tog kratkog podsećanja na smrt, oni bi postajali neobično kruti u stavovima. Počinjali bi da traže strože kazne za prestupnike. Branili su svoju naciju sa neočekivanim žarom. Ljudi, kada se uplaše nestanka, očajnički traže sigurnost u poznatim društvenim strukturama.
Da bi nekako apsorbovali šok smrtnosti, ljudi prave sisteme smisla. Jedan način odbrane jeste doslovno verovanje u raj. Drugi način je pokušaj da se ostavi neki konkretan trag u materijalnom svetu. Čovek provede život zidajući ogromnu kuću koju zimi ne može ni da zagreje, ulažući svu ušteđevinu u nju. On se potajno nada da će ga praunuci po toj gomili cigala pamtiti
Ima jedna studija Urija Lifšina koja mi se oduvek činila mračnom, mada veoma tačnom. On je ispitanike suočavao sa naučnim scenarijima o potpunom uništenju čovečanstva, recimo usled udara ogromnog asteroida. Za sekularne ljude, to je bio okidač za čistu paniku. Gubi se svaki trag o nama i nestaju svi koji bi nas se sećali. Osobe koje su čvrsto verovale u besmrtnu dušu reagovale su na tu priču prilično smireno. Oni veruju da će se njihova ontološka suština ionako negde preseliti.
Ipak, ta zaštita je veoma krhka. Kada su istraživači te iste vernike prvo podsetili na njihov nacionalni identitet, a onda im dali tekst o kraju sveta, oni su iznenada postali agresivni. Čim se ego malo previše poistoveti sa nekim prolaznim kulturnim produktom, strah od ništavila ponovo probije mentalne barijere.
Savremeni nalazi
Moram ovde da zastanem i naglasim da su mnoga od ovih velikih psiholoških istraživanja danas pod ozbiljnom sumnjom. Trenutno prisustvujemo onome što se u nauci naziva kriza replikacije. Masovni pokušaj da se ponove ovi eksperimenti sa strahom od smrti, u gigantskom projektu nazvanom Many Labs 4, doživeo je neuspeh. Forenzičke meta-analize, poput one koju je sproveo Lihan Čen sa svojim saradnicima, pokazuju da je ogroman broj tih rezultata decenijama friziran. Naučnici su, izgleda, toliko želeli da njihova elegantna teorija preživi, da su sistemski odbacivali podatke koji im se nisu uklapali.
Ima nečeg ironičnog u tome da istraživači koji proučavaju strah od prolaznosti i sami lažiraju podatke kako bi im radovi ostali besmrtni u akademskim časopisima. Konkurentski Model održavanja smisla nudi možda preciznije objašnjenje onoga što se dešava u nama. Ljudi zapadaju u krizu svaki put kada se naruši neki njihov očekivani red stvari. Zamislite onaj mučni osećaj kada pročitate potpuno apsurdnu Kafkinu priču. Vaš um tada doživljava blaži oblik onog istog kolapsa koji nastupa kada razmišljate o sopstvenoj sahrani. Gubitak smisla nas dezorijentiše.
Sasvim drugačiji pogled nudi Kognitivna nauka o religiji. Džesi Bering misli da ideja zagrobnog života ne dolazi prvenstveno iz kulture. Njeno poreklo nije u tome što nas plaše roditelji usiljenim pričama. Bering veruje da naš mozak naprosto ne poseduje alat da simulira stanje apsolutnog nepostojanja. Mi izuzetno lako razumemo da je nečije telo mrtvo, ali se kognicija lomi kada treba da zamislimo um koji je ugašen. On je to pokazao jednim prilično okrutnim eksperimentom sa decom.
Ima nečeg ironičnog u tome da istraživači koji proučavaju strah od prolaznosti i sami lažiraju podatke kako bi im radovi ostali besmrtni u akademskim časopisima. Konkurentski Model održavanja smisla nudi možda preciznije objašnjenje onoga što se dešava u nama. Ljudi zapadaju u krizu svaki put kada se naruši neki njihov očekivani red stvari
Prikazali bi im lutkarsku predstavu u kojoj bebu miša pojede aligator. Zatim bi usledila pitanja. Najmlađa deca bi jasno rekla da miš više ne oseća glad, pošto mu je stomak uništen. Na pitanje da li taj miš i dalje voli svoju majku, deca od četiri godine bi gotovo uvek odgovarala potvrdno. Emocije nemaju očigledan fizički organ. Detetov um nastavlja da fukcioniše kao da taj unutrašnji svet i dalje traje negde drugde. Fascinantno je da starija deca, koja su paradoksalno više izložena crkvenim učenjima, zapravo manje veruju u taj kontinuitet mišjih osećanja. Naša bazična intuicija nas vara, stvarajući u nama urođeni osećaj da neka esencija mora preživeti destrukciju mesa.
Posledice verovanja o smrti
Istraživačica Amy Ai sa Floride pokušala je 2014. da napravi sistematičan pregled načina na koje ljudi zamišljaju šta se dešava posle smrti. Osnovna ideja je bila da ne postoji samo jedna podela na „vernike“ i „nevernici“, stavovi su znatno raznovrsniji. Podelila ih je u tri grupe. U prvoj su oni koji misle da lična svest nekako nastavlja da postoji, raj, nebo, identitet koji se ne gasi. U drugoj su oni koji ne veruju da baš „ti“ preživljavavaš, ali veruju u nešto šire, reinkarnaciju, stapanje sa prirodom, kruženje energije kroz svemir, neku vrstu kosmičke celine. U trećoj su oni koji kažu: kad umreš, umreš. Biološki kraj bez nastavka.
Ono što su podaci pokazali bilo je pomalo iznenađujuće. I prva i druga kategorija, i oni koji veruju u raj i oni koji veruju u „kosmičko kruženje“, u proseku su se bolje nosili sa mislima o starosti i sopstvenoj smrtnosti nego treća kategorija. Manje depresije, otprilike. Ali čak i ti sekularni ispitanici, kad istraživači duže razgovaraju s njima, konstruišu neku zamenu ideji besmrtnosti. Govore o atomima koji se vraćaju u prirodu, o tome da ostaju živi u sećanjima bliskih. Formalno odbijaju svaku natprirodnu ideju, a mozak svejedno traži neku vrstu kontinuiteta.
I prva i druga kategorija, i oni koji veruju u raj i oni koji veruju u „kosmičko kruženje“, u proseku su se bolje nosili sa mislima o starosti i sopstvenoj smrtnosti nego treća kategorija. Manje depresije, otprilike. Ali čak i ti sekularni ispitanici, kad istraživači duže razgovaraju s njima, konstruišu neku zamenu ideji besmrtnosti
Postoji i jedan sporedni nalaz koji se retko pominje izvan naučnih krugova. Ona srednja kategorija, oni koji veruju u nešto kosmičko i šire od ličnog ega, u proseku su tolerantniji prema strancima nego ostale dve grupe. Istraživači Tsouveleas i Pavlopoulos su 2018. pokazali da čak i stavovi o imigracionoj politici koreliraju sa tim kako čovek razmišlja o sopstvenoj smrtnosti i onome posle. Logika je donekle razumljiva: ako ego nije konačna i najvažnija stvar, granice između „nas“ i „njih“ nemaju istu težinu. Taj nalaz nikad ne ulazi u televizijske rasprave o migracijama, mada je, objektivno, relevantan.
Oni su skloniji da iskreno brinu o ekologiji. Verovatno podvesno osećaju neku difuznu obavezu prema budućim ciklusima prirode u kojima će i sami učestvovati. Sa druge strane, potpuno sekularni ljudi izuzetno teško podnose starenje. Usamljenost im pada mnogo teže. Da bi to nekako prevazišli, oni konstruišu sopstvene mitove. Često se teše činjenicom da će se njihovi atomi vratiti zvezdanoj prašini. Ljudski intelekt će uraditi doslovno bilo šta samo da izbegne sudar sa potpunom entropijom.
Iskustva bliska smrti
Na kraju, uvek dolazimo do onih misterioznih graničnih stanja svesti, poznatih kao iskustva bliske smrti. Kada nečije srce prestane da kuca, a monitori u bolnici pokazuju ravnu liniju, ti ljudi se ponekad probude. Počinju da pričaju o vizijama blistave svetlosti i izlasku iz sopstvenog tela. Brus Grejson decenijama sakuplja te specifične izveštaje na Univerzitetu u Virdžiniji. On tvrdi da to nisu halucinacije nastale usled običnog nedostatka kiseonika. Kada mozak trpi hipoksiju, pacijenti su konfuzni i duboko uplašeni. Iskustva o kojima ovi pacijenti govore donose zadivljujuću lucidnost. Mnogi od njih promene svoje živote iz korena. Počinju da se bave humanitarnim radom. Prestaju da se plaše starenja.
Drugačija, neurološka objašnjenja za ovaj fenomen deluju jednako zapanjujuće. Džimo Borjigin je merila moždanu aktivnost umirućih pacijenata. Primetila je jednu iznenadnu oluju u njihovim lobanjama. U momentima kada organizam gubi kiseonik, visoko-frekventni gama talasi ispaljuju neverovatnom brzinom. Centri zaduženi za vizuelizaciju gube svoje prirodne kočnice. Stvara se moćna iluzija disocijacije i lebdenja iznad sobe.
Ostaje pitanje zašto bi se biologija uopšte trudila da nam priredi tako bogat, halucinatorni oproštaj. Danijel Kondziela smatra da to ponašanje vodi poreklo iz onog drevnog biološkog instinkta igranja smrti, poznatog kao tanatoza. Kada predator sustigne životinju, trčanje više ne pomaže. Organizam donosi instinktivnu odluku da se paralizuje. Mišići se potpuno zamrzavaju, stvarajući privid leša. Predatori tada često izgube interesovanje za plen. To žrtvi ponekad otvori prozor od nekoliko sekundi za iznenadni beg. Ljudi se danas suočavaju sa srčanim udarima u sterilnim bolničkim sobama. Naš predimenzionirani korteks pokušava da obradi tu primitivnu obamrlost, pretvarajući je u jedan kompleksan psihološki narativ. Instinkt preživljavanja u poslednjim trenucima kreira mentalno utočište. Svest do poslednjeg daha pokušava da uteši samu sebe, maskirajući biološki raspad vizijama transcendencije. Gledajući sve ovo, zaista mi je teško da ne osetim duboko, ponizno poštovanje prema toj neverovatnoj mašineriji u našim glavama.
