Naznake da će naredni izbori biti zaista kompetitivni i bez unapred poznatog pobednika ponovo vraćaju SPS u fokus koalicionih razmatranja. Pažnja javnosti je potpuno opravdano na borbi između dva velika bloka – naprednjaka i studentske liste. Ipak, zanemaruje se mogućnost da značajan broj glasova i mandata uzmu neki drugi akteri – proevropska i desna opozicija, akteri poput Nestorovića, ali i stranke manjina i SPS. Drugim rečima, čak i ako dođe do „referendumske atmosfere“, ona ne mora nužno značiti da će samo dva bloka odlučivati konačni ishod izbora. A to je situacija u kojoj se neki osećaju ugodnije od drugih.
„Samo da im vidim kraj“ je rečenica koja se često može čuti, a ne odnosi se samo na SNS, već i na socijaliste. Deo opozicionih birača posebno prezire SPS: porede ih sa bubašvabama koje prežive svaku nevolju, vide ih kao stranku koja je uvek na vlasti, kao primer u Srbiji omraženih malih stranaka koje imaju koalicioni potencijal, te kao podsećanje na neprincipijelne poteze Demokratske stranke i deklaraciju o istorijskom pomirenju. Na sve ovo treba dodati i policijsko nasilje nad građanima, kao i njihovo nečinjenje da spreče nasilje naprednjaka, a sve pod ministrovanjem Ivice Dačića. Socijalisti su i podsetnik da u Srbiji nema političke odgovornosti i da političko pamćenje ne traje predugo, te da se povlači pred pragmatizmom i novim realnostima. U neprijateljstvu prema socijalistima utkan je strah da će naprednjaci nakon pada s vlasti ubrzo pronaći pukotine i vratiti se u politiku, kao onomad radikali. A pre njih i socijalisti.
SPS je nakon pada Miloševića igrao značajnu ulogu u određivanju vladajućih koalicija – 2004. je omogućio manjinsku vladu Vojislava Koštunice, 2008. prelomio ka Demokratskoj stranci, a 2012. ka naprednjacima. Iako su ove odluke često kritikovane kao neprincipijelne (što u nekoj meri i jesu bile u odnosu na obećanja iz izbornih kampanja), u svim slučajevima su socijalisti nagrađivani od birača na prvim narednim izborima. Dakle, ne samo da su u SPS dobro čitali ključne trendove 2008. i 2012, nego su i za to pohvaljeni od svojih birača. U periodu nakon 2014. godine, SPS nije bio neophodan za parlamentarnu većinu, ali je njihovo učestvovanje u vlasti bilo očekivano – em se slažu i dopunjuju sa naprednjacima, em se sprečavao njihov odlazak ka opozicionim strankama.
Gledano do narednih izbora, nije nezamisliv scenario da SPS bude jedan od potencijalnih jezičaka na vagi, odnosno aktera koji će pored naprednjačke i studentske liste ući u parlament
Ipak, današnji SPS nije isti kao pre dolaska naprednjaka na vlast. Aleksandar Vučić i SNS dominiraju političkom scenom i zaklanjaju pogled birača ka manjim partnerima, čak i kada je reč o ljudima poput Ivice Dačića. Stoga se može tvrditi da je SPS poslednjih godina u senci SNS i da je ušao u krizu identiteta koja je uobičajena za manje partnere u vlasti. Ključni pokazatelji krize su pad podrške notiran između izbornih ciklusa 2022. i 2023. godine kada su socijalisti ostali bez oko 180.000 birača, te činjenica da su socijalisti na poslednje predsedničke i lokalne izbore izlazili u koaliciji sa SNS, što ponovo otvara pitanje njihovog nastupa na narednim izborima. Ipak, treba naglasiti – lokalni izbori nisu isto što i nacionalni, a želja da se obezbedi pobeda u gradovima gde se očekivala borba za svaki glas (poput Kosjerića, Bora ili Kule) nametala je velike koalicije i vlasti i opoziciji. Pored toga, ovo nije prva kriza rezultata za SPS – na primer, na izborima 2020. osvojeno je nešto više od 330.000 glasova, što je bio pad u odnosu na 2016. godinu, ali se stranka oporavila i 2022. uzela preko 400.000 birača (uz ogradu da je reč o koalicionim aranžmanima sa nekim varijacijama).
Ipak, uprkos oprezima u interpretaciji, sasvim je jasno da se SPS nalazi u snažnom zagrljaju naprednjaka i da će mu biti teško da se iz tog zagrljaja otrgne, te da pokuša da makar delimično izbegne političku kaznu kada dođe do smene vlasti. Jedan deo ove dinamike ogleda se i u percepciji da bi Branko Ružić mogao da odigra ulogu skretničara i da ohrabri Dačića da se distanciraju od SNS, kao i da eventualno pokuša da ga zameni na čelu partije. Kao i prilikom smena trenera u sportu, smene lidera stranaka ponekad daju inicijalni rezultat, čak i ako ne dođe do neke suštinske promene. Opoziciona javnost priziva ovakav scenario, kao da je Ružić novi kadar, potpuno drugačiji od Dačića, a ne ministar koji je pre tačno tri godine optužio zapadne vrednosti za masovno ubistvo u „Ribnikaru“, nakon čega je ipak podneo ostavku i dobio nešto pozitivnih poena javnosti. Ružićevo istupanje nije jedini disonantni ton unutar SPS poslednjih godina, što nam govori o postojanju određene dinamike i pluralizma unutar stranke. Od toga ipak ne treba praviti prevelika očekivanja, jer je Dačić pokazao da ume da balansira različite interese, te da i dalje ima određeni izborni potencijal.
Šta budućnost donosi socijalistima, prilično je neizvesno, ali možemo da razmatramo neke potencijalne scenarije. Trenutna istraživanja stavljaju SPS iznad cenzusa, a oni su obično u kampanjama uspevali da se podignu iznad projektovanih ishoda. Ipak, ovo će biti dosta drugačija kampanja. Gledano do narednih izbora, nije nezamisliv scenario da SPS bude jedan od potencijalnih jezičaka na vagi, odnosno aktera koji će pored naprednjačke i studentske liste ući u parlament (ovo se može desiti i u koaliciji sa SNS, ali i samostalnim nastupom).
U slučaju da aktuelna vlast zadrži većinu, socijalisti bi bili u dobroj situaciji da pregovaraju jer će sasvim izvesno rezultat SNS biti slabiji nego do sada. U slučaju da studentska lista pobedi ali da nema potrebnu većinu, teško bismo mogli očekivati koaliciju sa socijalistima, ali bi neka vrsta podrške manjinskoj vladi mogla da bude razmatrana kao bolji scenario od ponavljanja izbora (iako će danas mnogi reći da ni to ne dolazi u obzir). Konačno, ukoliko dođe do smene vlasti, a SPS se preseli u opoziciju, to nas svakako uvodi u potpuno novu i neizvesnu fazu razvoja partijske scene u Srbiji.
Sasvim je jasno da se SPS nalazi u snažnom zagrljaju naprednjaka i da će mu biti teško da se iz tog zagrljaja otrgne, te da pokuša da makar delimično izbegne političku kaznu kada dođe do smene vlasti
Iskustvo nakon petooktobarskih promena (i sličnih situacija širom sveta, a najbliža nam se upravo odvija pred očima u susednoj Mađarskoj) kaže nam da će birači SNS ubrzo potražiti nove predstavnike, a da će SPS potencijalno biti u solidnoj poziciji da prihvati deo tih birača. Ovo ne znači da će se automatski ponoviti scenario kada je Srpska radikalna stranka usisala najveći deo Miloševićevih birača, već da nema puno aktera koji bi im predstavljali alternativu, a socijalisti su po istraživanjima druga najbliža opcija Vučićevim biračima. Na sličan scenario, ali u manjoj meri, mogu da računaju u Novom DSS, akteri poput Nestorovića, ali i desničarski (nacionalni) deo budućih poslanika studentske liste ili akteri koji se iz toga talasa pojave.
Ovde nije samo reč o pukom prelivanju birača, već i o sposobnosti da se prežive teška vremena. Socijalisti imaju infrastrukturu, učestvuju u mnogim lokalnim samoupravama, na osnovu čega se mogu osloniti i na klijentelističke mreže koje ne nestaju preko noći, naročito u situacijama organizacionog (stranačkog) vakuuma koji nam svakako predstoji nakon pada naprednjaka. To bi trebalo da bude dovoljno da se preživi prvi udar, koji će svakako primarno biti usmeren na SNS. Od sposobnosti SPS da se još jednom transformiše i prilagodi budućim vremenima, kao i da možda iznedri neke nove ljude na čelu, moglo bi da zavisi da li će stranka zadržati relevantan status u narednom periodu.
