Kada se zakorači u političko-ideološko-intelektualni prostor Srbije, tu nema levo-desno. Desnica toliko dominira da kada bismo se nalazili na nekakvom brodu ta bi strana prevagnula do prevrtanja i potapanja. Ipak, sve češće se čuje da „bez prave desnice nema promena u Srbiji“. To je narativ intelektualnih krugova, kosovskih Srba i to ne onih koji podržavaju Vučića i njegove, a pogotovo aspiranata za spasavanje Srbije, koji su opozicija vlasti, ali ne i vladajućem mišljenju.
Desnica je na vlasti već godinama, a bila je i od kraja osamdesetih i tokom devedesetih, jer to je bio period u kome je, iz tada vladajuće Socijalističke partije Srbije, politikom sukoba, ratova, strahovlade prema sopstvenom stanovništvu, isparilo sve levo, i u vrednosno-moralnom obrtu, desnica nadvladala. I kao što se Slobodanu Miloševiću i njegovoj partiji zameralo ne što je prouzrokovao ratove i stradanja, već što ih nije okončao u nacionalnom interesu, tako se danas Aleksandru Vučiću i njegovima zamera da nisu dovoljno desni, nacionalni i tradicionalni, jer da jesu, Srbi bi vladali Kosovom i Metohijom, a Albanci bi bili usputni populus.
Desnica je jačala i to ne samo konvertitstvom nekadašnjih komunista, kasnijih socijalista, već i revanšizmom nacionalističkih partija, pre svega radikala i espeovaca. „Crvena banda“ je tako postajala sve crnja, pa je na kraju došlo do saveza levičara i desničara u logičnom koalicionom zagrljaju socijalista i radikala, a zatim sa dominacijom redizajniranih radikala. Ostale građanske i demokratske partije pažljivo su se trudile da ne ispolje bilo kakav levi resantiman, naglašavajući radije antikomunizam i potrebu za obnovom predratne demokratije.
I tu smo gde smo. Pre par godina, Vučić je tobože zabrinuto prokomentarisao: „Srbija je skrenula udesno.“ Desno od njega, to bi valjda trebalo da znači da je on u centru, proevropski demokrata, prihvatljiv optimalnom broju građana, domaćoj i međunarodnoj javnosti, a najviše sam sebi i svojima. Kako je vreme prolazilo, sve je više postajalo jasno da je njegova zabrinutost bila iskrena, ali u smislu da ne može da dopusti da mu neko preuzme ideološku poziciju. Pojačano je naglašavanje nacionalnog, patriotskog, kosovskozavetnog; podgrejan antagonizam prema Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, kasnije prema Albaniji; usledilo približavanje Putinu, Orbanu, Trampu, Ficu; iz dana u dan uobličavan kult ličnosti, a tiranija prema obrazovanju, studentima, građanima, kulturi, medijima i novinarima, dovedena do nepodnošljivosti. Ako to nije desnica, šta jeste?
Trend okupljanja desnice, započet pre četrdeset godina, ima kontinuitet. Ne samo da su pojedinci iz raznih partija: Goran Vesić, Siniša Mali, Milenko Jovanov, Tatjana Macura, Dejan Bulatović i drugi prešli u SNS redove, nego i čitave partije, kao Zavetnici Milice Đurđević Stamenkovski. Predsednik Narodne stranke Vladimir Gajić se preporučuje: bio je na razgovoru o izborima sa predsednikom države, a onda se u nekoliko dana pojavio na nekoliko režimskih televizija, između ostalog kritikujući predlog opozicije za izglasavanje nepoverenja Vladi. Ali Srbiji se najavljuje „prava“ desnica. Ona bi bila bolja, demokratskija, uglađenija, a i više bi brinula o nacionalnim interesima. Ni njoj Evropa nije naročito bliska, a Rusija jeste, tradicija i istorija imale bi tretman, ne drugačiji nego sada, ali Kosovo bi bilo vraćeno u sastav Srbije, ako ne milom onda silom i tako bi „bolja“ desnica ostvarila svoju misiju. Tako sebe zamišljaju predstavnici Nove DSS, ali i još nekoliko monarhističko-tradicionalističkih grupacija koje u kontinuitetu sa srednjim vekom vide mogućnost procvata Srbije.
Ako se prihvata da je savremena desnica često demokratska, umereno nacionalna, zašto je teško uvažiti da je i levica odbacila svoje ekstremne oblike i da je u stanju da artikuliše najširi društveni interes na način koji podrazumeva konsenzus, participativnost i pluralnost
Dihotomija levica–desnica, nastala je u vreme Francuske buržoaske revolucije jer su pristalice staleške konstitucije društva stajale u parlamentu sa desne, a oni koji su bili za brisanje klasnih razlika i jednakost, sa leve strane. Vrednosno utemeljenje obe opcije javilo se odmah pa su levičari proklamovali slobodu, jednakost i bratstvo, a desničari društvenu hijerarhiju, važnost porekla, nacije i tradicije. Iako se o tome retko govori, podela ima i religijski osnov: na strašnom sudu, ovce su na desnoj, a koze na levoj strani, isto kao što je „dobri“ razbojnik desno od Hrista, a zli levo. Desnica voli versku zasnovanost.
Osnovni antagonizam svodi se na sferu materijalnog, na novac. Levica preferira socijalnu ravnopravnost, jednake šanse za sve, humanost i toleranciju u odnosima među ljudima bilo koje nacije, vere, pola, obrazovnog nivoa. Desnica podržava liberalni kapitalizam, korporativne vrednosti, permanentno nadmetanje preduzetništva, bez mnogo obzira na posledice koje dovode do enormnih razlika i siromaštva. Nastala u Francuskoj, ideja „sloboda, jednakost, bratstvo“, potisnuta je u vreme Višijevske vlade parolom „rad, porodica, domovina“. Desničari su se retko javno protivili jednakosti, ali je bilo jasno da im je ona kost u grlu, jer dosledna raspodela plodova rada ne omogućava lično bogaćenje i time društvenu moć onima koji tome streme. Međutim, uprkos svim ideološkim razlikama i jačanju desnice, u Francuskoj i danas na svim javnim institucijama stoji slogan „sloboda, jednakost, bratstvo“.
Levica je proskribovana zbog iskustva staljinizma, otelotvorenog u višedecenijskoj neprijatnoj stvarnosti u centralnoj i Jugoistočnoj Evropi. Padom Berlinskog zida i raspadom SSSR, to se promenilo, ali i stvorilo šansu da i desnica pokaže svoje loše strane. Zaboravlja se da je levica bila izrazito razvijena u zemljama evrokomunizma, koje nikada nisu bile socijalističke i da je doprinela ukupnom društvenom razvoju u zemljama zapadne Evrope i Skandinavije u kojima su se socijaldemokratske i druge leve opcije smenjivale na vlasti sa strankama drugih ideologija. Takođe se zaboravlja da je međunarodni kapital, pre svega američki, izrazito podrivao uticaj levice u Italiji i Španiji, a posebno u čitavom nizu zemalja Latinske Amerike, svakako ne iz humanih i demokratskih razloga, već zbog brige za profitom.
Pre par godina, Vučić je tobože zabrinuto prokomentarisao: „Srbija je skrenula udesno.“ Desno od njega, to bi valjda trebalo da znači da je on u centru, proevropski demokrata, prihvatljiv optimalnom broju građana, domaćoj i međunarodnoj javnosti, a najviše sam sebi i svojima. Kako je vreme prolazilo, sve je više postajalo jasno da je njegova zabrinutost bila iskrena, ali u smislu da ne može da dopusti da mu neko preuzme ideološku poziciju
Ako se prihvata mogućnost da savremena desnica može da bude, i često jeste, demokratska, humana, tolerantna, umereno nacionalna, zašto je teško uvažiti činjenicu da je i levica odbacila svoje ekstremne oblike i da je u stanju da artikuliše najširi društveni interes na način koji podrazumeva konsenzus, participativnost, pluralnost interesa i mišljenja. Zašto se toliko stidljivo kod nas izražava i najumereniji levi stav od retkih aktera i dalje više civilnog društva nego političkih partija, čak i onih koje u svojim programima imaju izvesnu levu orijentaciju. Kako nam se dogodilo da sa tolikim podozrenjem gledamo na ideologiju jednakosti i tolerancije i da li zaista strahujemo da je moguća obnova levice koja bi bila isključiva, težila jednopartizmu i bila nespremna da vlast traži na izborima, a kada ih izgubi da se mirno povuče?
U savremeno doba politički pluralizam ne može biti dovoljno kvalitetan bez ozbiljnog, demokratskog, odgovornog levog spektra i to je ono što nam u šarenilu idejnih opcija nedostaje. Svet se opasno nagnuo udesno, ali logičan sled, koji istorija potkrepljuje, jeste vraćanje u ravnotežu, pa i malo ulevo. Hoćemo li, uprkos sopstvenom iskustvu, koje je bilo bolje nego u drugim zemljama, biti poslednji koji će to shvatiti.
