Bar dve škole mišljenja sukobljavaju se u ovom trenutku po pitanju tajminga raspisivanja parlamentarnih izbora – baš kao i o svim drugim temama u polarizovanoj Srbiji.
Prema jednoj, glasaće se početkom leta, najverovatnije 12. jula, kako bi, pored brojnih manipulacija koje trenira, vlast svoje šanse dodatno povećala zahvaljujući godišnjim odmorima. Prema preovlađujućim pretpostavkama, na letovanja će više pohrliti njeni protivnici, nego disciplinovane pristalice, spremne da poslušaju instrukciju da se ne ide na put. Na spisku razloga koji govore u prilog očekivanju skorih izbora navode se i procene da jesen donosi ekonomske probleme, moguće nevolje usled istraga koje najavljuje pobednik mađarskih izbora Peter Mađar, nespremnost pobunjeničke strane…
Druga teorija kaže da se ništa suštinski nije promenilo da bi Aleksandar Vučić, od koga odluka zavisi, pristao na proveru sopstvene snage, koju izbegava već godinu dana (pobunjeni studenti su zahtev za raspisivanje izbora izneli 5. maja prošle godine). Pravi plan je, kaže ta škola mišljenja, kupovina vremena do poslednjeg trenutka, kako god da ga računice definišu – kao sledeće proleće, kada bi morali da se održe redovni predsednički izbori, ili kraj 2027, posle završetka izložbe Ekspo, kada dolazi vreme za redovne parlamentarne izbore.
Bacanje „udica“
Tu verziju ne ruši aktuelno „pumpanje“ predizborne atmosfere – što kroz poruke samog „predsednika svih građana“ (najavljivao da će datum saopštiti „oko Đurđevdana“), što kroz bacanje „udica“ u vidu nabavke biračkih kutija, donošenja izbornih zakona ili najavljivanja mitinga Srpske napredne stranke za 28. jun u Beogradu. Intenzivno nabacivanje razloga za zaključak da su izbori praktično zakazani moglo bi se, uostalom, tumačiti kao zamajavanje, odnosno kupovina vremena kojoj je Vučić izrazito sklon.
Potencijalnim namernim stvaranjem lažnog utiska o skorim izborima, pritom, bile bi „ubijene dve muve“: s jedne strane, protivnici vlasti mogli bi biti naterani da otkriju svoje izborne karte i tako se izlože preciznijoj kampanji satanizacije, dok bi, s druge strane, pristalice vlasti stekle uverenje da nikakvog kukavičluka kod Vučića nema, ako se prevremeni izbori zaista spremaju. Tako pripremljeni, lako bi, potom, prihvatili obrazloženje da izbora ipak neće biti zbog viših, državnih razloga.
Očekuje se, možda već ove sedmice, novi sastanak opozicionih stranaka, sa većim brojem učesnika
Miroslav Aleksić, lider Narodnog pokreta Srbije, na čiji poziv je prošle nedelje devet opozicionih stranaka razgovaralo o izbornom nastupu, veruje sopstvenim neimenovanim domaćim i spoljnim izvorima, prema kojima će izbori biti raspisani za 12. jul. Među strankama čiji su predstavnici bili na sastanku ima, međutim, i onih u kojima preteže uverenje da glasanja neće biti u tako skorom roku. To, ipak, nije bila prepreka za razgovor, koji je, prema rečima više učesnika, bio uspešan – iako nikakav konkretan dogovor koji bi se mogao saopštiti javnosti, nije postignut.
Očekuje se, možda već ove sedmice, novi sastanak, sa većim brojem učesnika (pominju se Proglas i Solidarnost Gorana Ješića), ali sva je prilika da ni na njemu neće biti onih koji su odbili i prvi poziv – s jedne strane, Demokratska stranka i Kreni–promeni (zbog odluke da sve svoje snage stave na raspolaganje studentima), ali i Nova demokratska stranka Srbije, koja pokušava da napravi desni blok partija (mada bi tačnije bilo definisati ga kao „anti-EU“ blok, s obzirom na to da desnih stavova ima i među proevropski nastrojenim učesnicima sastanka koji je sazvao Aleksić).
Gomila nesklada
Šta je tačno rezultat sastanka devet stranaka, ako je sam Aleksić rekao da su se sve složile da je najbolje rešenje da se napravi jedna lista, zajedno sa studentskim pokretom, ali da to ne zavisi samo od njih – ako znamo da studenti takav dogovor (za sada) ne žele? I ako su, posle sastanka, predstavnici stranaka iznosili dosta različite tvrdnje o tome šta treba raditi.
Nesklad je, recimo, uočen po pitanju izbora učesnika dogovora: Dragan Đilas (SSP) i Zdravko Ponoš (Srce) govorili su o potrebi da se napravi jasan proevropski blok. „Pitanje Srbije u Evropi nije pitanja drugog reda, ono znači smenu Aleksandra Vučića“, rekao je Đilas. „Ako nema jedinstvene studentsko-opozicione liste, onda nije rešenje da opozicija pravi još jednu, treću po redu catch-all grupaciju, posle SNS i studentske liste“, ocenio je Ponoš. Aleksić je, s druge strane, pre zagovornik pravljenja catch-all, što se videlo i iz činjenice da su pozivi bili upućeni i anti-EU strankama.
Prioritet svih izbornih aktera koji su protiv režima trebalo bi da bude izvlačenje glasača na birališta, kaže Dejan Bursać
Pa onda: Aleksićeva stranka u subotu je, na sednici Glavnog odbora donela odluku o učešću u svim predstojećim izbornim ciklusima, dok iz Zeleno-levog fronta i dalje stižu tvrdnje o spremnosti na sve opcije koje obezbeđuju pobedu.
„Nećemo odustati od svojih vrednosti, čak i ako na kraju procenimo da u ovom trenutku ne treba da učestvujemo na izborima i da neko drugi ima veće šanse da pobedi“, ocenila je za FoNet Biljana Đorđević, kopredsednica ZLF, koja veruje da je za smenu vlasti potrebna alternativna formula, neka vrsta crnogorskog scenarija – da postoji proevropska lista, desna lista i studentska lista „kao cath all opcija koja se ne izjašnjava o nekim kontroverznim pitanjima koja već dugo dele građane Srbije, kako bi svako imao za koga da glasa“. Od nje je stiglo i objašnjenje da sastanak opozicionih predstavnika ne treba tumačiti kao siguran znak da će te stranke biti na istoj izbornoj listi, već kao pokazatelj da su svi koji pozivaju na koordinaciju i razgovor unutar antirežimskog fronta spremni da razgovaraju.
Fokus na izlaznost
Imajući u vidu navedene, ali i ovde nepomenute izjave opozicionih čelnika, teško je izvući zaključak drugačiji od onog do kog je došao Dejan Bursać iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju: da se, zasad, ne može proceniti značaj opozicionih okupljanja, osim da su dali signal opozicionim glasačima da nešto rade i promišljaju o izborima. S obzirom na konstantne zamerke opoziciji na koje Bursać podseća, a koje se odnose na neefektivnost i preteranu fragmentaciju, ta poruka nije beznačajna, iako još nema pouzdanog odgovora na pitanje o načinu izlaska na izbore.
Bursać ne veruje u mogućnost zajedničkog nastupa studenata i opozicije, ali kaže da, uprkos tome, postoji mogućnost za saradnju na obezbeđivanju ravnopravnih izbornih uslova: „Videli smo šta se dešava na lokalnim glasanjima. Verujem da SNS to sprema i za parlamentarne izbore, mada imaju manje kapaciteta da pokriju celu zemlju. Videli smo i da studenti mogu prvi put da mobilišu značajan broj aktivista da se tome suprotstave“, kaže Bursać. Podseća da je na lokalnim izborima ove i prošle godine, na biračkim mestima na kojima ranije nije bilo ni opozicionog člana biračkog odbora, sada bilo desetine aktivista, mobilnih timova, posmatrača…
„To je odlično, ali mi imamo skoro 8.500 biračkih mesta i svaki čovek je značajan. U tom smislu, značajni su i kapaciteti koje ima opozicija da bi se borilo protiv neregularnosti“, kaže sagovornik Radara.
Sva je, međutim, prilika da će ta borba biti još teža nego na poslednjim lokalnim izborima, koji su prilično ličili na ratno stanje: posle Uglješe Mrdića, na scenu je stupio još jedan reformatorski nastrojen poslanik SNS, po imenu Miroslav Petrašinović, čije ime valja zapamtiti zbog predlaganja izmena četiri izborna zakona kojim se „prihvataju preporuke ODIHR“, ali tako selektivno (pet od 25) da će, prema ocenama stručnjaka, efekat biti samo lakše manipulisanje voljom građana. Predlozima, koji bi trebalo da dođu na skupštinski dnevni red u maju, recimo, biće olakšano formiranje fantomskih izbornih lista, među njima i „manjinskih“ – iako ih ni do sada nije nedostajalo.
Planirane zakonske izmene sada se teško mogu zaustaviti, ali jedan drugi faktor koji koristi režimu – međusobno sukobljavanje na protivničkoj strani – mogao bi biti stavljen pod kontrolu. Bursać ocenjuje da je reč o velikom iskušenju i za studente i za opoziciju, ali malo više za opoziciju, koja se oseća ugroženom zbog okretanja glasača ka studentima.
Pretpostavku da veća izlaznost ide u prilog opozicionim listama – pod uslovom da su racionalno pravljene, odnosno grupisane tako da se izbegne rasturanje glasova na učesnike koji ne mogu da pređu cenzus – potvrdili su nedavni lokalni izbori
„Znamo iz empirijskih podataka da pozitivne, mobilizatorske kampanje izvlače glasače na izbore. Međusobne svađe, napadi, podele i slično, vraćaju glasače u apatiju“, kaže. Veruje da bi i jednima i drugima bilo „dobro da o tome promisle“, uz opasku da ta koordinacija ne mora da bude zvanična. „Prioritet svih izbornih aktera koji su protiv režima trebalo bi da bude izvlačenje glasača na birališta“, ističe Bursać.
Pretpostavku da veća izlaznost ide u prilog opozicionim listama – pod uslovom da su racionalno pravljene, odnosno grupisane tako da se izbegne rasturanje glasova na učesnike koji ne mogu da pređu cenzus – potvrdili su nedavni lokalni izbori. Činjenicu da to nije bilo dovoljno za pobedu nad naprednjacima objašnjavaju prethodni rezultati, koji govore da je reč o sredinama izrazito naklonjenim naprednjacima. To ne važi za republički nivo, gde je početna prednost u odnosu na opoziciju znatno manja. Prema računici Aleksandra Ivkovića, urednika portala European Western Balkans, „opasna“ izlaznost za vladajuću stranku je ona koja prevazilazi 65 odsto upisanih birača, odnosno preko 70 odsto ljudi koji realno žive u Srbiji (4,2 – 4,3 miliona glasača, precizirao je Ivković).
U aktuelnim okolnostima, u kojima o povećanoj motivaciji za učešće u odlučivanju o pitanjima od opšteg interesa govore i razni esnafski i drugi izbori, od studentskih parlamenata do Lekarske komore, to uopšte nije nezamislivo. Poređenja radi, 2023. godine izlaznost je bila 59 odsto, nakon čega je došlo do očigledne mobilizacije građana, koja nije nestala. Na opozicionim akterima je ne da ubiju, već da neguju nadu koja se pojavila.
