Aprila 1986. godine činilo se da hodamo uobičajenim stazama. Pažnju su privlačili veliki diplomatski gestovi. Papa Jovan Pavle Drugi posetio je Veliku sinagogu u Rimu, što je bila prva poseta katoličkog poglavara jevrejskoj bogomolji „još od Svetog Petra“, kako je zapisao američki Tajm. Napredovala je i tehnologija jer je u Mičigenu na svet stiglo prvo „dete iz epruvete“ koje je rodila surogat majka. Utisak redovnog podvuklo je američko bombardovanje Libije. Međutim, u noći između 25. i 26. aprila, daleko od Amerike, Libije, Italije, odvijala se katastrofa koja će privremeno ujediniti u strahu i sveštenike i rabine, i majke i pilote bombardera. Prema Mihailu Gorbačovu, generalnom sekretaru Komunističke partije Sovjetskog Saveza, Černobiljska katastrofa je „možda bila pravi razlog kolapsa SSSR“.
Ta je opaska zgodna za teatralne uvode u novinske članke, za planetarno popularne televizijske serije takođe, ali u stvarnosti Sovjetski Savez se naravno nije raspao zbog Černobilja, mada su prvi zapadni izveštaji zvučali upravo kao da nagoveštavaju njegov nestanak – ne politički, već doslovni. Britanski Dejli ekspres je 30. aprila 1986. na naslovnoj strani pisao o „više od dve hiljade mrtvih“ i „hiljadama na smrt osuđenih“. Tim brojkama nije odoleo ni ugledniji Tajms, mada je dodao skepticizam. „Škotska učiteljica iz Kijeva“ prijavila je Tajmsu da je čula za trista mrtvih. Kijevski izvor tada čuvene američke novinske agencije UPI – koji je „imao dobre veze sa lekarima i spasiocima“ – tvrdio je da je dve hiljade ljudi pomrlo dok su transportovani u bolnice. Niko relevantan danas ne tvrdi da se išta nalik tome desilo, ali nas bombastičnosti podsećaju na to da novine treba čitati sa zrnom (jodirane) soli. Ništa bolja nije bila sovjetska državna agencija TASS, koja je tih dana našla za shodno da svoju publiku podseća na američke nuklearne akcidente.
Licitiranje brojem žrtava
Relevantni izvori, poput Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA), danas kažu da je Černobiljsku katastrofu izazvala kombinacija rizičnog dizajna nuklearnog reaktora i lošeg upravljanja istim, i da je izravno stradalo trideset ljudi – dvoje u eksploziji, dvadeset osmoro od radijacije, i da su svi bili radnici nuklearne elektrane, vatrogasci i spasioci koji su pokušavali da obuzdaju podivljali reaktor. Ponegde se na spisku nalazi i 31. žrtva, stradala tokom evakuacije, ali to je maksimum nesaglasnosti. Broj indirektnih žrtava i danas je vrela tema, pa IAEA sa jedne strane podseća na povećan broj kancera štitaste žlezde kod dece u Belorusiji, Rusiji i Ukrajini, ali sa druge strane dodaje da čak ni kod takozvanih „likvidatora“, to jest ljudi koji su pokušavali da dekontaminiraju zgarište, nije uočena direktna veza između izloženosti radijaciji i kancera – što ne znači da nisu imali drugih zdravstvenih posledica.
Robert Gejl, američki lekar i medicinski istraživač, koji je 1986. pomagao žrtvama radijacije, procenio je da je širom SSSR i Evrope u strahu obavljeno više od milion nepotrebnih abortusa.
Svetska zdravstvena organizacija je 2005. zaključila da bi černobiljska radijacija u prethodnim i narednim decenijama naposletku mogla biti kriva za četiri hiljade smrti, ali da joj se do te godine moglo pripisati manje od pedeset – i da su i skoro svi među dodatnih dvadeset mrtvih takođe bili na mestu nesreće. Manje je poznata činjenica da je Robert Gejl, američki lekar i medicinski istraživač, koji je 1986. u Sovjetskom Savezu pomagao žrtvama radijacije, procenio da je širom SSSR i Evrope u strahu obavljeno više od milion nepotrebnih abortusa. „Neznanje je opasno“, zaključio je Gejl ukazujući na neke greške u TV seriji koja je opčinila svet. To važi i kada uvećavamo i kada umanjujemo posledice Černobiljske katastrofe, ali sumnja u brojke će biti trajnija i od radijacije, pa se valja posvetiti nesumnjivom – tome da IAEA smatra kontaminiranim nekih 150.000 kvadratnih kilometara Belorusije, Rusije i Ukrajine, da se u radijusu od 30 kilometara oko elektrane nalazi „zabranjena zona“, i da je u njoj bez čoveka život procvetao.
„Populacije vukova, lisica, evroazijskih risova, vapita i divljih svinja značajno su se umnožile. Vratile su se životinjske vrste poput mrkog medveda i evropskog bizona. Vratilo se i nekoliko vrsta ptica, poput crnih i belih roda ili belorepih orlova. Veliki sisari su u beloruskom sektoru ’zabranjene zone’ brojniji nego što su u nekontaminiranim prirodnim rezervatima. Istraživanja su pokazala da je pozitivan uticaj nedostatka lova, zemljoradnje i infrastrukture za životinje jači od negativnog uticaja radijacije“, zapisao je povodom četrdesete godišnjice katastrofe međunarodni novinarsko-akademski portal Konverzejšn.
Lude pečurke i luđi čovek
To što smo nuklearnom katastrofom dugoročno učinili uslugu životinjama, valjda je sve što treba znati o našem uticaju na životnu sredinu, a ta slučajna „laboratorija života“ usput nam otkriva i druga čuda prirode. Dobro, za divlje pse sa svetloplavim krznom se ispostavilo da su samo prevrnuli stari toalet i ofarbali se njegovim hemikalijama, ali crne žabe „zabranjene zone“ nisu nespretne, već sretne – evolucija na delu favorizuje žabe sa više melanina, koji ih od radijacije štiti. Tamo gde je ljudska tragedija počela, u uništenom reaktoru 4, otkriveno je vremenom još tamnog, ali pozitivnog – tamo gde na prvu loptu nikakav život ne bi trebalo da bude moguć, nađene su gljive koje naprosto uživaju u jednom od najradioaktivnijih okruženja koje smo ikada stvorili. Niko još ne zna zašto, mada neke naučnike samo znanstvena uzdržanost sprečava da oduševljeno objave kako te lude pečurke žive od radiosinteze, to jest da se hrane radijacijom.
Čovek se, međutim, uprkos iskustvu iz 1986, i dalje generalno ponaša kao da je „na ludim pečurkama“. Četrdeseta godišnjica je i pravi trenutak da se podsetimo da je prošlog februara ruski dron opalio u novu zaštitnu strukturu oko Černobiljske elektrane. SSSR je 1986. ekspresno napravio betonski „sarkofag“ oko uništenog reaktora kako bi zauzdao radijaciju, ali i tada se znalo da će ta zaštita biti samo privremena. Tri decenije kasnije međunarodnom saradnjom je postavljena trajnija zaštita, koja je koštala bar milijardu i po evra, i uzgred je postala najveći prenosiv objekat koji je čovek ikada napravio. Konstruisana je tako da izdrži zemljotres od šest rihtera, tornado treće klase, ali ne i eksplozivni dron, pa posle ruskog napada ni to čudo više ne obavlja posao, zaključila je IAEA krajem prošle godine. Popravke moraju da budu gotove do 2030, jer bi lokalizovana šteta do tada mogla da se proširi, i koštaće otprilike pola milijarde evra, procenjeno je u martu.
Vredi podsetiti i na to da je pokojna Černobiljska elektrana u međuvremenu stigla i da bude okupirana, na samom početku ruske invazije na Ukrajinu. Rusi su je okupirali nešto više od mesec dana i ostavili, barem prema Vašington postu, nekih 135 miliona dolara štete u uništenim vozilima, kompjuterima, dozimetrima. Životinje i gljive smo usrećili, ali kada je reč o nama samima, čini se da nam četiri decenije nisu bile dovoljne da zaključimo kako one brojke iz zapadnih izveštaja aprila 1986. nisu bile samo propaganda, već i nehatno predviđanje budućnosti.
