U tradiciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta jeste da se postavljaju i klasični tekstovi koji nisu izbor na prvu loptu: u poslednje vreme to su Klajstov Mihael Kolhas, De Miseov Lorencačo, Handkeov Kaspar… Izbor teksta koji se postavlja ne može, naravno, biti opravdan samo njegovom ekskluzivnošću, pukom činjenicom da nije bio, makar u određenoj teatarskoj kulturi, scenski rabljen, već se očekuje i da dobro rezonira s kontekstom u kojem se igra.
Junak Šekspirove istorijske drame Ričard II istoimeni je engleski kralj iz 14. veka, bahat i autoritaran vladar, ali slab, nevešt i za taj poziv nedarovit, kog će s prestola svrgnuti njegov rođak Bolinbruk, budući kralj Henri IV, a koji će pak od pravednog borca za očuvanje svojih prava i spasioca razorene zemlje postati krvavi uzurpator. Imajući sve ovo u vidu, ne može se reći da je u našem kontekstu Ričard II aktuelan na neposredan, dnevnopolitički način, jer naša vlast izvesno jeste autoritarna, ali nije slaba i nevešta, dok takođe ne očekujemo da se njena alternativa, koja se pomalja na horizontu, pokaže kao lažna, kao ona koja će napraviti iste ili čak gore greške. Upravo zbog toga je neutemeljena tvrdnja reditelja Borisa Liješevića, izneta u programu predstave, da se jedna od tema kojom se bavi predstava može svesti na pitanje „buniti se ili čekati da tiranija samu sebe pojede?“, a koje bi moglo da rezonira s našom političkom stvarnošću.
Predstava se uopšte ne bavi ovom temom, već, naprotiv, uspešno artikuliše druga, misaono mnogo složenija pitanja, a koja pokreće sam Šekspirov komad. Ona se kreću u rasponu od filozofske upitanosti o prirodi same vlasti, o svođenju nje na ono što čuveni šekspirolog Jan Kot naziva Veliki mehanizam Istorije, a to je istorijska zakonomernost po kojoj se pravedna pobuna protiv loše vlasti vremenom nužno kompromituje i prerasta u ono protiv čega je ustala, do takođe filozofskog razmatranja na temu identiteta vladara jednom kad on ostane bez vlasti, efemernosti same pozicije moći.
Da ne bude zabune: komad Ričard II ne nudi mogućnost nekakve površne političke aktuelizacije u našem društvenom trenutku, ali su univerzalna, pa zato i uvek aktuelna filozofska pitanja o prirodi vlasti, koja predstava JDP uspešno donosi, više nego dovoljan razlog za njegovo igranje. Deluje kao da je Liješević nabacio da predstava tretira i pitanje „buniti se ili čekati da tiranija samu sebe pojede“ da bi zasitio aždaju medijskog senzacionalizma, koja je neprestano u potrazi za banalnom aktuelnošću klasike.
Milan Marić izlazi sam na praznu scenu, uzima krunu koja se odgore spušta i stavlja je, ogrnut je belom bundom, nervozno je, ali i kaćiperski svlači s ramena i ponovo navlači, pokazujući crnu tuniku kroz koju mu se providi torzo, u prvom delu predstave često trči unaokolo i poskakuje, ponavljajući gest s bundom… Ovakav kostim (autorka Marija Marković Milojev), u kombinaciji s ovakvim glumačkim, rediteljskim i koreografskim rešenjima (scenski pokret Deneš Debrei), vrlo dobro artikulišu lik Ričarda II onako kako ga je Šekspir postavio u prvom delu drame – dok je on još uvek kralj. Osim što može da bude asocijacija na kraljevski hermelinski ogrtač, bunda je, u kombinaciji s providnom bluzicom, i metaforička oznaka njegovog narcizma, samodopadljivosti i kaćipernosti, dok se pomenuti učestali postupak svlačenja i navlačenja, takođe metaforički, može čitati ne samo kao sklonost ka pokazivanju, već i kao izvesna nesvesna nelagodnost koju mu stvara kraljevska pozicija, neuživljenost u ovu ulogu. Efekat nesraslosti s ulogom kralja, neozbiljnosti, nezrelosti i površnosti stvara i pomenuti scenski znak sa stalnim trčkaranjem. Neka druga rešenja u namerno stilski eklektičnom konceptu kostima takođe su znakovno razgovetna, recimo siva boja i kasnije crna vojnička uniforma vojvode Bolinbruka, dok ima i onih, a to su prevashodno ženski, koji ostaju nejasni.
Osim što može da bude asocijacija na kraljevski hermelinski ogrtač, bunda je, u kombinaciji s providnom bluzicom, i metaforička oznaka narcizma Ričarda II, samodopadljivosti i kaćipernosti
Teško je otkloniti nepravdu da logika medija zahteva kritiku odmah posle premijere, a da je to izvođenje neretko jedno od slabijih, pogotovu kada se, kao što je to ovde očigledno bio slučaj, nije imalo dovoljno vremena za pripreme. Na sreću, predstavu sam gledao i na jednom od repriznih izvođenja, pa se mogla uočiti bitna razlika u Marićevoj igri. Za razliku od premijere, glumac je tada sproveo svoj izrazito težak zadatak, veoma ubedljivo razvio dramski luk od tog razmetljivog, neodgovornog i bahatog vladara, preko nekog ko naglo sazreva i suočava se s istinom, do tragičke figure koja poetski kontemplira o svom nepovratnom padu i prokletstvu vlasti. Za razliku od njega, a prateći sam tekst u kome se ovaj lik ne razvija, Vojin Ćetković je pravim linijama, hladno, nacrtao lik Bolinbruka, čuvajući njegovu ambivalentnost, enigmatičnost koju mu je Šekspir podario: da li je od pravednog buntovnika postao zločinački uzurpator, ili su mu takve namere bile od početka?
Intervencijom reditelja i dramaturga (Fedor Šili i Vesna Radovanović), koji su i inače dobro saželi tekst, te veliki broj likova s pravom sveli na svega desetak (jedini ozbiljan problem je što su iskasapili ženske likove koji ionako imaju malo prostora u drami), veliki slovenački glumac Igor Samobor nije igrao samo Gonta i Nortamberelanda, ljute Ričardove protivnike, već i figuru naratora, mudru šekspirovsku ludu koja nas vodi kroz krvavi lavirint istorije. Ovakvom, uspešnom kreacijom glumac je ublažio zbunjenost koju stvara njegov jak slovenački akcenat, navodeći nas na krivi put da ga tumačimo kao znak. Mladi Aleksej Bjelogrlić pokazao je potencijal za igranje velikih dramskih uloga, uspešno donoseći i neutemeljeni mladalački optimizam i mladalačku želju za životom. Možda i najveća vrednost ove poštene predstave je odlična muzika Sonje Lončar i Andrije Pavlovića (LP Duo), koja meditativnim tonom artikuliše filozofsku dimenziju teksta.
