Koliko god jasna bila poruka evropske komesarke za proširenje Marte Kos o mogućem uskraćivanju 1,5 milijardi evra iz Plana rasta namenjenih Srbiji, vlast Aleksandra Vučića ima formalnog prostora za relativizovanje do sada najoštrije pretnje Brisela, tvrdnjom da se na ispunjavanju uslova uveliko radi.
I to ne samo zato što je komesarka rekla da će sačekati da vidi kako će vlasti u Beogradu reagovati na izveštaj Venecijanske komisije o nedavnim izmenama pet pravosudnih zakona, usvojenih na predlog poslanika Uglješe Mrdića. Već i zato što je za konačnu odluku o blokadi novca potrebna i saglasnost Evropskog saveta – a to telo ne prihvata uvek predloge Evropske komisije (kao što se, recimo, desilo sa predlogom EK za otvaranje Klastera 3 u pregovaračkom procesu sa Srbijom).
Promena se desila
Na neformalnom nivou, međutim, velika promena u odnosu sa Srbijom već se desila. Ne samo da u nezvaničnim razgovorima više nema nekad standardne tvrdnje „Vučić delivers“ (isporučuje), kojom su zapadne diplomate odgovarale na kritike zbog podrške autokrati, već se sada priznaje da Srbija nije uzdanica u regionu, nego problem. Ima i pokušaja pravljenja razlike između vlasti (gde je pomenuti problem lociran) i građana – ali ne u vidu objavljivanja otvorenog rata naprednjačkoj vlasti, što opoziciona javnost očekuje.
U to se prošle nedelje, pre obraćanja komesarke Kos Spoljnopolitičkom odboru Evropskog parlamenta, tokom koga je poruka o mogućoj blokadi novca otvoreno odaslata, uverila grupa srpskih novinara, razgovarajući sa predstavnicima različitih evropskih institucija.
U svim tim susretima čulo se mnogo zaklinjanja da je politika proširenja zaista ponovo postala prioritet EU i da je, u sklopu tog, ratom u Ukrajini inspirisanog stava, želja da Uniji pristupi i Srbija, kao najveća zemlja regiona, apsolutno neupitna.
Sloboda medija, uključujući formiranje Saveta REM, jedna je od stavki koje će se uzimati u obzir prilikom donošenja odluke o isplati
Očigledno je, međutim, nezadovoljstvo dosadašnjim rezultatima – počev od činjenice da je, od decembra 2021. proces pridruženja Srbije praktično zaustavljen, preko relativno niske popularnosti članstva kod građana (sa tridesetak, procenat podrške „skočio“ je do 40), do postupaka zvaničnog Beograda koji sada predstavljaju i lična poniženja za evropske funkcionere.
I to ne samo na nivou verbalnih uvreda, koje se obično tumače unutrašnjopolitičkim potrebama, već u obliku raznih podrivanja autoriteta i rada evropskih zvaničnika – poput, recimo, odluke da „Mrdićevi zakoni“, kojima se i formalno ograničava nezavisnost pravosuđa, budu usvojeni baš u danu kad je u Beogradu boravila komesarka Kos.
Upravo bi to mogao biti momenat velikog preokreta u odnosu Brisela prema Beogradu, ali konačne odluke o tome da li će Srbija zaista ostati bez novca iz Plana rasta, što bi bio prvi jasan pokazatelj promene politike, još nema.
Srbiji je, podsetimo, namenjeno ukupno 1,59 milijardi evra za period od 2024. do 2027. godine, uključujući grantove i zajmove. Sredstva se isplaćuju dva puta godišnje, pod uslovom da planirane reforme budu sprovedene. U januaru je odobrena prva isplata od 56,5 miliona evra od 112 miliona namenjenih sredstava, a tada su, od sedam planiranih reformskih koraka, bila ispunjena samo tri. U međuvremenu, situacija je dodatno pogoršana – Savet REM, koji je tada bio sporan, sada čak i ne postoji.
Komesarka Kos u ponedeljak je, osim stoprocentnog ispunjavanja preporuka Venecijanske komisije, kao uslov za isplatu novca navela i osiguravanje slobode izražavanja i slobode medija, kao i slobodne i poštene izbore, odnosno primenu svih preporuka Kancelarije OEBS za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR). Komesarka je izrazila i zabrinutost zbog represije protiv demonstranata.
Sve to, uz nešto više detalja, pominjali su i predstavnici više briselskih institucija u nezvaničnim razgovorima s novinarima, uglavnom ne skrivajući uverenje da vreme za neku vrstu „rampe“ srpskoj vlasti jeste došlo. Malo se, tvrdili su, u januaru gledalo kroz prste, a onda je neko iz Komisije video da ni to ne pomaže.
Politička volja
Tom „otvaranju očiju“, prema svim objašnjenjima koje smo čuli, zaista su presudno doprineli „Mrdićevi zakoni“, a cela priča pokazala je da, osim robotizovanog diplomatskog jezika, u kancelarijama zgrada oko Šumanovog trga ima i sarkazma, svesti o promašajima, nedoraslostima, duplim standardima… Primer je, recimo, bila ocena da smo došli dotle da je Mrdić uticajniji od Vladimira Putina: odlazak Aleksandra Vučića na „crvenu paradu“ u Moskvi bio je, prema nekim procenama, onaj momenat kada je trebalo reagovati, ali se to propustilo i stiglo do „Mrdićevih zakona“ i njihovih štetnih posledica u ulozi tačke preokreta.
Nije samo u kancelarijama evropskih institucija moguće čuti uverenje da bi uskraćivanje novca bilo efikasno sredstvo za zaustavljanje antidemokratskih procesa, ilustrovano, ponekad, i pričom o tome kako je Viktor Orban jedno vreme uspešno izlazio na kraj sa svojom finansijskom kaznom, doduše znatno oštrijom (37 milijardi evra). Epilog smo videli na izborima 12. aprila, a tumačenja, na koja se referišu i u kancelarijama EU, bila su da su ga „ubile kobasice“, po koje su, zbog niže cene, mađarski građani počeli da odlaze u susedne zemlje.
Dušan Reljić veruje da bi finansijska kazna, koja se najavljuje, politički išla u korist vlastima, jer će Vučić moći da kaže građanima: „Ja vas branim od tih podlaca“
Da je „vreme da se kaže stop“, te da je „novac obično najefikasniji“ misli i Žuli Majerčak, šefica briselske kancelarije Reportera bez granica. Ona veruje da „EU previše okleva zbog straha od okretanja Srbije Rusiji, ali se to već desilo“, a njene reči su važne zato što Reporteri bez granica za svaki izveštaj EK o napretku daju mišljenje o stanju medija u Srbiji – iako to ne rade za druge zemlje kandidate. Sloboda medija, uključujući formiranje Saveta REM, jedna je od stavki koje će se uzimati u obzir prilikom donošenja odluke o isplati, ističe se i u nezvaničnim razgovorima. U više razgovora pomenuto je i praćenje stanja u medijima Junajted grupe.
Stacioniran u Briselu, ali upoznat sa stanjem u Srbiji, Dušan Reljić, stručnjak za međunarodnu politiku i evropske poslove, međutim, veruje da bi finansijska kazna, koja se najavljuje, politički išla u korist vlastima, jer će Vučić moći da kaže građanima: „Ja vas branim od tih podlaca.“ A ne bi, kaže, predstavljala ni naročit finansijski problem, jer Srbija lako može da taj iznos dobije od Kineza, ili nekog drugog.
Reljić pride objašnjava da nije reč o iznosu koji bi mogao da doprinese smanjenju ekonomskog zaostatka zemalja regiona: potreban je, kaže, ozbiljan razvojni plan koji će privredni rast ubrzati na šest do osam odsto godišnje, da bi region počeo da sustiže EU. Prema ranijim istraživanjima na koje se poziva, zemlje Zapadnog Balkana dobijaju od EU oko 500 evra po stanovniku godišnje razvojne pomoći, dok u isto vreme članice u okruženju iz razvojnih i strukturnih fondova EU dobijaju više od 5.000 evra po stanovniku. Dodelom desetine od iznosa koji dobijaju zemlje članice, jasno je, nesrazmera se produžava unedogled.
I nije to, prema njegovom mišljenju, jedini razlog za skepticizam u pogledu šansi za evrointegraciju regiona. U zemljama članicama, kaže, nema političke volje za proširenje – od ranije zbog komplikovanja političkih odnosa time što svako ima pravo glasa, a sada i zbog jačanja desničarskih snaga, posebno u Nemačkoj i Francuskoj. I na sve to valja dodati stanje u samim zemljama kandidatima: „Srbija je na dnu zbog jednovlašća koje je ogolela upotreba nasilja“, kaže Reljić.
Verovatno da nije od velike pomoći ni to što, iz briselskih institucija gledano, sada postoje tri Srbije – vlast, institucionalna opozicija i studentski i građanski pokret. Problem je, kažu, što međusobno ne komuniciraju, pa je i to razlog za „oklevanje u podupiranju“, osim načelnih poruka protiv upotrebe nasilja.
