Novinarsko pitanje nije bilo novinarsko, a jedva da je bilo i pitanje: „da li osuđuješ“ (nešto, šta god) i „kako se zoveš“ – to nisu ni prava policijska pitanja – osobito ono prvo, to su pitanja goolotočkih islednika, ispitivanje, javna denuncijacija. Kako se zoveš i da li osuđuješ, kao popunjavanje birokratskih upitnika i partijska istraga, a ne anketa na ulici, traženje mišljenja u interesu javnosti: ovde je reč o interesu jedne određene grupe ljudi, ispunjavanju zadatka, ali ne novinarskog ili uredničkog, nego komesarskog. Uostalom, drugo se i nije moglo očekivati: čim se vidi taj penetratni falusoid u vidu mikrofona što ga se više gura u lice nego nudi na odgovor pitanom, jasno je šta je posredi.
Devojka, upitana, međutim, bila je spremna. Lišena inhibicije, lišena iluzija, opuštena i precizna: „šta te boli penis kako se ja zovem“. Latinizam je ovde upotrebljen umesto onog crvenbanskog narodnog kolokvijalizma sa jednostavnog razloga: ovo je pisani tekst, ovo nije govorni čin. Ko ne zna o čemu se radi u ovom štivu do ovog časa, može se obavestiti ili, još bolje, napustiti dalje čitanje. Neobaveštenost nije opravdanje, nego izraz komformizma.
Idemo dalje: pre nego što će na zahtev držača (ili, beše li, držačice crvene palice koja ima funkciju mikrofona, ali više podseća na krvavi pendrek, kako po boji, tako i po obliku?), ponoviti narodni izraz za spolovilo, devojka, mlada, otresita, očigledno socijalno inteligentna, rekla je „ja osuđujem vas“. Kazala je to sa naglaskom – takozvanim logičkim akcentom na poslednjem slogu, poslednjoj reči. Vas, to je ta reč, to je to drugo lice množine od „vi“, taj ubitačni optužujući akuzativ. Sve je u tom govornom činu, tom iskazu, bilo tačno: i akcentovani kraj izjavne rečenice – „ja osuđujem vas“, i intonacija, i blagi, ali postojani prezir prema pitanju i onom ko pita, i prema izgledu mikrofona. I ono što se u mom zanatu, dramskom, zove – unutarnja radnja, oblik emotivne akcije koja nije tek ilustracija rečenog, niti izraz puke reakcije na primitivnu provokaciju, nego prava, rasna, šmekerska, kontra-akcija, protiv-radnja, ne aktivna odbrana (što bi rekli sportisti), nego jednostavni, presuđujući iskaz. Meritum stvari (što bi rekli pravnici). Tačka. Nema dalje.
Sve je u tom govornom činu, tom iskazu, bilo tačno: i akcentovani kraj izjavne rečenice – „ja osuđujem vas“, i intonacija, i blagi, ali postojani prezir prema pitanju i onom ko pita, i prema izgledu mikrofona
No, avaj, mikrofon se uznemirio (neka ova metonimija ostane mada je tačnije reč o sinegdohi: mikrofon i onaj koji ga drži zapravo su jedno, mikrofon je oružje, produžetak mržnje drugim sredstvima, palica-štafeta jedne duboko totalitarizovane svesti), te je insisitirao dalje: „šta me boli?“. Očekivana je autocenzura s druge strane, prekid komunikacije, neki eufemizam – bilo šta osim onog što se zbilo. Mirno, dostojanstveno, sa finom gradskom ironijom – lišenom površnog srednjoškolskog sarkazma ili primitivnog cinizma koji dominira javnim govorom, pretežno onih koji na taj govor imaju gotovo puni medijski monopol – devojka je, rekoh, a i sećate se, ponovila reč, takozvani vulgarizam, onaj što ga je Vuk uneo u Srpski rječnik, prvo izdanje iz 1818, a posle ga više nije bilo, niti ga ima u Matičinom šestotomniku ili Etimologijskom rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika, Petra Skoka. Ima ga, dakako i i te kako, opet kod Vuka u Osobitim pjesmama i poskočicama, dakle – u Crvenom banu.
I ponovljenu reč devojka je izvela kao briljantan govorni čin, kao iskaz, nameru i dejstvo na slušaoca. Poslednji konsonant, onaj moćni bezvučni afrikat, to tvrdo-cvrkutavo slovo „c“, koje nedvosmisleno zakucava smisao, značenje i delo – a delo krasi konac – šta ga krasi? – konaC! – devojka je naglasila tako da se čuje, na radost svakog nastavnika dikcije ili pozorišnog, radijskog ili televizijskog lektora koji se, svi odreda bore sa trohejskom tromošću našeg jezika i navikom da kraj kakve kratke, jednosložne ili dvosložne reči potone u bezdan. I opet je unutarnja radnja bila ubitačna. Devojaka je reč izgovorila onako kako se reč izgovara onom ko je prvi put čuje i ne razume njeno značenje, te traži da joj se ponovi. S pripadajućom ironijom, razume se, jer reč je više nego znana, odveć dobro poznata držaču (držačici, držalji?) i guraču crvenog palamara, ukrućenog od znoja dlanova, što bi rekao P(j)esnik, više nego od same metalne strukture na koju je, poput kakvog zaštitnog sredstva protiv neželjene istine, navučen brendirani sunđerasti vindšus, kondom za realnost.
Devojka nam je rekla i šta, i kako. Precizno je kazala. Preciznost misli porađa preciznost iskaza. A nama valja videti jesmo li spremni da se zagledamo u ogledalo pažljivije, da vidimo ko smo, da nas uistinu zaboli kako se zovemo
I namah je to ŠTBK KSJZ postalo šifrom za otpor totalitarnoj, totalitarizovanoj i totalitazirajućoj svesti, ne samo onom ko je disciplinsku palicu u vidu mikrofona čvrsto obuhvatio svojom šakom. Naprosto – odgovor je, rekao bi Oliver Mlakar – točan. (Za one koji ne razumeju kroatizme: tačan.) I duhovit, dodao bi slavni voditelj Kviskoteke. U tom se odgovoru nahodi sve što je potrebno za prostu građansku emancipaciju, oslobođenje od ustrašenosti ili istinskog straha, slobodnu misao koja porađa slobodno delovanje. To ŠTBK KSJZ postalo je poklič. Kao svaki dobar slogan, što znaju marketinški stručnjaci, onaj koji ostaje, a nije tek parola za jednokratnu reklamnu ili političku kampanju, on je, taj slogan – tačan. Točan. Akuratan. Precizan. Dakle: delotvoran. Pokazuje kojim putem ići, ako se uopšte hoće ići putem slobodnog građanskog života. ŠTBK KSJZ je šifra za otključavanje zarobljenog uma.
U zraku, međutim, titra pitanje: želimo li mi zbilja osloboditi taj zarobljeni um? Je li nam lepše ovako, u suspendovanoj demokratiji, kidnapovanoj Republici, u ovom našem kraljevstvu svakojake korupcije, ponajpre – duhovne? Šta je nama ta devojka i njen govorni čin? Simpatični iskaz za deljenje po društvenim mrežama? Da ne bude zabune: nema ničeg lošeg u društvenim mrežama, pitajte Mađare. Ali, jesmo li mi uistinu spremni za demokratiju, emancipaciju, slobodu? Kako to da redovno biramo neslobodu, Baju Pašića, J.B. Tita, te boraniju koja dolazi posle njih, a koja nas redovno vodi u predele ropskih misli i sitnog ili krupnog lopovluka? U čemu je, recimo, razlika između nas i Mađara? Možda u tome što Mađari zbilja vole Mađarsku. A kako s nama stoji stvar ljubavi za to gde smo – da se videti kod Jovana Sterije Popovića u sceni „Smrdić i Šerbulić prodaju Vojvodinu“, komad se zove „Rodoljupci“, nadam se da je još uvek u lektiri. Ako nije, ne bih se čudio – odviše je subverzivan, naime. Volimo li više da nad nama neko vlada, nego da se primimo izvesne odgovornosti za svoje živote?
Devojka nam je rekla i šta, i kako. Precizno je kazala. Preciznost misli porađa preciznost iskaza. A nama valja videti jesmo li spremni da se zagledamo u ogledalo pažljivije, da vidimo ko smo, da nas uistinu zaboli kako se zovemo.
Jer: šta ako je naše pravo ime, naše „ja“ – jajare?
