Izložba Martin Šongauer – divni besmrtnik otvorena je 8. aprila u Parizu, u Luvru. Njenu okosnicu mahom čine dela pozajmljena iz Kolmara. Martin Šongauer bio je jedan od najvažnijih umetnika kasnog srednjeg veka na nemačkom govornom području. Rođen u Kolmaru oko 1445, vodio je slikarsku radionicu, ali je najveću slavu stekao grafičkim radom. Premda su mu otac, stric i braća bili zlatari, Martin nije krenuo tim putem. Ipak, izvesno je da je porodična tradicija preciznog rada s metalom bila Martinova prva škola, i da je burin, čelično dleto kojim se reže u bakar, pretvorio u instrument izražajnosti kakvu niko pre njega nije dostigao. Uprkos oskudnim dokumentima, konture njegovog života mogu se pouzdano pratiti. I to ga istorijski izdvaja – Šongauer je prvi grafičar u nemačkoj umetnosti čije ime pouzdano znamo, dok su njegovi prethodnici ostali upamćeni samo po motivima ili inicijalima.
Izložba u prvi plan stavlja oltarsku sliku Bogorodica u ružičnjaku, naslikanu 1473. za crkvu Svetog Martina u Kolmaru. Taj izbor je logičan – reč je o Šongauerovoj najvećoj slici, jedinoj pouzdano datovanoj, a ujedno i o delu čiju je istoriju obeležila spektakularna krađa 1972. Posle sedamnaest meseci potrage vraćena je, na petstotu godišnjicu nastanka, nakon čega je odlučeno da više ne bude čuvana u aktivnoj crkvi, već u obližnjoj bivšoj dominikanskoj crkvi. Za potrebe izložbe Kolmar je napustila prvi put uz poštovanje zakona. U Pariz je stigla pod strogo kontrolisanim uslovima i s težinom centralnog eksponata.
Izložba u Luvru, međutim, pruža mogućnost čitanja složenijeg od onog koje se zaustavlja na reprezentativnom i produkciono impresivnom predstavljanju jednog velikog umetnika 15. veka. Njena dublja linija vodi ka pitanjima kako se slika širila, ko je mogao da joj pristupi i kako se uvećavao krug onih kojima je postajala dostupna. Tu je dragocena teza Glaubrehta Fridriha, nekadašnjeg kustosa Grafičkog kabineta u Drezdenu, koju je izneo u katalogu izložbe Stara nemačka grafika, priređene u Narodnom muzeju u Beogradu 1967. godine. Fridrih, naime, tvrdi da je pojava grafike – drvoreza, a zatim i bakroreza – povezana s „opštom demokratizacijom umetnosti“, s podrivanjem kulturnog monopola crkve i feudalnog plemstva i sa snažnijim ulaskom građanstva u umetnički život. Upravo zato je grafika, kao prvi umnoživ slikovni iskaz, omogućila da posedovanje slika više ne bude privilegija uskog sloja najbogatijih.
Za Martina Šongauera grafika je bila samostalno i dovršeno delo. U njegovom radu grafika nosi punu estetsku težinu, ravnopravnu slikarstvu. Prelazak iz jednog medija u drugi, bez osećaja hijerarhije, otvara prostor uzajamnom unapređivanju: ono što se postiže na oltarskom krilu prenosi se u grafiku, a ono što se u grafici usavršava vraća se u slikarstvo. To se jasno vidi u tretmanu motiva Blagovesti – na krilima oltara koji je oko 1472. za crkvu Svetog Martina naručio Žan d’Orlije, Marija i arhanđel Gavrilo stoje jedno naspram drugog pred draperijom ukrašenom zlatnim cvetovima, pod figurama Boga Oca i Svetog duha. U bakrorezima malog formata, nastalim verovatno desetak godina kasnije, svaka figura zauzima kadar sama, svedena na liniju i senku na beloj pozadini, i tako dobija snažniju unutrašnju koncentraciju.
Pored jedinstvenog zanatskog umeća, takav odnos prema grafici objašnjava zašto Šongauer zauzima prelomno mesto u istoriji evropske umetnosti. Zahvaljujući njemu, grafika je u punom smislu postala umetnost namenjena širokim masama, a o Martinu Šongaueru moguće je govoriti kao o prvom velikom umetniku-grafičaru.
Najava izložbe s razlogom naglašava ogroman uticaj Šongauerovih grafika na generacije stvaralaca širom Evrope. U drugoj polovini postavke okupljena su dela iz različitih umetničkih disciplina, pristigla sa čitavog kontinenta i datirana sve do početka 17. veka, kao svedočanstva širokog odjeka njegovog rada. Taj odjek najjasnije potvrđuju dva gotovo simbolička prizora – mladi Mikelanđelo, koji u radionici Domenika Girlandaja kopira Šongauerovo Iskušenje Svetog Antonija i devetnaestogodišnji Albreht Direr, koji 1492. putuje u Kolmar da upozna umetnika čije je delo već postalo jedno od merila njegovog sopstvenog puta.
Snaga izložbe leži u načinu na koji pred posmatrača iznosi prvi talas „demokratizacije u umetnosti“, ali i u tome što, naizgled skromne i obezbojene, grafike stoje uz monumentalne slike, bez osećaja nižeg statusa. Na izložbi se jasno vidi da listovi papira mogu nositi istu imaginativnu snagu kao oltarske slike velikog formata. Pojedina dela, kao i Mikelanđelova rana slika nastala po Šongauerovom predlošku, koja je za ovu priliku ostala u Teksasu, dodatno potvrđuju da se tok uticaja kretao i od grafike ka slici. Otuda i intenzivan utisak da Bogorodica u ružičnjaku i Smrt Bogorodice deluju podjednako puno i ubedljivo, uz svest da su grafike od samog početka imale osobinu toliko poželjnu i u našem vremenu – mogle su da se „kreću“.
Na izložbi se vidi da listovi papira mogu nositi istu imaginativnu snagu kao oltarske slike velikog formata. Pojedina dela, kao i Mikelanđelova rana slika nastala po Šongauerovom predlošku, dodatno potvrđuju da se tok uticaja kretao i od grafike ka slici
Savremeni politički kontekst ovoj izložbi daje specifičnu notu. Aktuelnosti potvrđuju tezu Semjuela Hantingtona – da talasi demokratizacije nisu nepovratni i da ih prate uporni povratni talasi. U svetu obeleženom dedemokratizacijom – sužavanjem građanskih sloboda, slabljenjem institucija i, u najekstremnijim slučajevima, uzurpacijom države i njenim redefinisanjem kao opresivnog aparata – priča o ranim oblicima „demokratizacije u umetnosti“ dobija izrazito savremen ton. Pitanje dostupnosti slika izlazi iz okvira istorijskog i postaje političko. Jer ako je grafika u 15. veku razbila monopol nad slikom, omogućivši njen izlazak iz zatvorenih krugova moći i privilegovanih struktura, današnji svet svedoči drugačijoj tendenciji – slike su svuda, ali njihovo kretanje, vidljivost i značenje sve češće podležu kontroli. Platforme ih umnožavaju, ali ih istovremeno filtriraju – dostupnost raste, dok se domet sužava. Sloboda kruženja slika postaje privid iza kojeg stoje novi mehanizmi selekcije i isključivanja.
Kustoskinje Pantsika Begeri de Pap iz Muzeja Unterlinden i Elen Grolman iz Luvra promišljeno orijentišu čitanje izložbe ka okviru širem od istorije stila. U takvoj recepciji Šongauer se pojavljuje na početku ubrzanog kretanja slika evropskim prostorom. Odatle se otvara i savremeno čitanje – u vremenu kada je internet doveo kruženje slika do vrhunca, mehanizmi njihovog filtriranja i ograničavanja postaju sve vidljiviji. Zato je za izložbu, pored najpoznatijih Šongauerovih dela, posebno značajno prisustvo crteža dimenzija 207×124 mm, koji je pripadao Direru i na kojem je zapisao: „Das hat Hubsch Martin gemacht jm 1469 jor“ – „Ovo je uradio Lepi Martin godine 1469“.
Martin Šongauer je umro 1491. godine. Albreht Direr je zakasnio. U Kolmar je stigao 1492, a dočekala su ga umetnikova braća. Uveli su ga u radionicu, pokazali mu Martinove crteže i grafike, a neke mu i poklonili. Jedan od tih crteža, zajedno s velikim delom onoga što je iza Šongauera neposredno ostalo, može se videti u Luvru, do 20. jula 2026. U prizoru mladića koji je zakasnio i nije se susreo s umetničkim uzorom, ali stoji okružen njegovim delima, sažima se i širi smisao cele izložbe – pred nama je trenutak u kojem evropska slika ostvaruje širi domet i dobija drugačiju društvenu ulogu.
Muzej Luvr, u nizu neočekivanih, ipak po pravilu promišljenih i dobrih izbora, uspeva da pošalje diskretnu, ali nedvosmislenu poruku o ugroženim vrednostima. Izložbi Martin Šongauer –divni besmrtnik vreme će, verujem, doneti status bitne tačke u društvenom angažmanu predstavljanja i rekontekstualizacije stvaralaštva proteklih epoha. Ona je važna i izvan istorije umetnosti jer podseća da se javnost slike ne podrazumeva, već stvara i brani.
Reprodukcije grafika Martina Šongauera ustupio je Muzej Unterlinden – zahvalnost dugujemo Magali Has, kustoskinji Zbirke grafika
