Čovek koji voli da sedne u kafanu Diplomatija, već decenijama zna da je u tom bučnom bifeu najsnažniji i najvažniji glas predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Gostu koji ne želi da u tom bircuzu dobije flašom po glavi, u principu je glavno da sluša šta taj glas poručuje. Sve je to po starom, neće skoro da se menja, ali od 20. januara 2025. godine miroljubivi kafanski ljudi imaju problem. Donald Tramp zvuči kao predsednik Amerike koji je iskapio flašu Džeka Denijelsa – iako ne pije, kažu poznavaoci – ali nije u tome nevolja. Svaki predsednik SAD otvara vrata te gostionice nogom, ovaj samo uz to i psuje. Pravi problem je to što se spisak Trampovih muzičkih želja menja iz večeri u veče, i kada je o Iranu reč, nema tog orkestra koji bi mogao da ih prati.
Donald Tramp je raspalio po Iranu 28. februara tvrdeći da njegova administracija želi da uništi teheranski raketni program, teheransku mornaricu i teheransku želju da razvije nuklearno oružje. Narednih dana ili sedmica na spisku su se našli i promena režima, otvaranje Ormuskog moreuza, pa i nafta, ali je Donald Tramp stigao i da svaki od tih ciljeva u nekom trenutku proglasi ili ostvarenim ili nevažnim.
Tramp je u više navrata rekao da u Teheranu sada postoje „novi i razumniji režim“ i „novi predsednik, manje radikalizovan i mnogo inteligentniji“, a da nikome nije objasnio, niti je iko razumeo o kome govori.
Samo primera radi, predsednik je u tri dana o Ormuskom moreuzu izjavio sledeće: da će u Iranu razoriti sve elektrane, naftne bušotine, možda i postrojenja za preradu vode ako tesnac ne bude odmah otvoren (30. mart); da će SAD uskoro prepustiti Iran sudbini, a da Ormuskim moreuzom mogu da se bave drugi (31. mart); da će „vratiti Iran u kameno doba“ ako Ormuski moreuz ne bude otvoren (1. april). Trećeg aprila, tri dana nakon što je narodu SAD ponovo objavio da rat nema nikakve veze sa naftom, na svojoj omiljenoj društvenoj mreži je konstatovao „da Amerika može da otvori Ormuski moreuz, uzme naftu i obogati se“. Što se tiče Teherana, Tramp je u istom periodu u više navrata rekao da tamo sada postoje „novi i razumniji režim“ i „novi predsednik, manje radikalizovan i mnogo inteligentniji“, a da nikome nije objasnio, niti je iko razumeo o kome govori.
Pretnje smrću
U stvarnosti, iranski projektili i dalje lete po celom regionu, niko nije siguran gde je iranski obogaćeni uranijum, Ormuski moreuz je pod kontrolom Iranske revolucionarne garde, a sam Iran je pod istim sistemom pod kojim je bio pre 28. februara, i taj sistem i dalje tvrdi da mu ne pada na pamet da prihvati zahteve Vašingtona – šta god oni bili. Zato se cepanje Trampove ličnosti može tumačiti i kao posledica bezglavo započetog rata protiv nezgodnog rivala, rata od koga je, čini se, predsednika pokušao da odvrati svako ko se ne odaziva na ime Benjamin Netanijahu. Moguće je, naravno, i da nikakvog konkretnog cilja nikada nije ni bilo – osim da se pomenutom Netanijahuu pomogne u trajnom ratu koji mu je potreban i da se američki budžet za odbranu poveća za 44 odsto. Ako Kongres usvoji predsednikov budžetski predlog za 2027. godinu, samo će taj vojni dodatak već biti jednak ukupnom vojnom budžetu Kine i Rusije.
U nedostatku stabilnih ratnih planova i ciljeva Vašingtona, možemo se baviti samo onima koji su poslednji objavljeni. U trenutku kada ovaj broj Radara ide u štampu, Donald Tramp se ponovo zanima za kameno doba i preti Teheranu rušenjem mostova i elektrana ako do srede ujutru ne otvori Ormuski moreuz. Taj je plan veselo krstio „Danom mostova“ i „Danom elektrana“, i rekao da ga nimalo ne brine ako to neko smatra ratnim zločinom. „Znate li šta je ratni zločin? Ratni zločin je dopustiti Iranu da ima nuklearno oružje“, izjavio je komandant jednog od dva najveća nuklearna arsenala planete.
Al Džazira je u ponedeljak, 6. aprila, pokušala da predvidi koje bi to mostove – stvarne, a ne metaforične – Vašington mogao da sruši. Neki od njih su inženjersko čudo ako se uzme u obzir da ih je podigla zemlja pod razornim sankcijama, poput dvostepenog mosta Sadru Teheranu, jedanaestog najdužeg na svetu i dnevne potrebe milionima žitelja glavnog grada. Tramp je istog dana novinarima u Beloj kući tvrdio – ne nudeći neki poseban dokaz – kako iranski civili mole SAD da nastave bombardovanje, a neki stručnjaci su se usudili da budu malo sumnjičaviji.
Trampova razularenost je odavno navela neke demokrate iz Kongresa da podsete vojnike kako imaju pravo da odbiju nezakonita naređenja. Predsednik je na to uzvratio tvrdnjom da demokrate podstiču na pobunu, što je kažnjivo smrću.
Britanski Gardijan je preneo reči Margaret Donovan i Rejčel Vanlendingem, nekadašnjih američkih vojnih pravnica, koje su služile i na teškim terenima poput Iraka. Prema njima, to što Tramp najavljuje, nije samo „očigledno nezakonito“, već je i „raskid sa moralnim i pravnim principima koje američki vojnici moraju da prate tokom cele karijere“. Nema potrebe trošiti mnogo reči na priču o tome kako vojske generalno poštuju te principe, ali Trampova razularenost je još prošlog novembra navela neke demokrate iz Kongresa da podsete vojnike kako imaju pravo da odbiju nezakonita naređenja. Predsednik je na to uzvratio tvrdnjom da pomenute demokrate podstiču na pobunu, što je kažnjivo smrću.
Pakistanski plan
Nezgodni Iranci su u međuvremenu Trampa učinili još razuzdanijim, a i nezavisno od toga zaista se ne treba nadati da će bilo ko u američkoj vojsci odbiti da raspali po bilo kom mostu ili školi – ne zato što je vojska američka, već zato što je vojska. Onda ostaje samo pitanje šta bi bilo koji Trampov akt mogao da promeni na terenu – pored broja stanovnika Irana i stanja lokalne infrastrukture. Novinar izraelskog Hareca Amos Harel smatra da će američki predsednik skupo platiti iransku avanturu šta god sada učinio.
„Na njemu je odluka kako će nastaviti rat, ali nijedna mogućnost ne deluje naročito privlačno. Već je oštro skrenuo sa staze dugogodišnje retorike i rizikuje da se upetlja u dug i skup bliskoistočni konflikt. To što preti ’kamenim dobom’, pre ukazuje na frustraciju nego na samouverenost. Trampovi partneri u Izraelu i nekim zalivskim zemljama podstiču ga da nastavi vojnu kampanju sve dok iranski režim ne obori na kolena. Ako bi se SAD sada povukle ili se samo potrudile da okončaju rat, Iran bi mogao da proglasi pobedu. Ako bi se pak upustile u kopnenu ili pomorsku ofanzivu, verovatno bi produžile sukob“, zapisao je Harel prošle sedmice.
Verovatno je i teheranski režim – makar i skriveno od javnosti – pocepan u planovima kao što je i sam Donald Tramp. Zato bi pakistanski plan za kraj rata, koji je Islamabad ponudio u ponedeljak, 6. aprila, možda i mogao da zainteresuje obe strane
Harel podseća da su i saveti na koje bi Tramp u teoriji mogao da se osloni sve nižeg kvaliteta – jer se sam potrudio da se okruži slabo kvalifikovanim poslušnicima. Novinar Hareca naravno ne spori da ni iranskom režimu nikako ne treba zavideti. Američki i izraelski napadi jesu izazvali ogromnu materijalnu štetu, a smrt Alija Hamneija i brojnih drugih iskusnih zvaničnika nesumnjivo je preživele ubacila u ring u kome se bore za pozicije. Verovatno je i teheranski režim – makar i skriveno od javnosti – pocepan u planovima kao što je i sam Donald Tramp. Zato bi pakistanski plan za kraj rata, koji je Islamabad ponudio u ponedeljak, 6. aprila, možda i mogao da zainteresuje obe strane. Na prvu loptu, nikog od zavađenih nije privukla ideja da pucnjava prestane odmah, da se Ormuski moreuz otvori odmah i da se u naredne dve ili tri sedmice smisli konačan dogovor. Taj bi dogovor mogao da kombinuje iransko obećanje da neće praviti nuklearno oružje sa skidanjem sankcija i odmrzavanjem iranskih sredstava u inostranstvu.
Ali u svetu koji funkcioniše po starim principima, ne može da bude ničeg novog. Teheran je takav međunarodni sporazum već imao i po praktično svakom izveštaju Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA) pridržavao ga se godinama. A onda je maja 2018. neki tip po imenu Donald Tramp rešio da obriše američki potpis na dogovoru. Valjda jedini koji je tome aplaudirao, bio je neki tip po imenu Benjamin Netanijahu, i zato se teheranskoj teokratiji, šta god čovek o njoj mislio, može oprostiti ako je sumnjičava spram dobrih namera američkog predsednika i izraelskog premijera. I zato je anonimni iranski zvaničnik već 6. aprila rekao Rojtersu da Teheran neće pristati na to da otvori moreuz u zamenu za primirje i da neće prihvatiti nikakve nametnute rokove.
Netanijahuova obećanja
U međuvremenu, za čitaoce koji se zanimaju za Trampov misaoni proces, Piter Bomont, spoljnopolitički saradnik Gardijana, istog dana je vratio u opticaj zanimljivo pitanje – da li je Netanijahu prevario Trampa?
„Kada je Netanijahu 29. decembra stigao u goste Donaldu Trampu, došao je sa molbom i ne baš suptilnim zavodništvom. Lider Izraela je, poput prethodnika, stigao spreman da pomazi Trampov ego, ali je ponudio i dodatnu korist predsedniku čuvenom po ljubavi prema transakcijama – ako Iran bude poražen, Izrael više neće biti toliko zavisan od američke vojne pomoći.“
Drugim rečima, Netanijahu je, prema Bomontu, pokušao Trampu da proda priču koju godinama pokušava da proda i sopstvenom elektoratu – još samo Sirija, još samo Palestina, još samo Liban, još samo Iran. I Mosad je bio spreman da potvrdi da je teheranski režim, potresen demonstracijama, zreo za pad poput kruške. Prilika je istorijska, a rat bi bio kratak. Tramp bi najzad mogao da se osveti Irancima za navodne planove da ga smaknu. Tako je navodno Netanijahu pokušao da šarmira Trampa.
E sad, čak i ako je taj opis verodostojan, šarmirati možete samo onog ko je spreman da šarmiran bude. Trampova želja da bombarduje Iran do poslušnosti suštinski ne iskače iz trajnog američkog neprijateljstva prema toj zemlji. A pritom se nameće i drugo zanimljivo pitanje – da li je Benjamin Netanijahu greškom zaveo i samog sebe?
Prema izraelskom oficiru koji je dobro upoznat sa borbama u južnom Libanu, kopnene trupe su odlične na tri polja – u razaranju domova, u evakuaciji ranjenika i u odnosima sa javnošću. Problem je što taj pi-ar nema temelje u stvarnosti – Harec
Ta se mogućnost na jugu Libana vidi još jasnije nego u Iranu. Ne bi se smelo zaboraviti da jug Libana iz dana u dan sve više podseća na Pojas Gaze. Prema podacima libanskog ministarstva zdravlja, u izraelskim napadima je do 6. aprila stradalo 1.500 ljudi, među kojima je 130 dece. A već pomenuti Amos Harel iz Hareca uložio je ozbiljan trud da objasni da su sve te smrti – moral na stranu – užasno besmislene.
„Primirje sa Hezbolahom sklopljeno je novembra 2024. I čini se da se libanska grupa brže oporavila i bolje naučila lekcije nego Izrael. To što izraelsko vazduhoplovstvo dejstvuje u Iranu, ostavilo je kopnene trupe u Libanu bez dovoljno vazdušne podrške. Prema oficiru koji je dobro upoznat sa borbama u južnom Libanu, kopnene trupe su odlične na tri polja – u razaranju domova, u evakuaciji ranjenika i u odnosima sa javnošću. Problem je što taj pi-ar nema temelje u stvarnosti.“
Hezbolah, nastavlja Harecov izvor, ne može da bude uništen. Suviše je ukopan u lokalnom šiitskom stanovništvu. Izrael mu je ubijao i vođe i obične borce, uništavao oružje, ali grupa se iznova i iznova obnavlja. Ništa od toga ne treba da čudi u svetlu činjenice da je Hezbolah 1982. nastao upravo zbog izraelske invazije Libana. A prethodne sedmice su samo potvrdile decenijsku pouku da opaska o mehanizmu koji se uporno obnavlja uprkos buljucima pobijenih vođa i boraca važi i za Hamas i – što je za Vašington i Tel Aviv najgore – i za Iran.
