Gužva pred ulazom Galerije FLU u Knez Mihailovoj ulici. Redari unutra puštaju grupicu po grupicu posetilaca. Oni koji uđu, ne smeju da hodaju po podu, već im je putanja određena panelima od medijapana kojima su prekrivene mnogobrojne knjige. Publika se gega, boreći se sa nestabilnošću podloge, što je suština autorskog projekta Obrazovanje i Obrazovanje Žarka Aleksića, multimedijalnog umetnika i docenta Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.
U projekat su uključeni i Aleksićevi studenti, na čije se školske radove tu i tamo nailazi, pa „stazu“ presecaju objekti od stakla, skulpture od gipsa ili silikona, audio i video-instalacije… koje su akademci sami izabrali od svojih ovogodišnjih uradaka. Time se dokazuje da je edukacija interaktivni, dvosmerni proces, od kojeg treba da mentalno profitiraju i studenti i profesori, međusobno se oblikujući.
„Ovaj projekat polazi od igre reči, odnosno akcenata, odnoseći se na obrazovanje koje pružaju institucije, tj. konkretno FLU, ali i formiranje mišljenja studenata kroz izgradnju novih struktura u mozgu koje obrazovanje povlači“, Aleksić objašnjava za Radar.
Tako je ova postavka bila zapravo eksperiment kojim se dokazivao uticaj edukacije na mlade umetnike. „Znanje i učenje funkcionišu kao dominantni ideološki aparati indoktrinacije, ali i kao alati moći, te su stoga predmet brojnih kritičkih osvrta“, dodaje Aleksić.
„Leptirići“ u stomaku
Ova njegova analiza, umetnička i kolaborativna, dodatno je vezana za ispitivanje neuroplastike cerebruma – mogućnosti mozga da se fizički menja učenjem.
Fundus znanja, ili knjige po kojima je hodala publika, uzet je iz fonda biblioteke FLU koji je delom pohranjen na tavanu fakultetske zgrade u Rajićevoj. Među knjigama dominirale su publikacije iz silabusa profesora. Prikazan rad je ipak mišljen u nameri da izazove „leptiriće“ u stomaku šetajućih osoba, što problematizuje tezu o savremenoj umetnosti baziranoj na jeziku.
„Tu tezu uspostavili su još Artur Danto i Marsel Dišan sredinom prošlog veka, tvrdeći da je umetnost pitanje dogovora, tj. da nešto postaje umetnost ako neko to ’nešto’ proglasi za umetnost. Međutim, u opticaju su i stavovi da je u doživljaju umetnosti veoma bitna i telesnost, upravo taj osećaj uznemirenja u susretu sa umetničkim delom“, naš sagovornik ističe.
Telesna reakcija posetilaca galerije bila je produkt nestabilnosti podloge, a zapravo podražavajući „leptiriće“ u stomaku koje umetnost izaziva. Ako publika ova dva fizička nadražaja nije uspela da poveže, dovoljno je bilo da pojedinačno napravi značajan broj koraka, kada bi svakom narasla moždana masa, skupa sa porastom perceptivne moći.
„Neuronaučnica Elenor Mekgvajer napravila je takvu vrstu eksperimenta sa londonskim taksistima, obaveznim da imaju plan grada u glavi da bi dobili licencu, pa mesecima pre toga pešače ili voze bicikl ulicama. Ispostavilo se na osnovu merenja da se taksistima volumen hipokampusa (ključne strukture u medijalnom temporalnom režnju mozga) uvećao za trećinu u međuvremenu”, navodi autor projekta.
Intervencija inspekcije
Puštanje određenog broja posetilaca (do 10) u Galeriju FLU pri otvaranju izložbe Obrazovanje i Obrazovanje, 20. marta, imalo je svrhu da se publici obezbedi utisak izuzetnosti. Jer, i ovim se fenomenom izložba poigrava, istražujući odnos između elitizma i demokratičnosti znanja, kao i same umetnosti. Drugi razlog za ograničavanje obima publike bio je strah da se knjige ne oštete.
Ali kakav bi to eksperiment bio bez susreta sa realnošću, u ovom slučaju upravo nečijom prijavom nadležnom ministarstvu da se ovom izložbom knjige zapravo skrnave? Po mnogim pitanjima spora, država je ovde odmah odreagovala, poslavši inspekciju u galeriju.
“Inspektori (brojni) ni sami nisu imali jasnu predstavu zašto su pozvani, budući da se sa takvim predmetom nikada nisu sreli. Zajedno smo izvršili pregled tih više stotina knjiga, zaključivši da među njima nema retkih i starih izdanja, za čiju zaštitu su oni zaduženi”, svedoči Aleksić.
Jedino što su mogli da mu zamere je to što ove publikacije nije uzeo na revers od fakulteta, čiji je pečat na većini knjiga (kao dokaz svojine nad znanjem, u njima sadržanom).
Razlike u interpretaciji
Incident, i sve što mu je prethodilo, podelio je studente i profesore FLU na dve struje u interpretaciji. Jedni su tako stali uzAleksića i njegove studente, poput dekana, kolega sa departmana Novih medija i drugih zagovornika slobode savremene umetnosti, kao i dela akademaca, dok su drugi bili izričiti u tvrdnji da se knjige na ovaj način vandalizuju.
Spor je ostao da bludi kao duh Akademije i nakon što se izložba završila 8. aprila, svedočeći o aksiološkim podelama u tom hramu umetnosti. Drastičnim merama, što se u ovo vreme retko događa u tom svetu, ponovo je pokrenuto pitanje – šta je suštinski umetnost.
Iako je Aleksiću donekle žao zbog opisanog raspleta, s obzirom na to da je njegov projekat pao u drugi plan u odnosu na “aferu”, čini se da može da bude zadovoljan. Jer, ma koliko tabanali ulicama Beograda (i drugih gradova), pa nam zbog toga mozak bude rastao, umetnost za nas neće biti toliki izazov kao vesti iz crne i sličnih hronika. Te će se ova izložba duže pamtiti.
S druge strane, intervencija inspekcije dala je novi sloj postavci, apostrofirajući dualnost njenog naziva i njegovo moguće grananje (do kakofonije). Tako se nameće (bar) jedno potpitanje – šta je cilj sistema edukacije, ako ne formiranje kritičkog mišljenja kod onih koje obrazuje?
