Finansijske i ekonomske implikacije američko-izraelskog rata s Iranom zavisiće od toga koliko će potrajati. Što duže bude trajao, to će duže na snazi biti i povišene cene nafte, gasa, đubriva, helijuma i druge robe. Što veće oštećenje pretrpe proizvodni i izvozni kapaciteti zalivskih zemalja, to će veći biti i stagflatorni pritisak, što će imati veliki uticaj na globalne robne berze, prinose na obveznice i kreditne raspone.
Ekonomska šteta usled povišene inflacije i sniženog rasta najizrazitija će biti u Aziji, pogođenoj dvostrukim energetskim šokom u vidu viših cena i poremećaja u snabdevanju. Evropa je pod negativnim pritiskom kada je reč o uslovima trgovanja i ozbiljnim inflatornim rizikom; ali će, kada je reč o snabdevanju energentima, poremećaj biti manji nego u Aziji.
Na kraju sve zavisi od Trampa i Netanijahua, koji su osuđeni na političku propast ukoliko trenutnu situaciju ne preokrenu na način koji će im omogućiti da se ne obrukaju
Nasuprot tome, Sjedinjene Države se suočavaju s pozitivnim šokom po pitanju uslova trgovanja, jer su neto izvoznik energenata. No bez obzira na to, inflacija u SAD biće viša a rast sporiji, jer će potrošači energenata – domaćinstva i kompanije – trošiti manje, dok oni koji ih proizvode i sada ostvaruju vanredne profite neće povećavati potrošnju niti dodatno investirati, jer su svesni toga da je taj šok privremenog karaktera.
Američka administracija i Izrael krenuli su od dveju duboko pogrešnih procena. Pretpostavili su da će dekapitacija iranskog rukovodstva u roku od nekoliko sedmica rezultirati slomom režima, te da Iran neće biti voljan, ili sposoban, da blokira Ormuski tesnac ili ošteti kapacitete za proizvodnju energenata zalivskih zemalja. Omanuli su i po jednom i po drugom osnovu, pa tržišta sada u cene ugrađuju i očajničku potragu predsednika Donalda Trampa za izlaznom strategijom – poznatom i kao čuveni TACO scenario (od Trump Always Chicken Out, odnosno Tramp se uvek uplaši i povuče, prim.).
Ali računati na TACO opciju takođe je pogrešna kalkulacija. Ukoliko Tramp okonča rat i stvari ostavi onakvim kakve su trenutno, pretnja plovidbi kroz Ormuski tesnac postojaće i dalje, premija za rizik koja se dodaje na cenu nafte ostaće permanentno visoka (na nivou od najmanje 20 odsto), a predsednikova popularnost potonuće još niže u susret ovogodišnjim međuizborima za Kongres. Ne samo da će aktuelni iranski režim i dalje biti na vlasti, već će skoro izvesno nastaviti da radi na sticanju nuklearnog naoružanja i još prilježnije prionuti na izradu balističkih raketa, dronova i drugih sredstava kojima će pretiti zemljama Zaliva, Evropi i globalnoj ekonomiji.
Stoga će – ostavimo li po strani normativne procene – Tramp i Izrael morati da eskaliraju kako bi „posao priveli kraju“. Ovo znači zauzimanje ostrva Karg, sa kog u svet kreće 90 odsto iranskih energenata, kao i intenziviranje kampanje svakodnevnog bombardovanja kako bi se degradiralo novo iransko rukovodstvo i njegov kapacitet da projektuje vojnu moć. Takva strategija je inherentno visoko rizična, ali bi u roku od dva ili tri meseca mogla da vodi faktičkom slomu režima i stabilnijem Bliskom istoku. Svetska ekonomija i tržišta više ne bi bili izloženi konstantnoj uceni režima koji kontroliše Ormuski tesnac. Zalivske zemlje i njihovi energetski kapaciteti bili bi bezbedni.
Ovo bi bio optimistički scenario. Ako pak ostrvo Karg bude zauzeto ali režim se ne uruši, Ormuski tesnac i tesnac Bab-el-Mandeb, nadomak obale Jemena gde kontrolu imaju Huti, ostali bi ranjivi, a isto važi i za zalivske zemlje i njihova energetska postrojenja. Ukoliko se režim održi, steći će se uslovi za reprizu stagflacije iz sedamdesetih godina.
Ipak, eskalaciju i američko-izraelsku pobedu (uključujući pad režima u roku od par meseci) i dalje vidim kao verovatniji ishod od eskalacije koja bi završila američko-izraelskim porazom. Prvi scenario je očigledno bolji po sve, a bolji i od nestabilnog statusa kvo. Ali, naravno, onaj drugi scenario bio bi još gori od statusa kvo. Na kraju sve zavisi od Trampa i izraelskog premijera Benjamina Netanijahua, koji su osuđeni na političku propast ukoliko trenutnu situaciju ne preokrenu na način koji će im omogućiti da se ne obrukaju.
Argument u prilog eliminacije fanatičnog islamističkog režima u Iranu i dalje je snažan. Već 47 godina Islamska Republika je prokletstvo kako za vlastiti narod, tako i za širi region. Dok je na jednoj strani Irance izložila opresiji i ekonomskoj propasti, na drugoj je konstantno pretila Izraelu i mešala se u poslove zemalja s većinskim sunitskim stanovništvom ili onih sa značajnim udelom šiitske populacije, od kojih su mnoge – uključujući Liban, Siriju, Irak, Jemen, Sudan i Libiju – postale neuspele ili poluneuspele države. Osim što destabilizuje čitav Bliski istok, Iran je sponzor terorizma diljem sveta, doliva ulje na vatru masovnih migracija ka Evropi i pruža podršku ruskoj agresiji u Ukrajini. Njegove dalekometne balističke rakete mogu da dobace do gotovo svih delova Evrope, a ukoliko bi stekao i nuklearno naoružanje postao bi direktna pretnja čitavom Bliskom istoku i Evropi.
SAD i Izrael moraće da eskaliraju. Ovo znači zauzimanje ostrva Karg, s kog u svet kreće 90 odsto iranskih energenata, kao i intenziviranje kampanje svakodnevnog bombardovanja kako bi se degradiralo novo iransko rukovodstvo i njegov kapacitet da projektuje vojnu moć
Šta god neko mislio o Trampovoj odluci da se upusti u ovaj rat, svako bi trebalo da priželjkuje ishod u kome aktuelni iranski režim više nije u stanju da predstavlja pretnju po globalnu ekonomsku i finansijsku stabilnost ili bezbednost. Nastojanje da se posao obavi do kraja bolja je opcija od alternativa, čak i kad se na umu imaju očigledni rizici.
Nemački kancelar Fridrih Merc je to dobro formulisao tokom Dvanaestodnevnog rata prošlog juna: „Izrael obavlja prljav posao za sve nas“. To je bila istina u tom trenutku, a istina je i sada. Iako bi Evropa, Kina i Azija od kraja Islamske Republike imale više koristi nego SAD, američka eskalacija je verovatniji razvoj situacije. Najbolji mogući scenario je kratkoročna globalna ekonomska pometnja posle koje bi usledio period povećane globalne stabilnosti; ali srednjoročni ili dugoročni poremećaji ostaju veoma realna mogućnost.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
