Malo je reći da je scena Ateljea 212 prošle nedelje grmela pod nogama flamenko igračica koje su na Beogradskom festivalu igre izvele predstavu Viva! Ali ono što ovoj predstavi daje dodatnu draž, jeste da je sav temperament sa scene pljuštao zahvaljujući igračima, muškarcima, koji su u raskošnoj ženskoj odeći prebrisali rodne granice u svetu ovog tradicionalnog španskog plesa.
U tom smislu, Viva! je pesma slobodi gde se rodne uloge razbijaju s uživanjem. Trupu od šest igrača i muzičkog ansambla predvodi izvođač vrtoglave moći, Manuel Linjan, hvaljen zbog svog scenskog umeća i iskrenosti s kojom krši pravila flamenka. Njegov komad na scenu izvodi muškarce obučene u tradicionalne ženske kostime, otkrivajući tako brojne izraze identiteta skrivene u svakom ljudskom biću.
„Viva! je i tradicionalno delo i delo koje istovremeno raskida s tradicijom. Ali pre svega avangarda“, kaže Manuel Linjan, prilikom gostovanja u Beogradu. „To je autentično delo, koje sam ja zapravo živeo i proživeo još dok sam bio mali. Za mene, to što mogu da obučem haljinu i da se kroz nju iskažem kao žena, bio je vrhunski čin slobode.“
S obzirom na to da u Španiji muškarac ne može tek tako da se obuče kao žena, delo je očekivano izazvalo kontroverze. „Kad obučem haljinu, ja ne napuštam Manuela i ne pretvaram se u ženu, već sam i dalje veran sebi. I dalje sam Manuel, samo u haljini. To je malo poremetilo ljude. Pitali su me da li sam transvestit ili dreg, ali ja im kažem da samo želim da se izrazim na drugačiji način. Isto je i sa ostalim igračima. Za nas je to estetski i oslobađajući momenat.“
Ipak, živimo u 21. veku, a muškarci u ženskim kostimima bili su u neka stara vremena sasvim normalna pojava na pozorišnoj sceni. Ono što je Manuela brinulo, međutim, bilo je nešto drugo. „Brinuo sam da ću proživeti sve ono što sam živeo dok sam bio mali. Da će me vređati, da će mi se smejati. Međutim, reakcije su bile sasvim suprotne. Od prve izvedbe predstave Viva! u Španiji, pozorišta su bila popunjena i doživljavali smo ovacije i sijaset emocija. Meni je veoma važno to što je predstava prikazana 2019. godine i što je još živa. (smeh) Ali to ne znači da smo ostali uskraćeni za homofobne reakcije, posebno na društvenim mrežama. To novo iskustvo je mnogo čudno. U javnosti nije bilo nikakvih ispada, a svu homofobiju doživeo sam samo na društvenim mrežama.“
S druge strane, nije ga napuštala ni bojazan kako će porodica reagovati na jednu ovakvu predstavu, po svemu specifičnu. Posebno otac… „Otac je bio toreador i želeo je da i ja budem to isto – toreador. Tako da je ocu bilo veoma teško da me gleda kao igračicu. Ali me je na kraju podržao, kao i cela porodica. Svi su se mnogo plašili, jer u Španiji se ništa slično nije dogodilo ranije. Majka se bojala da niko neće doći da me gleda. To što se oblačim kao žena za mene je suštinsko pitanje, deo moje intime. Jer to što nisam mogao da se oblačim kao žena kad sam bio mali, sada izražavam kroz flamenko i ovu predstavu“, kaže Linjan.
I svi koji su gledali predstavu u Ateljeu, pomislili su na vrelinu tog čarobnog područja Španije, na boje iz Almodovarovih filmova, na temperament tamošnjih stanovnika, čuli i osetili dimaniku i melodiju tih krajeva. Linjan je lično bio vođen mogućnošću transformacije tokom izvedbe flamenka, koju je ranije primećivao kod igračica. Transformacija ne podrazumeva puko maskiranje, već vodi u ogoljenost i razotkrivanje. U slavljeničkom tonu, umetnik prikazuje pluralnost flamenka, upravo kroz njegove različite forme i njihovu singularnost. I to čini sa šest igrača zaduženih za istraživanje i pronalaženje načina da se zaroni u fascinantni univerzum flamenko kvira. Da bi došao do toga, Manuel Linjan je morao da nađe suigrače u istomišljenicima. Njih šestorica na sceni tako dele iste strasti.
„Igrači imaju isti nemir i isti stav kao i ja. Oni su solisti i vrlo izražene ličnosti. Stil koji su doneli u ovoj predstavi, razlikuje se i od flamenka i od španske igre“, naglašava Linjan. To je sve vodilo ka razbijanju tabua: „Kad sam bio mali govorili su mi da muškarci igraju na jedan način, a žene na drugi. Međutim, često sam primećivao žene koje nisu odgovarale klišeu. Čak je bilo onih žena, igračica flamenka, koje su bile u pantalonama. Krenuo sam od razmišljanja – zbog čega ja moram da igram kao muškarac, a ima žena koje ne poštuju kriterijume? I već tada počeo sam da sumnjam šta je to muško a šta žensko u jedinki. Zato sam odlučio da se vratim u tu epohu, kada je flamenko dominirao. Zato sam hteo da obučem haljinu i stavim periku, kako bih potpuno osetio da pripadam tom svetu.“
Sledeća predstava nosi naziv Mrtva od ljubavi i, kako Linjan kaže, na još eksplicitniji način govori o homoerotskim odnosima. I nada se da će se s njom vratiti u Beograd
Nakon Vive! primetan je porast mladih igrača u Španiji koji oblače flamenko haljine. Predstava je očito otvorila mnogo vrata, a ljudi su izgubili strah. „Sada igra u haljini ko želi“, dodaje Manuel Linjan. Ipak, činjenica je da kada se vrata zatvore, mi i dalje živimo u predominantnom muškom svetu, koji pokreće ratove i nedaće. Velika gorčina ostaje kada postavimo pitanje da li predstava kao što je Viva! može iole da promeni tu sliku sveta. Ili je samo na tren čini lepšom. Linjan je optimističan: „Može i te kako da doprinese, tako što će naterati muškarce da izraze svoja osećanja. Nije teško prihvatiti da muškarac može da bude slab. Da može da pokaže suze. Pre svega, potrebno je dokazati da muškarac ne mora uvek da se oseća superiorno, iznad svega. A Viva! je upravo predstava o tome.“
Baš kao što je predstava razbila granicu između tradicionalnog plesa i onoga kako se kvir predstavlja u umetnosti, odnosno kako je taj ples dopustio muškarcima da se prerušavaju u žene a da za to nemaju dramaturško opravdanje, tako i Manuel Linjan nastavlja da živi po unutrašnjem osećaju i onako kako se u celosti oseća slobodnim, te je već sledeće delo na kome radi jednako kontroverzno. Sledeća predstava nosi naziv Mrtva od ljubavi i, kako kaže, na još eksplicitniji način govori o homoerotskim odnosima. I nada se da će se s njom vratiti u Beograd.
