U BLOK Galeriji na Novom Beogradu, otvorena je izložba Vladimira Ristivojevića Meditacije, neobična i važna iz više razloga. Ta postavka svedoči o Ristivojevićevom „izletu” u univerzum boja, nakon što je ovaj
„klasični” grafičar dugo obitavao u monohromatskom svetu, istražujući crnu boju, za koju se kaže da i nije boja sa aspekta fizike, zapravo odražavajući odsustvo svetlosti.
Zatim, Meditacije insistiraju na tezi da umetnik može da bude slobodan od direktive vladajućih trendova, ako to njegovo unutrašnje „ja” od njega zahteva, potvrđujući ovo nizom apstraktnih slika koje uspešno uspostavljaju kontakt sa publikom.
Ili, što bi rekao istoričar umetnosti Slavko Timotijević, kustos postavke, priređivač kataloga i jedan od autora tekstova u štivu koje prati izložbu – ovaj plodni stvaralac ponovo otvara pitanje autonomije umetnosti i prava umetnika da slobodno istražuje. „U uređenijem umetničkom sistemu bilo bi očigledno da upravo takva istraživanja – na granicama medija – najviše doprinose razumevanju umetnosti”, Timotijević kaže za Radar.
Omaž preminulom umetniku
Ristivojević nam, istina, saznanja sa tog putovanja iz crnog ka drugim bojama otkriva posthumno, budući da je preminuo 2024. godine. Njegovu želju da publici prikaže svoj „meditativni“ciklus, nastao nakon mnogobrojnih izložbi ovde i u inostranstvu, ispunila je njegova supruga Ivanka Buzov, uz pomoć stručnjaka koji ga listom veoma cene. Tako se u katalogu pojavljuju zvučna kustoska imena, pored Timotijevića, kao što su Ješa Denegri, Simona Ognjanović i Ivona Fregl.
Osim desetina slika u boji, postavka obuhvata i grupu radova Druga strana crnog, čemu je Timotijević pristupio u nameri da se predstavi celina opusa ovog umetnika. Stoga posmatrač može da prati razvoj promišljanja u okviru „radikalne apstrakcije” iz sfere monohromatskog slikarstva. Naime, i u tim poslednjim delima preteže jedna boja – crvena, plava, žuta, ružičasta – dok se druge pojavljuju tek u tragovima, ili akcentima.
Vibrantnost slika – slojevi akrilika koji pulsiraju ispod površine – mogu da izazovu i napetost ili pojačanu koncentraciju. Meditacija ovde nije opuštanje u banalnom smislu, već intenzivan proces posmatranja
Zbog čvrste odluke da se bavi isključivo spektrom nijansi jedne boje, a posebno crne, Ristivojević se smatrao „hrabrim slikarom”, istrajnim u istraživanju najradikalnijih slikarskih praksi, a uprkos dominaciji (više)medijskih umetnosti i pritiscima savremenih produkcionih modela, kako bi rekla Ognjanović.
Promenu palete pak Timotijević vidi „kao promišljen potez, način da u novom vizuelnom okviru nastavi isto istraživanje”. “Razlika je u tome što on sada deluje rasterećenije, kao da je već osvojio određeni prostor slobode”, kustos dodaje.
I promišljeno, i intuitivno
Za Ristivojevića je specifična i sinteza dva principa, vezana za apstrakciju. On se s jedne strane vlada postulatima apstraktnog ekspresionizma, usmerenim ka psihičkom automatizmu, kako se otvara pitanje unutrašnjih procesa u kreiranju umetnosti, po tumačenju Andrea Bretona.
S druge strane, ovaj umetnik internacionalne scene, vođen je i svesnim postupcima i jasno definisanim procesima, te Meditacije spajaju programsku disciplinu i tok svesti, po Timotijevićevoj proceni. „Zato u tim radovima vidimo kontrolisane strukture, ali i suptilne hromatske pomake koji deluju gotovo intuitivno”, on ističe.
U svojim „crnim” radovima, Ristivojević zapravo gradi sliku kao objekat, nanoseći slojeve boje. Tako nastale reljefne strukture direktno su povezane sa svetlom. „Zanimljivo je da kroz crnu boju on čini svetlo vidljivim (uprkos zakonima fizike, prim. nov.). Mi inače ne vidimo svetlo samo po sebi – vidimo osvetljene stvari. Ovde se pažnja pomera upravo na fenomen svetla i njegov odnos sa tamom”, Timotijević tumači.
Odiseja u svemiru
Kad je u pitanju apstrakcija, taj se pojam danas često koristi kao opšta oznaka za sve što nije figurativno. Međutim, kod Ristivojevića kao da nema težnje da razgradi stvarnost, već naprotiv, njegovi apstraktni radovi deluju kao konkretni objekti.
Osim desetina slika u boji, postavka obuhvata i grupu radova Druga strana crnog, čemu je Timotijević pristupio u nameri da se predstavi celina opusa ovog umetnika. Stoga posmatrač može da prati razvoj promišljanja u okviru „radikalne apstrakcije” iz sfere monohromatskog slikarstva
Timotijević se u svom prikazu njegovog opusa, odnosno prelaska u hromatsku fazu, služi poređenjem sa filmom Odiseja u svemiru reditelja Stenlija Kjubrika, snimljenom prema knjizi Artura Klarka, gde crni monolit ne označava kraj, već prelaz u novu dimenziju iskustva.
„Kosmonaut Dejvid Boumen, pri pokušaju sletanja na tvrdu gornju površinu crnog monohromnog obeliska koji luta svemirom, neposredno pre nego što će dodirnuti njegovu površinu, utvrđuje da se naizgled čvrsta materija povlači pred njim i na neki način nestaje. To ga tera da konsternirano – ili sa oduševljenjem – zaključi da je ‘taj monolit – (o, bože) – pun zvezda’”, navodi naš sagovornik.
Sam naziv postavke u BLOK Galeriji pomalo je „lukav”, po njegovom zapažanju. Tim nazivom kao da umetnik kaže: ako vam crne slike nisu bile bliske, pokušajte da im priđete kroz Meditacije.
Razumevanje apstrakcije
Ipak, te slike nisu nužno umirujuće. Njihova „vibrantnost“- slojevi akrilika koji pulsiraju ispod površine – mogu da izazovu i napetost ili pojačanu koncentraciju. Meditacija ovde nije opuštanje u banalnom smislu, već intenzivan proces posmatranja, baš kao što slika nije samo rezultat fizičkog rada, već i mentalnog procesa. „Ta dva nivoa – materijalni i misaoni – ovde funkcionišu paralelno i ne mogu se razdvojiti”, Timotijević je izričit.
Apstrakcija po sebi često nameće posmatraču pitanje – da li je dato delo razumeo na pravi način.
„Intenzivan doživljaj umetničkog (apstraktnog, ali i bilo kog drugog savremenog rada, bilo da se radi o konceptualnoj ili (više)medijskoj umetnosti) nije nemoguć bez predznanja i iskustva posmatrača, ali se on uz znanje može produbiti, kada utisak više nije samo na nivou (ne)dopadanja”, Timotijević podvlači.
U tom smislu, Meditacije funkcionišu kao zapisi trajanja. Svaki sloj boje svedoči o vremenu, ili sukcesivnom taloženju odluka, ne skrivajući sopstveno nastajanje, već aktivirajući sećanje na istoriju apstraktnog diskursa. Slike iz ovog ciklusa ne referišu na pejzaž ili predmet, već na sopstvene prethodne faze, na sopstvenu genezu. Publika je pozvana da sve navedeno proveri do 8. aprila.
