Dok u zatvoru Silivri obeležavam prvu godišnjicu mog utamničenja (Ekrem Imamoglu je na osnovu dubioznih optužbi uhapšen u martu 2025, prim.), događaji koji se odvijaju izvan ovih zidova sugerišu kako svedočimo ne samo promenama politika, već i urušavanju međunarodnog poretka. Udarni novinski naslovi su oni o eskalaciji nasilja u Iranu i diljem Bliskog istoka, dramatičnom podsetniku na to da je politika moći još jednom ta koja određuje okvire globalnih odnosa.
Iranski konflikt oličava onaj „rasap“ koji je kanadski premijer Mark Karni elokventno opisao u govoru u Davosu (na Svetskom ekonomskom forumu). Umirujuće pretpostavke koje su oblikovale prethodne tri decenije – da će ekonomska međuzavisnost sprečiti izbijanje konflikata, da će se vremenom globalno upravljanje produbljivati i da će tehnološki napredak proširiti opseg slobode – ubrzano gube na kredibilitetu.
Kad stižu iz zemalja u kojima se zakon zlopotrebljava za učutkivanje opozicije, pozivi za uspostavljanje pravednijeg međunarodnog poretka gube svaki kredibilitet. Moja zemlja predstavlja jedan takav slučaj
Umesto svega toga pomalja se surovija istina: instrumenti osmišljeni da svet drže na okupu dobili su novu namenu i koriste se kao sredstva zastrašivanja. Štaviše, i sam vokabular kooperacije ispražnjen je od značenja, prvo preteranom upotrebom, a danas lažljivošću i lošim namerama. „Diplomatija“ je prečesto svedena na politiku pritisaka – pretnje zamaskirane u angažovanje, zakulisne dogovore ili prilike za poziranje pred kamerama.
I u Davosu i u Minhenu (na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji) podtekst je bio da upravljanje krizama postaje manje hijerarhijski ustrojeno. Velike sile možda i dalje dominiraju kada je reč o sistemima odvraćanja, ali kako hegemonistički akteri bez snebivanja pribegavaju izazivanju poremećaja i kršenju međunarodnog prava, zadaci deeskalacije i posredovanja u sve većoj meri bivaju prepušteni silama srednjeg ranga koje operišu u okviru fleksibilnih, preklapajućih diplomatskih mreža.
Te države sada uče kako da usaglašeno nastupaju ne kroz uspostavljanje nekog formalnog bloka, već gradnjom ad hoc koalicija za rešavanje pojedinačnih pitanja, što im omogućava veću brzinu delovanja od one koje bi rivalstvo velikih sila dopustilo. Srednje sile mogu da koordiniraju sprovođenje sankcija i uspostavljanje humanitarnih koridora, dogovaraju razmene zatvorenika, otvaraju diskretne kanale nezvanične komunikacije i omogućavaju funkcionisanje multilateralnih institucija u situacijama kad vodeći akteri vuku svaki na svoju stranu, ili pak direktno sabotiraju. Kada konfrontacija između najjačih država ugrožava potencijal za pronalaženje kompromisa, često su srednje sile te koje kreiraju ograničene prilike za nastavak diplomatskog delovanja.
No, da bi bilo kakav okvir delovanja srednjih sila opstao, mora da bude izgrađen na temelju demokratskog poverenja i uz uslov da svi učesnici igraju po jedinstvenim pravilima. Tokom perioda rasapa, autokratske države se često predstavljaju kao „nezaobilazne“ za globalnu stabilnost. One mogu da intenziviraju napore da bi na kratak rok pomogle upravljanju međunarodnim krizama, čak i onda kada njihovi lideri upravo te okolnosti koriste kako bi učvrstili vlast kod kuće. Ali autokrate nikada ne mogu da služe kao kredibilni čuvari novog, na pravilima utemeljenog poretka, jer smatraju da ih pravila ne obavezuju. Za njih je sve transakcionog karaktera.
Iranski konflikt ilustruje šta se dešava kada su izgledi da se pomenute ograničene prilike ukažu isuviše slabi, kao i zašto je legitimnost značajna koliko i (posredničkih, prim.) sposobnosti. U novom geopolitičkom ustrojstvu, velike sile sklone su da stvari uzimaju u svoje ruke, služeći se najpre prinudom, a tek onda diplomatijom. Ali kada autoritet na unutrašnjopolitičkom planu počiva više na prinudi nego na saglasnosti, spoljna stabilnost postaje krhka: politika postaje reaktivna, odvraćanje improvizovano, a prostor koji država u pitanju ima za manevrisanje manje zavisi od istrajne posvećenosti, a više od promenljivih ravnoteža moći. Posledica toga nije obnavljanje reda, nego pejzaž oblikovan nizom svršenih činova, čijim posledicama su onda primorani da se prilagođavaju i svi ostali.
Ovo je nepremostiva prepreka. Vlada koja na zakon gleda kao na zgodan instrument uvek će načelno obećavati reforme, a u praksi im se opirati. Podržaće neki pravedniji sistem, ali će se ispotiha postarati za produženje nereda na kome profitira. To je tako jer zemljama koje se hrane haosom i metežom istinski pravedan poredak nije cilj, već pretnja.
Instrumenti osmišljeni da svet drže na okupu koriste se kao sredstva zastrašivanja. I sam vokabular kooperacije ispražnjen je od značenja, prvo preteranom upotrebom, a danas lažljivošću i lošim namerama
Ovo je razlog zbog čega uspostavljanje bilo kakvog novog globalnog sistema moraju da predvode demokratske zemlje. U demokratijama se lideri smenjuju, ali institucije opstaju. Zakon postoji da bi obuzdao arbitrarnu upotrebu moći, a ne da bi joj služio. Ključni test suverene nezavisnosti neke demokratije sastoji se u tome da li je u stanju da brani ne samo vlastitu teritoriju i privredu, već i politički način života i vladavinu prava. Posvećenost tim ciljevima jeste ono što demokratske zemlje čini predvidivim i pouzdanim.
Iluzija je verovati da isto može postići na osnovu geografije. Geopolitički vitalno važna zemlja smeštena između sfera uticaja velikih sila, balansirajući između globalnih rivala, nije zamena za stabilne institucije. Ako strateški važna država ima slabe institucije, uvek će biti nepouzdan partner koga drugi lako mogu da pritiskaju i čije pridobijanje na svoju stranu isuviše košta.
Demokratija je ono što državnu moć čini pouzdanom. Ona omogućava donošenje dugoročnih odluka i trajna savezništva. Ona uliva poverenje da će obaveze biti ispunjene, greške ispravljene, a na krize reagovati s istrajnošću. Kad stižu iz zemalja u kojima se zakon zloupotrebljava za ućutkivanje opozicije, pozivi za uspostavljanje pravednijeg međunarodnog poretka gube svaki kredibilitet. Moja zemlja predstavlja jedan takav slučaj.
Ozbiljno shvatam Karnijev poziv na solidarnost među srednjim silama. Ali da bi ta solidarnost išta vredela, mora da bude upotrebljena za kreiranje novog sistema država koje se pridržavaju vladavine prava i istinski su posvećene očuvanju demokratskih normi i principa. Principijelna diplomatija je disciplinovano ostvarivanje vlastitih interesa u okviru međunarodnog prava, bez prinude ili negiranja tuđih prava, i fokusirana na ishode koji će trajati jer imaju legitimnost.
Ne, ne zagovaram izolaciju. Demokratski deficitarne zemlje poput Turske ne treba da budu potisnute na margine. Bilo kakav novi globalni sistem mora da bude inkluzivniji od prethodnog i utemeljen na osnovnim načelima međunarodnog prava. Zajednički standardi učinili bi učešće u tom sistemu dugoročno izdržljivim, kredibilnim i otpornim, motivišući zemlje da se okupe oko zajedničkog cilja umesto da bilo koga ostave za sobom.
Konkretno, efikasnost bilo kakvog novog poretka zavisila bi od dvostruke posvećenosti: saradnji na osnovu zajedničkih vrednosti na međunarodnom nivou, te jačanju demokratije i vladavine prava na nacionalnom nivou. Jednom kad ti kriterijumi budu utvrđeni, države bi trebalo da budu u stanju da pregovaraju i dogovore zajednički set principa. Među tim principima bio bi i onaj da sila prava, a ne pravo sile treba da upravljaju trgovinom, finansijskim tokovima, tehnologijom i digitalnim podacima; da na multilateralnom nivou ne treba samo upravljati krizama poput migrantske ili one izazvane klimatskim promenama, već se i posvetiti otklanjanju njihovih uzroka, a teret koji nameću pravednije rasporediti; da otpornost u sferama kakve su digitalna infrastruktura ili prekogranični lanci snabdevanja zahtevaju zajedničke mehanizme; te da legitimnost zahteva demokratske institucije – nezavisno sudstvo, slobodne medije, istinski konkurentne izbore i apsolutnu zabranu kriminalizacije političkih rivala.
Kako se rivalstvo velikih sila zaoštrava, praktičan rad na spuštanju tenzija pada na ramena srednjih sila. Svet u kome živi 8,3 milijarde ljudi neće biti u stanju da nosi teret beskrajnih prinuda i pometnji
Poruke s ovogodišnjih zasedanja u Davosu i Minhenu nisu da je diplomatija mrtva, nego da se centar gravitacije pomerio. Kako se rivalstvo velikih sila zaoštrava, praktičan rad na spuštanju tenzija pada na ramena srednjih sila spremnih da vrata ostave otvorenim. One tu odgovornost moraju ozbiljno da shvate, jer svet u kome živi 8,3 milijarde ljudi neće biti u stanju da nosi teret beskrajnih prinuda i pometnji. Sinhronizovana akcija srednjih sila bila bi od koristi ne samo za njih, već i za zemlje u razvoju širom Globalnog juga. U odsustvu solidarnosti, te zemlje će biti izolovane i izložene prinudi da bi na kraju, jedna po jedna, ostale bez suvereniteta.
Ako se srednje sile okupe oko zajedničkog cilja, moći ćemo da postavimo nove temelje međunarodnog poretka koji bi omogućio da ravnoteža bude povraćena. Iranska kriza jasno pokazuje da je takva obnova od ključnog značaja za usmeravanje geopolitike podalje od sveta kojim vlada jedino sila. Čak i u zatvorskoj ćeliji, verujem da je takav temelj moguće postaviti.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
