Vlade pet članica Evropske unije – Bugarske, Hrvatske, Italije, Mađarske i Slovačke – aktivno potkopavaju vladavinu prava u svojim zemljama, a i u većini ostalih zemalja situacija ne ide u pozitivnom smeru, konstatuje se u novom izveštaju Unije građanskih sloboda za Evropu, u čijoj pripremi je učestvovala mreža četrdesetak organizacija za ljudska prava iz 22 zemlje EU.
Na osnovu pokazatelja stanja u sudstvu, borbe protiv korupcije, medijskih sloboda i sistema provera i ravnoteže, ova NGO sa sedištem u Berlinu članice Unije obuhvaćene izveštajem svrstava u četiri grupe. One koje „ozbiljno rade“ na jačanju vladavine prava; „stagnantne“; one u kojima pomenuti standardi „klize naniže“; te one u kojima se „konzistentno i svesno“ radi na njihovoj „demontaži“. Poražavajuće, u novom izveštaju se u prvoj grupi našla jedna jedina članica EU: Letonija. U preostalih 16 zemalja obuhvaćenih analizom, na skali smeštenih između baltičke republike i petoro „delinkvenata“, situacija na planu poštovanja vladavine prava, dakle, ili stagnira ili se polagano pogoršava.
Bugarska je, zajedno sa Hrvatskom, Italijom, Mađarskom i Slovačkom, među članicama EU čije vlade aktivno potkopavaju vladavinu prava, konstatuje se u izveštaju Unije građanskih sloboda za Evropu
Da demokratski standardi opadaju čak i u zemljama poput Belgije, Danske, Francuske, Nemačke ili Švedske verovatno jeste neočekivano. Ali grupe najvećih „grešnika“ što se tiče, mesta čuđenju nema. Pod Viktorom Orbanom Mađarska je vladavinu prava do te mere temeljno razorila (zapravo pervertirala, pošto za sva počinjena nedela postoji zakonsko pokriće) da predstavlja kategoriju za sebe. Slovačka Roberta Fica se ugleda na Mađarsku, ali je u velikom zaostatku jer Fico nema kontinuitet na vlasti koji ima Orban. Italija se pod Đorđom Meloni pokazala kao pouzdan međunarodni partner, ali je premijerka na domaćem terenu preduzela brojne mere kojima se demokratski standardi potkopavaju. Na to u šta je dugogodišnja hadezeovska vladavina pretvorila Hrvatsku, koliko god Andrej Plenković i njegovi ministri pozirali kao veliki europejci, jedva da ima potrebe dodatno ukazivati.
A Bugarska? Ona u okviru EU ostaje slučaj za sebe, poput onih timova u američkom sportu koji sezone stalno završavaju pri dnu tabele, ali iz lige ne mogu da ispadnu jer im je učešće zagarantovano. Redovno rangirana kao najsiromašnija i najkorumpiranija članica Unije, Bugarska se u skorije vreme etablirala i kao neformalni šampion političke nestabilnosti: od proleća 2021. naovamo Bugari su u čak sedam navrata izlazili na parlamentarne izbore, a 19. aprila će glasati i po osmi put. Hoće li zemlja najzad dobiti stabilnu vladu koja bi iole potrajala, umesto da se smenjuju kao sezonska garderoba, teško je reći. Ali, sudeći po predizbornim anketama, ovog puta bi kabinet mogla da formira jedna nova snaga, mada predvođena poznatim licem: doskorašnjim predsednikom Rumenom Radevim.
Radev je u januaru sebi, što bi rekao jedan ovdašnji, „skratio mandat“; ali će ga taj potez, umesto u politički zaborav kao srpskog kolegu, po svoj prilici odvesti do mesta narednog premijera
Nakon što je zimus ispratio još jednu vladu – koja je prošlog decembra pala pod pritiskom velikih protesta širom zemlje, iniciranih nepovoljnom ekonomskom situacijom i gnevom izazvanim sveprisutnom korupcijom – Radev je u januaru sebi, što bi rekao jedan ovdašnji, „skratio mandat“; ali će ga taj potez, umesto u politički zaborav kao srpskog kolegu, po svoj prilici odvesti do mesta narednog premijera. Sigurno se oslanjajući i na status najpopularnijeg političara u Bugarskoj, nekadašnji general-major ratnog vazduhoplovstva je naredne poteze očito unapred isplanirao: otkako je obznanio da će na izborima predvoditi novoformirani blok Progresivna Bugarska i biti njegov kandidat za predsednika vlade, istraživanja javnog mnenja krenula su da mu predviđaju pobedu. Čak i sa značajnom prednošću u odnosu na partiju Građani za evropski razvoj Bugarske (GERB) bivšeg višestrukog premijera Bojka Borisova, koja je – iako zasigurno najodgovornija za kal u kome je Bugarska zaglavljena – u odlazećem sazivu parlamenta imala najviše poslanika (što je pak u velikoj meri posledica sramotno niske izlaznosti na izborima u oktobru 2024, kada je iznosila manje od 39 odsto).
No nema nevinih u svetu bugarske politike, pa to nije ni Radev, ma koliko sebe očito smatrao kredibilnijom figurom od rivala. Njegovo naginjanje Rusiji i shodno tome ne baš blagonaklon odnos prema evropskim izdvajanjima za pomoć Ukrajini, kao i načelni evroskepticizam (nije bio ni za uvođenje evra), evropski partneri mogli su da ignorišu ili tolerišu dok je bio na mestu šefa države, srazmerno nevelikih ovlašćenja; dođe li na čelo izvršne vlasti to više neće moći. Prvo, ipak, treba videti da li će se, osim imena premijera, u Bugarskoj promeniti još nešto.
