Danci cene suprotstavljanje Trampu, ali očekuju više od toga

I posle Mete – Mete? Može da bude, ali ne mora da znači.

Dan nakon što je na prevremenim parlamentarnim izborima njena Socijaldemokratska partija ostvarila najgori rezultat od 1903. (da: još od one godine kada se u Srbiji dogodio Majski prevrat), danska premijerka Mete Frederiksen u sredu je nominalnom šefu države, kralju Frederiku, podnela ostavku; sada tu dužnost do formiranja nove vlade obavlja samo u tehničkom mandatu. Ali tendenciozno izdvojeni podaci iz prethodne rečenice ne objašnjavaju ni pola priče – i svakako ne samo zato što ostavka nije iznuđena, već predstavlja uobičajeni deo postizborne procedure koji prethodi konsultacijama o formiranju novog kabineta.

Zahvaljujući usitnjenosti danske političke scene – u novom sazivu Folketinga naći će se 12 partija – socijaldemokrate su (uz poslovično visoku izlaznost od blizu 84 procenta) svejedno završile kao daleko najjača partija, sa 21,9 odsto glasova i skoro dvostruko više osvojenih mandata (38 u 179-članom parlamentu) od drugoplasirane stranke Zeleno levi (11,6 odsto i 20 mandata), ostavljajući daleko za sobom i vodeću snagu na desnoj strani političkog spektra, Venstre; ta stranka desnog centra je, prigodno, i sama prošla najgore u poslednjih stotinjak godina, završivši sa 10,1 odsto i 18 poslaničkih mesta.

Samo što, opet, ništa od navedenog i dalje ne objašnjava kako stvari stoje, pre svega ko će sastaviti novu vladu posle izbora kojih u ovom trenutku uopšte nije moralo da bude. A u ovom terminu ih ne bi bilo da Frederiksen nije poželela da kapitalizuje skok popularnosti do koga je došlo nakon što se odlučno suprostavila Donaldu Trampu kad je ovaj krenuo da agresivno zagovara pripajanje Americi, ili čak vojno zaposedanje Grenlanda, poluautonomne teritorije pod danskim suverenitetom. Nije, pritom, reč o tome da Danci ne cene držanje premijerke u situaciji koja je izazvala šok i nevericu čitave nacije; stvar je naprosto u tome da su se pri opredeljivanju za to za koga će glasati birači rukovodili pre svega gledanjima na unutrašnje, mahom socijalno-ekonomske probleme.

Da bi se situacija stvorena nakon ovih izbora razumela potrebno je napraviti makar par koraka unazad i krenuti od ukazivanja na to da se u Danskoj stranke, onako na starinski način, načelno i dalje svrstavaju u dva velika bloka, crveni/levi i plavi/desni. Ta podela, međutim, nije u kamenu isklesana: u vladama znaju da se, kad nužda nalaže, istovremeno nađu stranke s obe strane. Tako su u ovoj odlazećoj – drugoj zaredom koju je predvodila Frederiksen – osim njenih socijaldemokrata bili i Venstre i Moderati, s tim da potonji ne pripadaju nijednom od dva bloka, ciljano se pozicionirajući između njih. A upravo su Moderati sada u prilici da budu tzv. kingmaker – onaj politički akter koji, iako manji od vodećih takmaca, odlučuje o tome kome će vlast na kraju pasti u ruke: i crveni i plavi blok ostali su kratki za većinu potrebnu za formiranje vlade (prvom je pripalo 84, a drugom 77 mesta), pa 14 mandata ove stranke sada ima vrednost veću od nominalne.

Lider Moderata, bivši premijer Lars Loke Rasmusen – koji insistira da nema ambicija da se vraća na čelo vlade – poziciju u kojoj su se našli iskoristio je da vodeće partije levog i desnog bloka odmah pozove da se manu tradicionalnih rivalstava i ličnih animoziteta i za dobro zemlje okupe oko zajedničkog cilja. Ali prvi čovek Venstre, Trols Lund Poulsen, ne želi ponovo u vladu sa socijaldemokratama, pa od Rasmusena traži da pređe na plavu stranu i tako omogući formiranje vlade u kojoj bi većinu činile stranke s desnice, ne opterećujući se time što je desni blok izbore nedvosmisleno izgubio.

Situacija nije jednostavna ni na suprotnoj strani. Pošto je, uprkos mizernom rezultatu socijaldemokrata, crveni blok u zbiru osvojio više mandata od plavog, Frederiksen ima na osnovu čega da insistira kako bi njena i druge leve partije trebalo da čine osnovu nove vlade. Ali izglede da i po treći put postane premijerka komplikuje treća po snazi na levom krilu, Crveno-zelena alijansa (11 poslaničkih mesta), koja insistira da nova vlada koju bi napravio levi blok ima i neupitno levu agendu. Ovo možda zvuči kao sofizam, ali nije: u pitanju je samo izraz svesti o tome koliko je toga u proteklim godinama od desnice preuzela Frederiksen, naročito na planu rigorozne (da se ne kaže – brutalne) migrantske politike. Crveno-zelena alijansa, štaviše, poručuje da, ako joj po tom pitanju ne bude udovoljeno, u novi kabinet neće ni ući. No budući da levi blok nema natpolovičnu većinu, i da do nje može samo uz pomoć neke stranke koja nije njegov deo (najlogičnije, dakle, Moderata), nejasno je kako u Alijansi zamišljaju da to bude izvedeno.

Izvesno je samo – takva su, barem, trenutna očekivanja u Danskoj – da će, usled svih pomenutih i nepomenutih komplikacija, pregovori o formiranju nove vlade biti znatno teži i potrajati duže nego posle izbora 2022, kada je odnos snaga bio kudikamo jednostavniji, ali je natezanje svejedno potrajalo 42 dana. Frederiksen bi, prema tome, podjednako lako zamislivo mogla da ostane na premijerskom mestu, ili da bez njega ostane. Samo što će na odgovor šta će od ta dva biti morati dosta da se sačeka.