Karkason, Menton, Perpinjan. Ako jednom bude morala da se piše istorija dolaska radikalno desnog Nacionalnog okupljanja (RN) na vlast – nada da se tako nešto neće dogoditi u varljivoj je ravnoteži sa strahom da pre ili kasnije ipak hoće – neko sa strane mogao bi da primeti kako je finalna faza tog procesa u prvim danima proleća 2026. započeta u gradovima s nekim od najfrancuskije zvučećim (ali i dalje lako izgovorljivim) imenima, kao da su ih birali oni eksploatatori svih mogućih stereotipa o Francuzima, scenaristi davnašnje britanske humorističke serije Alo, alo.
Ova tri grada na jugu zemlje (koji, doduše, u zbiru nemaju ni 200.000 stanovnika) najveći su ulovi RN na upravo okončanim lokalnim izborima u Francuskoj, održanim nešto više od godinu dana pred potencijalno presudne predsedničke izbore, na koje će kandidat te partije – ko god to bio: Marin le Pen ili, ako zabrana njenog kandidovanja ostane na snazi, Žordan Bardela – prvi put izaći kao favorit. Osvojila je njihova stranka još poneko manje mesto u dubokoj unutrašnjosti i mnogo odborničkih mandata posvuda; u svakom slučaju, više nego dovoljno da Bardela uvereno konstatuje kako su ti uspesi „tek početak“, uvod u ono što neminovno sledi dogodine. Ali je pojedinačno posmatrano daleko najveći trofej za krajnju desnicu ipak izborio neko ko ne pripada RN.
Pobede u najvećim gradovima – Parizu, Lionu, Marselju, Lilu – odneli su kandidati sa svih strana napadane i mnogo puta otpisivane umerene levice: socijalisti ili, u slučaju Liona, Zeleni
Erik Sioti, bivši lider Republikanaca (LR), pre dve godine iz vlastite partije najuren zbog desnih skretanja, a ponajviše zalaganja za stupanje u formalno savezništvo sa RN, sada na čelu nečeg što se zove Unija desnice za republiku (UDR), uverljivo je pobedio u Nici. U njemu će Le Pen i Bardela imati važnog saveznika, mada bi, ako kojim slučajem jednog dana budu delili vlast, na putu saradnje mogle da im se ispreče velike razlike u gledanju na ekonomska pitanja: Sioti je neoliberal u stilu aktuelnog argentinskog predsednika, Le Pen i Bardela preferiraju neku vrstu državnog kapitalizma. Ali u svim velikim gradovima, pa i tamo gde je uoči druge runde imao najveća očekivanja – kao u Marselju i Tulonu – RN je opet ostao daleko od pobede. Dvokružni izborni sistem (pravo učešća imaju svi kandidati koji u prvom krugu osvoje barem 10 odsto glasova), te iz toga proizašlo taktičko udruživanje mejnstrim stranaka u drugom krugu s ciljem da se spreči uspeh krajnje desnice, još jednom su se pokazali delotvornim: iako na mnogim mestima oslabljen ili urušen, takozvani republikanski front u koji se ostale stranke udružuju kad treba zaustaviti RN i ovog puta je uglavnom odradio posao.
Štaviše, pobede u najvećim urbanim centrima – Parizu, Lionu, Marselju, Lilu – odneli su kandidati sa svih strana napadane i mnogo puta otpisivane umerene levice, koja je te gradove i dosad vodila: socijalisti ili, u slučaju Liona, Zeleni. U Parizu je tako za naslednika odlazeće An Idalgo ubedljivo izglasan njen partijski kolega Emanuel Gregoar, potvrđujući tako sad već četvrtvekovnu dominaciju socijalista u prestonici koja je pre toga dugo važila za uporište desnog centra. U Marselju, gde se RN nadao istorijskoj pobedi posle rekordnog rezultata njegovog kandidata u prvom krugu, na kraju je glatko pobedio aktuelni gradonačelnik Benoa Pajan.
Ima, dakle, osnova da se kaže kako su i partije levog centra na ovim izborima prošle ne samo dobro, nego i iznad očekivanja. Ali kao što u slučaju RN generalno nikad uspešniji nastup na lokalnim izborima – u Perpinjanu je, recimo, pobeda izvojevana već u prvom krugu – u velikoj meri relativizuje to da se nisu ni primakli osvajanju nekog iole većeg grada, tako i uz uspeh partija levog centra nužno stoji zvezdica. I ne samo zato što su Zeleni izgubili važne gradove u kojima su bili na vlasti, kakvi su Bordo ili Strazbur.
Za razliku od pristupa koji su imale u najvećim gradovima, gde su do uspeha stigle oslanjajući se samo na vlastite snage, tamo gde su socijalisti, Zeleni i druge stranke umerene levice u drugom krugu ponovo nastupale skupa sa koalicionim partnerom na poslednjim parlamentarnim izborima, radikalno levom Nepokornom Francuskom (LFI) Žan-Lika Melanšona, zabeležile su uglavnom poraze, čak i u mestima koja su važila za njihova uporišta, poput Bresta ili Klermon-Ferana.
Taktičko udruživanje, istina, jeste upalilo u Lionu (jedva) i Grenoblu; ali su neuspesi doživljeni u Tuluzu, Strazburu, Limožu i drugde, nezavisno od toga da li je LFI podržala nekog od njihovih kandidata ili su, obrnuto, one bile te koje su stale iza kandidata LFI. Ovo sugeriše da su sa različitih strana političkog spektra upućivani pozivi na izopštavanje LFI – inicirani umešanošću njoj bliskih ljudi u februarsko ubistvo mladog radikalnog desničara u Lionu, a naknadno pojačani Melanšonovim nedopustivim poigravanjem antisemitskim tropima u jednom nedavnom javnom nastupu – i te kako imali efekta. Večiti provokator i stranka koju vodi, čini se, za sve veći broj sunarodnika postaju neprihvatljiva opcija na način na koji je to decenijama bio RN, posebno u pređašnjoj inkarnaciji kada se zvao Nacionalni front i kada ga je vodio Marinin otac, notorni Žan-Mari le Pen.
No trenutno je, izgleda, sve u francuskoj politici relativno, pa i pozicija LFI. Nakon što je u prvom krugu glasanja prošla bolje nego što joj se predviđalo, uglavnom zahvaljujući fokusu na mlađe birače, one s periferija velikih gradova, nižeg socijalnog statusa, s fakultetskim obrazovanjem, te imigrantskog porekla (što joj je već u tom navratu donelo pobedu u velikom pariskom predgrađu Sen-Deni), LFI je i u drugom zabeležila dovoljno dobre rezultate da je niko ne vidi kao gubitnika ovih izbora. Naprotiv: deluje da će i nadalje, sve do predsedničkih izbora, najveću zabrinutost mejnstrim stranaka i kompletnog francuskog establišmenta nastaviti da izaziva mogućnost da se naspram za drugi krug unapred viđenog kandidata RN, umesto nekog predstavnika umerene orijentacije, u finalu nađe radikal kakav je Melanšon.
I nadalje će, sve do predsedničkih izbora, najveću zabrinutost establišmenta nastaviti da izaziva mogućnost da se naspram za drugi krug unapred viđenog kandidata RN u finalu nađe lider LFI Melanšon
Ta zabrinutost lako je objašnjiva ima li se na umu da na levom i desnom centru nema očiglednog kandidata za naslednika Emanuela Makrona, koji po isteku drugog predsedničkog mandata više neće imati pravo kandidovanja za najvišu funkciju u zemlji. Jedan od onih koji se takvoj ulozi nadaju, bivši premijer Eduar Filip – koji je predsedničku kandidaturu odavno najavio – ponovo je izglasan za gradonačelnika Avra, što je uslov koji je samom sebi postavio da bi pri odluci o kandidaturi i ostao. Sada se, dakle, s izvesnošću može očekivati da ovaj političar pozicioniran na desnom centru bude jedan od predsedničkih kandidata. Ali, kao i u slučaju svih drugih pretendenata čija se imena zasad neobavezno pominju, pitanje je da li i dovoljno dobar da najpre izbori ulazak u drugi krug (što zapravo znači da dobije više glasova od Melanšona), a onda u njemu i porazi kandidata RN. Ako išta, to što su na lokalnim izborima solidne rezultate ostvarili praktično svi – i levica i desnica i centar; i umereni i radikalni (čak i izranjavana Makronova Renesansa može da se pohvali pobedom u Bordou, na primer) – verovatno će samo uvećati broj onih koji bi da se upuste u predsedničku trku, time i izglede da iz tog mnoštva posle prvog kruga isprednjači najradikalniji dvojac.
U isto vreme, međutim, epilog lokalnih izbora, a pre svega činjenica da, iako očito više nije neprobojan kao nekad, republikanski front i dalje funkcioniše (s tim da se sada makar jednim delom postavlja i kao brana pred LFI, a ne samo krajnjom desnicom), ostavlja u životu i alternativnu mogućnost: da se idućeg proleća ipak izbegne dolazak krajnje desnice na vlast. Ironija je u tome što se, makar iz današnje perspektive, takva mogućnost u drugom krugu predsedničkih izbora i dalje čini sasvim realnom – ali samo pod uslovom da rezultati prvog ne odu u katastrofalno pogrešnom smeru. A kao što i rezultati lokalnih izbora pokazuju, ni sa čim se više u francuskoj politici ne može sa sigurnošću računati.
