Srbija je duži vremenski period provela u svojevrsnoj mimikriji pristupanja Evropskoj uniji. Stalno se govorilo da je to naš strateški cilj, da ćemo ići na ubrzanje tog procesa, što je bilo potpuno suprotno od realnosti, jer da bi nešto moglo da se ubrza to mora da se kreće, a mi se, prema rečima Vladimira Međaka, potpredsednika Evropskog pokreta – uopšte ne krećemo: „Mi stalno pričamo o tome da ostajemo na evropskom putu. Šta to znači? To znači da idete okolo i prodajete svima priču mi smo država kandidat za EU, buduća članica, dođite, investirajte kod nas, mi smo bezbedni. Ako dođete sada, za koju godinu će vaše investicije biti u srcu Evropske unije. To je priča kojom država prodaje svoje tržište da bi privukla strane investicije, ali to je vrhunac naše inicijative: ostanak na evropskom putu a ne članstvo.
Znači li to da je proces pristupanja u stvari stao?
Proces EU integracija je najteže pokrenuti sa mrtve tačke i zato je od velike važnosti da on nikada ne stane. A kod nas je stao. Od 2000. naš proces EU integracija pratio je veoma loš politički okvir. Ova vlast, međutim, ima stabilnu većinu od 2014. Period od 2016. do 2020. je bio idealan za evropske integracije ove zemlje. Mi smo u tom vremenskom okviru mogli da završimo pripreme, međutim to se nije desilo. Kada smo 2014. otvorili pregovore, predsednik vlade Dačić i prvi potpredsednik Vučić su bili vrlo glasni u iskazivanju privrženosti evropskim vrednostima. Svi su se gurali da prisustvuju i bilo je pitanje da li će sto za pregovore biti premali, a onda smo, čim smo se vratili nazad – raspisali izbore. Pa smo onda 2016. ponovo imali izbore, onda 2020, pa ponovo 2022. i 2024. Kada imate izbore vlada ne radi šest meseci, a ako se dobro sećam posle izbora 2020. vlada nije bila formirana devet meseci. Znači, mi tu pričamo o godinama koje su prošle dok naš parlament nije radio, a EU integracije se u tehničkom smislu vode usvajanjem zakona. Te zakone kod nas nema ko da pripremi jer nijedan ministar nema hrabrosti da se upusti u pripremanje nekog zakona koji je problematičan. Pa onda, ko napiše loš zakon i to odjekne loše u javnosti, predsednik može da odluči da mu taj malo smeta pa će da ga skloni i u toj situaciji niko neće ništa da radi. Rađene su stvari koje su lake, koje nikoga neće da povrede i izazovu veliku pažnju javnosti. EU integracije nisu to, one su promena realnosti, promena stanja na terenu, ali promena nabolje. Mi jesmo promenili stanje na terenu, ali suprotno od onoga što proces EU integracija od nas zahteva.
Ako hoćete da se bavite visokom korupcijom kao što pričate u Briselu, neko mora da ode u zatvor. Kod nas niko nije uhapšen, niko procesuiran, nikakva imovina nije oduzeta. Može se zaključiti da je Srbija zemlja u kojoj korupcije nema
Šta mislite o nedavnoj oceni predsednika Republike da niko neće ući u EU pre Ukrajine. Odakle mu to?
To je još jedna od besmislica koje on izbacuje na dnevnom nivou, kada mu to odgovara. Jednostavno to ne stoji. Kao prvo, uopšte se ne zna kako će izgledati to buduće članstvo Ukrajine u EU, jer je to zemlja koja se razlikuje od svih ostalih članica i po gabaritu, i njen prijem će zapravo značajno uticati na same politike EU. A sa druge strane, Ukrajina je pogurala napred sve ostale i ceo proces proširenja. Po mom mišljenju ta izjava je začetak nekog alibija i jedan od razloga zbog čega se podmeću klipovi u točkove Crnoj Gori, koja bi mogla da prestigne sve, i potopi priču kako nema proširenja i niko neće ući pre Ukrajine. Mi smo sada ušli u te makaze i „na evropskom putu“ možemo da ostanemo zauvek, odnosno da nas pretrče i Albanija i Makedonija, bez problema. Za Ukrajinu i Moldaviju ne znam, politička konstelacija je sada za njih povoljna, ali za dve godine, svi mogu biti ispred nas. Taj narativ: jadni mi, sve smo uradili a oni nas neće, vlast polako nameće još od 2019, a istovremeno Srbija ne da nije spremna za članstvo, nego se gotovo nije pomerila od otvaranja pregovora 2014.
Kako zapravo u brojkama izgleda progres Srbije na evropskom putu?
Izveštaji Evropske komisije su kvantifikovani na skali od 1 do 5 (politički i ekonomski kriterijum, i 33 poglavlja – odnosno harmonizacija zakonodavstva). Po reformi pravosuđa, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, slobodi govora i reformi državne uprave (politički kriterijum) mi danas imamo istu ocenu kao 2014, a to je 2,2. Ekonomski kriterijum se jedini pomerio sa 3,0 kada smo počeli pregovore, na trenutnih 3,5 što ukazuje da je Srbija po oceni EK sada spremnija da izdrži konkurenciju evropskog tržišta.
Kada je reč o harmonizaciji zakonodavstva (33 poglavlja) mi smo počeli sa 2,88 a sad smo 3,05. Dakle posle osam godina, naša prosečna ocena je skočila za 0,17, što znači da smo u sedam ili osam poglavlja dobili za po jednu ocenu više nego što smo imali ranije. To je svakako jedna izgubljena decenija.
Kada smo počeli pregovore 2014, po standardima Freedom house bili smo polukonsolidovana demokratija, već 2019. nas više ne smatraju za demokratiju, već za hibridni režim koji ide ka autoritarnom. Po nivou pada demokratije u poslednjih 10 godina, Srbija se na lestvici Freedom house nalazi između vojne hunte u Mjanmaru i talibana u Avganistanu. Po standardima Reportera bez granica, bili smo skoro na zadovoljavajućem nivou po slobodi govora, a sada se nalazimo u grupaciji u kojoj su značajni problemi i krećemo se ka donjem delu lestvice gde je situacija teška (Centralna Azija, Afrika, Latinska Amerika, Rusija). U svakom slučaju, mi smo preokrenuli trend. Problem je što su to sve delovi političkog kriterijuma, a sledeće proširenje EU biće upravo političko i geopolitičko.
Litijum je naša nafta, super! I u Saudijskoj Arabiji i u Norveškoj i u Rusiji naftu vade domaće kompanije i to su državni prihodi. A mi ovde imamo neku privatnu kompaniju koja će to da radi i čiji će biti i profit
Mi smo mogli da govorimo da smo front runner kada smo bili tu sami sa Crnogorcima, međutim sada ozbiljno rizikujemo da nas Makedonija sustigne i prestigne. Te ocene daju mogućnost da u kratkom periodu uznapredujemo, ali za to je neophodno da se donesu neke teške odluke koje su se izbegavale prethodnih 10 godina. Pre neki dan je objavljena vest da su Privredna komora i Ministarstvo spoljnih poslova napravili radnu grupu za pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO). Mi smo počeli pristupanje STO 2005. godine. Dakle 19 godina pristupamo, a od 2014. se nismo pomerili. Tad su prestale sve aktivnosti, zbog Zakona o genetski modifikovanim proizvodima i blokade Rusije. Niko nema hrabrosti da se prihvati GMO zakona jer je narod nahuškan da ćemo ako se to promeni, mi biti preplavljeni genetski modifikovanim proizvodima, što je apsolutno netačno. Ali neko treba da izađe i kaže građanima, znate sve što smo pričali prethodnih 15 godina je velika laž i to nema veze sa životom, ovaj zakon moramo da promenimo za vaše dobro, da bismo ušli u Svetsku trgovinsku organizaciju. Taj jedan zakon je zakočio poglavlje 12 – Bezbednost hrane, zatim poglavlje 30, Ekonomske odnose sa inostranstvom gde je ulazak u STO jedan od uslova za zatvaranje poglavlja.
Kada je poslednji put Vlada Srbije pokazala volju da napravi jedan takav korak?
Formalno, sa izmenom Ustava, ali i to se pokazalo kao mimikrija namere vlasti da obezbedi nezavisnost pravosuđu. Rezultat je suprotan. Kada je reč o energetici, 2021. otvoren je klaster 4 (poglavlja: Energetika, Životna sredina, Transport i Transevropske mreže), a onda se nakon posete predsednika Francuskoj ispostavilo da možemo celu strategiju za energetiku da bacimo u đubre. Mi smo tamo saznali da ćemo praviti nuklearne elektrane, a njih nema nigde u pregovaračkoj poziciji za životnu sredinu, ni u pregovaračkoj poziciji za energetiku. Dakle, ta dva ključna dokumenta mogu da se bace. Veliki je problem kada svi znaju da ta dokumenta koja mi podnosimo zapravo ne vrede ništa, jer ih mi sami nećemo poštovati, pošto iz novina saznajemo da ćemo graditi nuklearke. Srbija nema naučni kadar za to jer je u Srbiji zabranjena izgradnja nuklearnih centrala tamo negde 80-ih i od onda nemamo naučnike koji se time bave.
Crna Gora je najbliža članstvu, čemu to može da zahvali?
Pogledajmo šta je Crna Gora uradila da bi prešla polovinu puta ka EU i krenula ka okončanju pregovora. To je serija hapšenja, i prelazak sa reči na dela. Riba smrdi od glave i ako hoćete da se bavite visokom korupcijom kao što pričate u Briselu, neko mora da ode u zatvor. Kod nas niko nije uhapšen, niko procesuiran, nikakva imovina nije oduzeta. Može se zaključiti da je Srbija zemlja u kojoj korupcije nema. Problem je što kad pogledaš lestvicu Transparency international, Srbija je sa 71. mesta 2015. spala na 104. mesto prošle godine. Dakle, pali smo 33 mesta i sada delimo isto mesto sa Ukrajinom, zemljom koja je u ratu. Inače, treba reći da Srbija nikada u istoriji nije bila ispod stotog mesta. Poređenja radi, kada smo mi započeli pregovore Moldavija je bila na 128. mestu, a danas je na 70 i nekom.
Setimo se kada je 2013. izbačena ogromna količina olova u vazduh u rudniku Zajača pa je ono pronađeno u krvi dece u višestruko povišenim nivoima. Vlada Srbije je ukinula mernu stanicu, da se ne zna da je bilo šta izbačeno u vazduh. To je bilo naše rešenje problema
Znači, mi i Moldavija smo zamenili mesta‚ e to je nivo kolapsa borbe protiv korupcije u Srbiji koju smo zabeležili u toku pristupnih pregovora i to je veoma veliki problem. Kada je reč o slobodi govora, mi tu imamo kampanje države u dezinformisanju i zaluđivanju građana, gde je na primer godinu dana 2019. građanima govoreno da mi zapravo ulazimo u evroazijsku ekonomsku uniju. To je to sedenje na četiri stolice. Ruska stolica od februara 2022 više ne postoji. Ona ovde postoji samo zato što se mi pravimo kao da postoji. Uticaj Rusije na Balkanu ne postoji osim preko Srbije, a onda da bismo se opravdali Zapadu, mi izvozimo oružje u Ukrajinu pa onda moramo da se pravdamo Rusiji.
Nedavno je u Fajnenšl tajmsu izašao članak gde se u pozitivnom kontekstu govori o naporima da se Srbija odvoji od ruskog uticaja. Stiče se utisak da je predsednik Srbije trgovački putnik koji svakome nudi ono što ga zanima?
Ti tekstovi su pre svega pokušaj podrške njemu da se otrgne od uticaja Rusije, od čega niko zapravo ne treba da nas spasava jer je to odluka državnog vrha. Podsetio bih da je i Milošević imao pozitivne članke u zapadnim medijima posle Dejtona, pa je samo malo kasnije to promenjeno. Dakle, ta podrška kroz medije je ciljana i sa jasnim razlogom. Tako je i Milošević bio gurkan da priđe Zapadu, ali je otišao na drugu stranu. Srbija je jasno i više puta rekla da neće uvoditi sankcije Rusiji, a bez toga mi nećemo moći da uđemo u EU. Sada mi predlažemo da Srbija napreduje, a da sankcije Rusiji uvedemo kasnije, pre pristupanja EU. To je nemoguće, jer je logika pregovora suprotna i predviđa da se mi uskladimo sa pozicijama EU da bismo uopšte okončali pregovore. Ti moraš da dokažeš da si sposoban da deliš istu spoljnopolitičku poziciju sa ostatkom EU da bi EU rekla u redu, ti si naš, mi tebi verujemo, potpisujemo ugovor.
Po reformi pravosuđa, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, slobodi govora i reformi državne uprave (politički kriterijum) mi danas imamo istu ocenu kao 2014.
Danom ulaska u EU nivo poverenja je takav da postoji jedinstven pravni poredak u celoj EU uključujući i novu članicu, Srbiju. Ako jedna država narušava pravni poredak, ona istog trenutka utiče na život u svim ostalim državama članicama. Srbija nije neusklađena samo po pitanju Rusije. Ona to nije ni po pitanju Kine, ni po pitanju Irana, ili Severne Koreje. Znači, sad nam je i Severna Koreja bitna zbog nečega. Verovatno zato što se u Severnoj Koreji brani Kosovo… Dakle, problem se širi. Šta, na primer, ako dođe do rata Kine i Tajvana? A mi smo toliko vezani sa Kinom sa kojom imamo sporazum o slobodnoj trgovini, kao što smo se vezivali sa Rusijom pa smo se odjednom našli na suprotnoj strani od svih u okruženju.
Posle Kosova, čini se da je litijum srce Srbije. U čije ime predsednik brani interese strane kompanije i kako je to povezano sa EU integracijama?
Naša vlast je posao na Kosovu završila tako kako ga je završila, a da mi nismo dobili čak ni Zajednicu srpskih opština. Dakle mi smo dali sve, u zamenu za Zajednicu srpskih opština, koje i dalje nema i zato ja mislim da je vlast, za to što je dala, nešto i dobila. Možda ne ZSO, nego nešto drugo? A to je upravo mogućnost da radi 12 godina ovo što radi. Da imaju podršku Evropske narodne partije, da Evropska komisija gleda kroz prste u izveštajima. I sada kada je ta priča sa Kosovom završena, šta će dalje? Kako da nastaviš takvu politiku? Imaš opciju da je promeniš, da se ponašaš u skladu sa zahtevima procesa pristupanja, što ne želiš, ili da nađeš neku novu stvar zbog koje si bitan, zbog čega bi dobio jedan takav popust. Danas sam video izjavu ministra finansija koji kaže litijum će doneti 16 odsto rasta BDP. Problem je što se iz BDP ne vraća dug, od njega se ne finansiraju obrazovanje i zdravstvo. Ja nigde nisam video koliko će to doneti budžetu, jer ako je tri odsto rudna renta, na tri milijarde to je 90 miliona. To nije ni jedan nacionalni stadion. Litijum je naša nafta, super! I u Saudijskoj Arabiji i u Norveškoj i u Rusiji naftu vade domaće kompanije i to su državni prihodi. A mi ovde imamo neku privatnu kompaniju koja će to da radi, čiji će biti i profit.
Mi smo na Kosovu dali sve, u zamenu za zajednicu srpskih opština, koje i dalje nema i zato mislim da je vlast, za to što je dala, nešto i dobila. Možda ne ZSO, nego upravo mogućnost da radi 12 godina ovo što radi
Evropskoj uniji litijum treba i tražiće ga gde god može, mi ćemo ga dati, a kontrola će biti naša, ista kao u Boru. Setimo se kada je 2013. izbačena ogromna količina olova u vazduh u rudniku Zajača, pa je ono pronađeno u krvi dece u višestruko povišenim nivoima. Vlada Srbije je ukinula mernu stanicu da se ne zna da je bilo šta izbačeno u vazduh. To je bilo naše rešenje problema i sa aflatoksinom u mleku. Umesto da uništimo to mleko, mi smo podigli dozvoljeni nivo tog toksina. Mi smo 2019. zakonski spustili nivo kvaliteta vode za piće, da bi buduća postrojenja za proizvodnju vode za piće bila jeftinija. Imamo gomilu takvih primera.
Da li u litijumu i kompaniji Rio Tinto režim traži svoju novu Angelu Merkel?
Da, to tako izgleda. Sličan primer smo imali prilikom puta zvaničnika Srbije u Pariz, gde smo saznali da ćemo da gradimo nuklearne centrale i da kupujemo rafale. Prelazak na rafale je dobra odluka, ali smo tu odluku morali da donesemo pre deset godina kad smo kupili migove i to ne bilo kakve, nego trideset godina stare, koji su remontovani pa su nam ih naplatili kao nove. Tada je trebalo da donesemo odluku da prelazimo na zapadnu tehnologiju, a ne sada kad je očigledno da je to iznudica jer te migove ne možemo da remontujemo, ali i dalje nastavljamo da kupujemo kinesko naoružanje.
Kakav je uticaj Sjedinjenih Država na proces pristupanja?
Sjedinjene Države ne mogu da vas uvedu u EU. Njihova pozicija je jasna i strateški orijentisana i za njih je sve ovde već završeno. Oni imaju stav da je pitanje pristupanja zemalja Balkana EU samo pitanje vremena, a dobar deo zemalja Zapadnog Balkana je već u NATO i to je zapravo ispravan način gledanja. Ako je Srbija zaista izvezla oružje u Ukrajinu u vrednosti od 800 miliona dolara, posao SAD je završen. Ne znam da li ste ispratili koliko se Češka mučila da se nađu dodatne granate za Ukrajinu tokom ove godine jer je ovo rat iznurivanja. To su SSSR kalibri 122 mm i 152 mm, koje nije tako lako obezbediti i Srbija je izgleda tu odigrala bitnu ulogu. Problem je u tome što kad u Uniju uđe nespremna država, ili promeni kurs kao Mađarska, ona neće biti problem SAD, već EU i zato je pozicija SAD relaksiranija u pogledu proširenja od pozicije EU.
