Klajv Džejms (1939-2019), Australijanac koji je najveći deo života – od ranih dvadesetih nadalje – proveo u Velikoj Britaniji, bio je mnogo toga: književni kritičar, pesnik, esejista, romanopisac, novinar, televizijski i radio prezenter, i još ponešto. Njegova bibliografija broji preko 40 naslova od kojih, iz nekog razloga, sve ove godine ni jedan jedini nije privukao pažnju nekog BHS izdavača, pa ga je moguće čitati samo u originalu – a i to tek načelno govoreći, budući da je ovde teško naići i na izvorna izdanja njegovih knjiga; na tzv. ovim prostorima nakratko je bio prisutan samo u vreme bivše Jugoslavije, kada su na televiziji emitovane neke od njegovih urnebesnih putopisnih reportaža.
Ono što je objedinjavalo Džejmsove mnogobrojne talente bilo je, pak, njegovo velemajstorsko vladanje jezikom, koje ga je – u kombinaciji s britkim smislom za humor, kozerskim karakterom i odsustvom bilo kakve pretencioznosti – činilo i za ono i za ovo vreme retkim primerom vrhunskog intelektualca s kojim bi se i neki kopač rovova iz prve razumeo i rado popio piće. Ili nekoliko njih. A kako ljudi po prirodi stvari najlakše i najduže pamte iskaze koji zvuče kao dobar vic (i nisu duži od te forme), verovatno najcitiranija Džejmsova opaska jeste ona iz članka objavljenog osamdesetih godina, kada je fizičku pojavu mladog Arnolda Švarcenegera u takmičarskom modu, iz vremena bodibilderske slave koja je prethodila onoj filmskoj, uporedio sa „smeđim kondomom napunjenom lešnicima“.
Na kraju krajeva, čovek praktično ne izlazi iz guzica moćnijih i bogatijih od njega – iako nekadašnji mali kompleksaš iz švajcarske zabiti tom svetu moćnih i bogatih već odavno po svemu i sam pripada. A gotovo da ne skida ni onaj kez s lica
Što nas, nekim asocijativnim nizom, navodi da se upitamo kako bi, da je kojim slučajem živ, te da o liku i delu predsednika Svetske fudbalske organizacije zna ono što se danas na tu temu zna, Džejms (koji je pisao i izveštavao i o sportu – mada ne o fudbalu, već najviše o Formuli 1 i tenisu) opisao Đanija Infantina.
Možda kao pozlaćeni dildo s izgraviranim smajlijem na vrhu? Na kraju krajeva, čovek praktično ne izlazi iz guzica moćnijih i bogatijih od njega – iako nekadašnji mali kompleksaš iz švajcarske zabiti tom svetu moćnih i bogatih već odavno po svemu i sam pripada. A gotovo da ne skida ni onaj kez s lica.
* * *
Čak ni Leks Lutor svetskog fudbala, međutim, nije u stanju da bude na dva mesta istovremeno, uprkos trudu realizatora televizijskih prenosa mečeva Svetskog prvenstva da stvore utisak kako jeste. Tokom trećeg kola grupne faze takmičenja ispostavilo se, naime, da su u live feed pojedinih utakmica insertovani ranije nastali snimci na kojima Infantino tobože uživo prati meč kome nikako ne može da prisustvuje jer se malo pre toga nalazio na sasvim drugom stadionu u drugom (i, podrazumeva se, dalekom) gradu, odakle je u tako kratkom vremenskom razmaku mogao da stigne samo teleportacijom.
Ali umesto da ovo bude prvorazredni skandal – ako neko na takvoj poziciji ne preza od takvih sitnih, detinjastih podlosti koje je lako razotkriti, na šta li je tek spreman iza čvrsto zatvorenih vrata – generalno sve kraće i kraće trajanje medijskog ciklusa, pa tako i ovog fudbalskog, kao i sveopšti deficit pažnje globalnog audutorijuma, odradili su svoje: slučaj je sam od sebe brzo arhiviran, zajedno sa drugim prljavštinama koje će ostaviti trajne mrlje na ovom šampionatu. Od zabrane ulaska u Sjedinjene Države somalijskom sudiji Omaru Abdulkadiru Artanu, pred kojom je FIFA očekivano ostala kukavički nema; i sadističkog tretmana iranske reprezentacije, koja je na prve dve od ukupno tri utakmice bila primorana da u SAD stiže samo dan pre njihovog odigravanja (uoči poslednje utakmice Amerikanci su im „velikodušno“ odobrili dva dana), a nakon sve tri odmah morala i da napusti američko tlo; pa redom.
Zamišlja li to Infantino sebe kao nekakvog globalnog il Duce di Calcio?
Brz nestanak ove priče iz svetskih medija (onih koji su je uopšte objavili; većina njih to nije ni registrovala) ne bi, međutim, trebalo da bude prepreka za postavljanje dodatnih pitanja o karakteru i, naročito, ambicijama osobe koja je kroz intenzivno druženje sa belosvetskim satrapima i diktatorima u pokušaju evidentno usvojila i neke od njihovih tehnika manipulacija u pokušaju da se prikažu kao nadnaravne i omnipotentne, a to će onda reći i nezamenjive figure. Zamišlja li to Infantino sebe kao nekakvog globalnog il Duce di Calcio?
* * *
Ako ništa drugo, pomenute i druge nepodopštine barem se prirodno nadovezuju na ono što je, koliko god već puta da je na ovom mestu izrečeno, stalno iznova potrebno ponavljati: da je sve u vezi s ovim šampionatom već u startu pogrešno postavljeno povećanjem broja učesnika sa 32 na 48 selekcija.
Sada kada je grupna faza (najzad!) okončana, ono što je od početka bilo jasno postalo je neopoziva činjenica: jedino čemu novi, prošireni format takmičenja služi jeste povećanje prihoda FIFA (i svih onih koji su deo njenog lanca ishrane), te kupovina političke podrške Infantinu i društvu unutar same svetske kuće fudbala kad na red dođu izbori za čelne funkcije u njoj. I ništa osim toga: nikakvih sportskih motiva tu nema, koliko god toplih ljudskih priča još da se naslušamo do neizbežne eliminacije reprezentacije Zelenortskih Ostrva, kojoj je u šesnaestini finala zapala Argentina predvođena raspucanim Lionelom Mesijem.
Osim što je prvenstvo učinio glomaznim, predugim i teškim za praćenje – barem dok ga eliminaciona faza nije počela da svodi na pravu meru – novi format pati i od drugih krupnih mana. Njime se, pokazalo se, podilazi tradicionalnim fudbalskim silama, od kojih se nijedna nije našla u realnoj opasnosti da kući ode pre vremena: jedina selekcija s ozbiljnim pedigreom (makar istorijski posmatrano) koja nije prošla grupnu fazu jeste ona urugvajska, ali ona je već toliko odavno izgubila sposobnost da na svetskim prvenstvima napravi nešto iole značajno da objektivno među vodeće reprezentacije više ni ne spada. Umesto tobožnje inkluzivnosti – jer sada, eto, na SP mogu da se plasiraju, pa i neki bod otkinu i minijaturne države poput Kurasaoa, koje su ranije o tome mogle samo da maštaju – zapravo se favorizuje status quo. Koji je usput, dabome, i marketinški isplativiji.
Sada kada je grupna faza (najzad!) okončana, ono što je od početka bilo jasno postalo je neopoziva činjenica: jedino čemu novi, prošireni format takmičenja služi jeste povećanje prihoda FIFA (i svih onih koji su deo njenog lanca ishrane), te kupovina političke podrške Infantinu i društvu unutar same svetske kuće fudbala kad na red dođu izbori za čelne funkcije u njoj
Još gore je to što je, zbog činjenice da se od 12 trećeplasiranih reprezentacija njih čak osam najbolje rangiranih na međusobnoj tabeli ostvarivalo pravo na nastavak takmičenja, iz grupne faze praktično eliminisana svaka neizvesnost. U trećem kolu je bilo vrlo malo utakmica „biti ili ne biti“ karaktera, kakva je recimo za Urugvaj bila ona sa Španijom: većina mečeva predstavljala je odrađivanje posla i kalkulisanje kako obezbediti lakšeg protivnika u šesnaestini finala, za šta je možda najbolji primer utakmica Austrija-Alžir.
Nijednoj od te dve selekcije nije odgovarala pobeda koja bi im garantovala drugo mesto u Grupi J (prvo je već posle dva kola obezbedila Argentina), jer je to značilo da će im na startu eliminacione faze protivnik biti Španija, jedan od favorita za titulu. Daleko bolja opcija, po fudbalskoj logici, bila je nekako završiti na trećem mestu, kako bi se kao naredni protivnik dobila ne toliko moćna (mada vazda nezgodna) Švajcarska. S tog stanovišta je, međutim, Alžir, koji je u utakmicu već ušao s trećeg mesta, u startu bio u lakšoj poziciji, jer je trebalo da povede računa samo o tome da ne izgubi kako bi osigurao da će se naći među onih osam trećeplasiranih koji idu dalje; Austriju je jedino poraz spuštao na treće mesto – ali uz rizik da završi sa samo tri boda i tako bude eliminisana.
Idealno rešenje i za jedne i za druge stoga je bilo da se utakmica okonča nerešeno, jer je takav rezultat obema reprezentacijama obezbeđivao plasman u eliminacionu fazu, uz austrijsko mirenje s tim da moraju na Španiju. I nerešeno se i završila.
Uz neočekivanu goleadu (3:3), doduše, pri čemu su obe reprezentacije poslednje pogotke postigle u nadoknadi vremena, što je, prema izveštajima, nakratko izazvalo pometnju na obe klupe; a na internetu i drugde neizbežno podstaklo širenje teorija zavere o navodnom dogovoru o podeli bodova. Uz takođe neizbežna (i verovatno nezaslužena) poređenja s onim što je u fudbalskom folkloru s debelim razlozima poznato kao „Sramota u Hihonu“.
Sada je, otvaranjem eliminacione faze, pravo prvenstvo konačno počelo – onako izistinski, kako su nekad govorila deca. Očekujemo još više. Ne: zahtevamo!
Tada je, na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji, u poslednjoj utakmici grupne faze Zapadna Nemačka protiv Austrije povela već posle 10 minuta igre, da bi ostatak meča suparnici proveli dobacujući loptu jedni drugima (ko zna: možda i pričajući viceve, s obzirom na nepostojanje jezičke barijere), pošto je tih 1:0 bio rezultat koji je obe reprezentacije garantovano vodio dalje.
Na račun, naravno, Alžira.
* * *
Mogla bi se onda utakmica Austrija-Alžir u neku ruku uzeti i kao prikladna ilustracija za tezu da ništa (ili skoro ništa) na ovom prvenstvu i s njim u vezi nije kako treba – osim, paradoksalno, same igre. Uprkos nastojanjima sportsko-industrijskog kompleksa da mu na svakom, pa i na ovom reprezentativnom nivou ubije dušu, fudbal ne samo da iznova demonstrira vitalnost; nego je i, generalno govoreći, u grupnoj fazi realno bio i bolji nego što bismo u okolnostima, (fudbalskim i opštim) kakve jesu imali pravo da očekujemo. Da: neizvesnosti, kao esencijalnog dela uživanja u sportu, u prvom delu takmičenja gotovo da nije bilo. Ali kvalitetni mečevi, kolektivni podvizi i individualno majstorstvo (ono naročito) nisu izostali. Naprotiv.
Sada je, otvaranjem eliminacione faze, pravo prvenstvo konačno počelo – onako izistinski, kako su nekad govorila deca. Očekujemo još više. Ne: zahtevamo!
