Jedan od očeva evropske integracije, Pol-Anri Spak, svojevremeno je primetio da u Evropi postoje samo dve vrste država: male države i male države koje to još nisu shvatile. Malo koja zemlja je tokom poslednje decenije tako temeljno testirala ovu tvrdnju kao Ujedinjeno Kraljevstvo. Odluka britanskih birača da 2016. godine napuste Evropsku uniju predstavljala je jedan od najvećih i neočekivanih političkih potresa u EU. Malo je bilo članova britanske političke ili ekonomske elite uoči referenduma 2016. godine koji se nisu izjasnili za ostanak Britanije u Uniji (tzv. „remain“).
Iako je bila evroskeptik, ni Tačerovoj nije palo na pamet da pokreće pitanje izlaska. Trebalo je da na čelo konzervativne vlade dođe neoprezni Kameron i time napravi možda najveću stratešku grešku koju je učinio neki britanski premijer nakon Drugog svetskog rata
To su zastupale i vlada kao i obe vodeće stranke. Ekonomske procene po britansku ekonomiju u slučaju izlaska bile su pesimistične. Ipak, većina britanskih glasača se sa 52 odsto glasova izjasnilo za Bregzit. Referendum nije doveo do katastrofe koju su predviđali njegovi najglasniji protivnici, ali nije ispunio ni očekivanja njegovih zagovornika. Deset godina kasnije teško je pronaći oblast u kojoj je izlazak iz EU doneo jasnu i merljivu prednost koja bi nadmašila njegove političke i ekonomske troškove. Samo trećina Britanaca danas smatra da je Bregzit bio dobra stvar. Većina ispitanika bi podržala povratak u EU. Raširen je osećaj Bregreta“ – kajanja zbog ovakve odluke
Evroskepticizam kroz istoriju
Posmatrano istorijski, pitanje položaja UK u evropskoj „institucionalnoj arhitekturi“ osciliralo još od kraja Drugog svetskog rata. Čerčil je bio veliki zagovornik evropskog okupljanja, ali pod tim je podrazumevao pomirenje Francuske i Zapadne Nemačke, odnosno kontinentalnu Evropu, ali ne i učešće Ujedinjenog Kraljevstva. London je dugo povezanost sa Evropom video u svom članstvu u NATO i u Savetu Evrope, kao međuvladinoj organizaciji bez nadnacionalnih elemenata. Tokom pedesetih godina prošlog veka UK je odbacilo mogućnost članstva u EEZ stvorivši paralelnu organizaciju sa manjim integracionim kapacitetom – EFTA. Ovo se kasnije promenilo – naročito nakon neuspeha britansko-francuske intervencije u Sueckoj krizi 1956, koja je pokazala limite geopolitičkog značaja nekadašnjih kolonijalnih sila.
Britanija je uspela u trećem pokušaju, prethodne je blokirao Šarl de Gol, da postane članica EEZ (1973. godine). Dve godine kasnije je organizovan i prvi britanski referendum na temu članstva – sa pozitivnim ishodom. Međutim, u kontekstu evropske integracije UK je nastavilo da se oseća i ponaša kao „stranac u stranoj zemlji“. To je bilo posebno izraženo tokom epohe premijerke Margaret Tačer (1979-1990). Ipak, iako je bila evroskeptik i čest „partibrejker“ evropskih samita, ni Tačerovoj nije palo na pamet da pokreće referendumsko pitanje. Trebalo je da na čelo konzervativne vlade dođe neoprezni Dejvid Kameron pa da sazove referendum i time napravi možda najveću stratešku grešku koju je učinio neki britanski premijer nakon Drugog svetskog rata.
Faraž sa svojom desničarskom strankom Reformisati Britaniju predstavlja novi izazov tradicionalnim partijama. Možda najveći paradoks jeste činjenica da je ovaj političar, jedan od ključnih promotera Bregzita, ostao relevantan i nakon što su posledice izlaska postale vidljive
Od izlaska Britanije iz EU promenilo se pet premijera, a unutrašnja politika UK postala je nestabilnija i teže predvidiva. Britanska politička scena više nije kakva je bila. Dužina efektivnih premijerskih mandata nakon Bregzita je dve godine u odnosu na prosek od oko pet godina u periodu od 1946. do 2016. godine. Konzervativna stranka koja je sprovela izlazak zemlje iz Unije izgubila je izbore 2024. Ali, i aktuelnom premijeru, laburisti Kiru Starmeru se već drma stolica. Najdžel Faraž sa svojom desničarskom strankom Reformisati Britaniju predstavlja novi izazov tradicionalnim partijama. Možda najveći paradoks britanske politike jeste činjenica da je ovaj političar – čije je ime najviše povezano sa Bregzitom – ostao relevantan i nakon što su posledice izlaska postale vidljive.
Negativne posledice po ekonomiju
Osnovni ekonomski i socijalni razlozi koji su podstakli građane da se izjasne za odvajanje nisu se bitnije poboljšali. Socijalne ili regionalne razlike se nisu smanjile. Migrantsko pitanje je i dalje vrlo aktuelno, iako u izmenjenim uslovima. Bregzit je uticao na masovno iseljavanje državljana EU. Broj studenata u Britaniji iz država EU se prepolovio. S druge strane, došlo je do povećanja imigracija iz vanevropskih država (Indija, Nigerija, Pakistan, Kina). Danas je broj stranaca u Velikoj Britaniji i rezidenata rođenih izvan UK veći za nekoliko miliona u odnosu na 2016. godinu.
Slika u privredi uglavnom potvrđuje ono što je predviđano: posledice Bregzita su pretežno negativne ili u nekim oblastima, poput uslužnih delatnosti, neutralne. Treba imati u vidu da je zemlja ekonomski izašla iz EU tek 2020. Godine, nakon četvorogodišnjih pregovora. Posmatrano u celini, ekonomija je rasla sporije od proseka u EU: kumulativni rast BDP-a Evropske unije iznosio je oko 16,3 odsto, dok je kumulativni rast BDP-a u UK iznosio oko 12,6 procenata. UK je imalo nešto bolje rezultate od Nemačke, ali slabije od Francuske. Ekonomisti procenjuju da bi Britanija imala oko osam odsto viši rast da je ostala u EU, a da bi strane investicije bile oko 18 procenata veće od onih koje su realizovane. Trgovina EU i UK je i dalje ogromna – veća je nego trgovina EU i Kine (ako se uključe i usluge – 900 milijardi evra prema oko 800 mlrd. evra). Uzajamna trgovina robom je prema procenama, ipak, oko 15 odsto niža nego da se nije desio Bregzit. Ovo zbog efekata različitih ograničenja i standarda u trgovini sa EU i posledica po privredu – posebno po manje firme – kao rezultat izlaska iz jedinstvenog tržišta.
Višestruka cena udaljavanja
Izlazak iz EU je imao direktne posledice i po međunarodni status i uticaj Britanije. Kao brod koji više nije „usidren“ uz kontinent, britansko ostrvo se našlo donekle odvojeno od bliskih saveznika iz Unije u različitim međunarodnim burama. Iako je i dalje nuklearna sila, članica Saveta bezbednosti i peta ili šesta država u svetu po obimu privrede i vojnim izdacima, Kraljevstvo nakon Bregzita raspolaže sa manje „meke moći“ nego pre. Uticaj na donošenje odluka unutar EU danas je praktično nepostojeći. Pokušaj zamene evropskog statusa sa politikom „Globalna Britanija“ nije se pokazao posebno uspešnim.
Ekonomisti procenjuju da bi Britanija imala oko osam odsto viši rast da je ostala u EU, a da bi strane investicije bile oko 18 procenata veće od onih koje su realizovane. Trgovina sa Unijom je oko 15 odsto niža nego da se nije desio Bregzit
Najzad, osvrnimo se i na efekte Bregzita po Evropsku uniju. On je predstavljao „grom iz vedra neba“ i doveo do krize u Uniji, ali on ipak nije imao širi domino efekt. Članice EU su razumele opasnost razgradnje evropske konstrukcije što bi imalo negativne posledice po svaku od njih. EU je pokazala značajno jedinstvo u pregovorima o izlasku UK. Posebno su odbačeni britanski pokušaji da selektivno biraju koristi iz politika EU, naročito kada se radi o obavezama iz članstva u jedinstvenom tržištu. Ukupan ekonomski efekat izlaska UK je procenjen na ispod jedan odsto nižeg rasta privrede EU – što je daleko manje od posledica po Britaniju. Istina, Unija je izgubila deo svoje geopolitičke težine izlaskom jedne od najvećih članica. Politika proširenja takođe je izgubila zemlju koja se možda najviše zalagala za ovaj pravac. Postoje ideje o parcijalnom povratku Britanije u neke od zajedničkih politika – posebno u kontekstu odbrane (ideja Saveta bezbednosti EU) ili nekih drugih politika gde bi postojali zajednički interesi. Dalja dinamika odnosa, uključujući možda novi status Britanije u odnosu na EU, u prvom redu će zavisiti od evolucije unutrašnje politike u samom UK. Da li će se za koju godinu ili deceniju kajanje pretvoriti u povratak u Uniju za sada je neizvesno.
Britanski slučaj pokazuje da čak i velika evropska sila može da oseti cenu institucionalnog udaljavanja od EU. Za manje države, čiji su tržište, investicije i politički uticaj još snažnije vezani za evropski okvir, takvi troškovi su drastičniji. Iskustvo Bregzita predstavlja važnu pouku i za Srbiju. Dok se u britanskom slučaju vide troškovi izlaska iz evropskog institucionalnog okvira, Srbija se suočava sa dugotrajnim troškovima ostanka izvan njega. Strategijom odlaganja i selektivnog usklađivanja sa EU aktuelna vlast prenosi svoje neuspehe i troškove „nečlanstva“ Srbije u EU i na naredne generacije.
