Nije slučajno Aleksandar Vučić odabrao Užice za generalnu probu mitinga u Novom Sadu, (neuspešno) planiranog za petak: po svemu što se u subotu moglo videti u gradu na Đetinji, raspolagao je tačnim podacima o tome koliko je među Erama postao nepoželjan. Baš kao što, nakon pada nadstrešnice, nije dobrodošao u Novom Sadu, u kome ne uspeva da napravi miting otkako je, umesto hitnog dolaska na mesto tragedije 1. novembra 2024, stigao pet dana kasnije – da „brani“ stranačke prostorije.
Već u subotu, posle neslavnog povlačenja autobuskih statista iz grada koji ih nije želeo, na opozicionoj strani pojavile su se ocene da bi, posle užičkog iskustva, Vučić mogao izmisliti izgovor za neodlazak u Novi Sad, ali je sumnju u takav ishod nametala propagandna obrada subotnje neprijatnosti: ona zahvaljujući kojoj je dobar deo Srbije dobio „informaciju“ o „masovnom skupu“ koji je nasilno pokušala da spreči omanja grupa „blokadera“.
Izgovor je pronađen
Realnost je bila nešto drugačija – masovnost je bila upitna, a „nepodobnim“ Užičanima bilo je onemogućeno slobodno kretanje po gradu i pristup Trgu, iako je na njemu govorio čovek sa funkcijom predsednika svih građana, doduše u otvoreno stranačkoj ulozi. Istaknutiji među pobunjenim Užičanima su uoči Vučićevog dolaska dobili policijska upozorenja kako da se ponašaju, a građane koji su se usudili na redovni subotnji ritual sedenja u kafiću na Trgu nasilno su proterivali batinaši, što u belim majicama sa naprednjačkim obeležjima, što u crnim prslucima dekorisanim slikom osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića. Gosti iz autobusa nisu dobili dobrodošlicu, naprotiv.
Zato je delovalo logično da će, umesto još jednog odustajanja od mitinga u Novom Sadu, koje, posle svih priprema, ostavljaju utisak uplašenosti, na osnovu užičkog naravoučenija, u petak biti dodatno pojačane policijske i parapolicijske snage predviđene da predsedniku omoguće ulazak u drugi po veličini grad u Srbiji.
Nasilje je sve što je Vučiću ostalo – to je glavni zaključak posle tužne i buntovne užičke subote, ali je javnost dobila i druge uvide u stanje režima i raspoloženje građana
Jasno je, naime, da bi, sa tačke gledišta vlasti, moralo biti preduzeto sve što je potrebno da se ne bi ponovio užički fijasko – baš kao što je jasno da Novosađani ne mogu mirno preći preko pokušaja da se miting u ranjenom gradu predstavi kao naprednjački „trijumf“ i uvod u zvaničnu „pobedničku“ kampanju za izbore koji su, u vreme pripreme ovog Radara, samo najavljeni, ali ne i raspisani. Strepnja od ponavljanja surovog prebijanja koje su Novosađani više puta doživeli, zato je delovala opravdano – pa eto izgovora za otkazivanje novosadskog skupa, doduše u „malo“ izvrnutoj formi („policija bi čuvala ne njih od nas i nas od njih, policija bi čuvala njih, od ogorčenih građana koji ne mogu da trpe više teror na ulicama“).
Bolno priznanje
Nasilje je sve što je Vučiću ostalo – to jeste glavni zaključak posle tužne, ali i buntovne užičke subote. Javnost je, međutim, dobila i druge uvide u stanje naprednjačkog režima, ali i u raspoloženje građana koji moraju da finansiraju njegove hirove.
Postalo je, pre svega, jasno da je glavni „šef“ nezadovoljan svojom užičkom ispostavom, čija se rasklimatanost odavno nazire. Jer, nije za pozdravni govor bila zadužena gradonačelnica Jelena Raković Radivojević (ili neko iz njene orbite, za slučaj eventualne opravdane sprečenosti). Mikrofon je pripao preletaču iz komšiluka, nekadašnjem ljutom opozicionaru i jednom od dugovečnijih lokalnih šerifa, Milanu Stamatoviću, koji se na čelu opštine Čajetina nalazi još od 2004. i bez koga SNS u Užicu i ne bi bio na vlasti. Možda zato što se procenilo da jedino on u celom kraju može da ostavi utisak bilo kakve snage?
Osim što (promenjeni) naprednjački poverenici za Užice nisu uspeli da išta korisno naprave od materijala kojim raspolažu, pokazalo se i da nemaju sreće ni sa novim snagama: na mitingu je govorila mlada odbornica SNS iz Sevojna Nina Trnavac, koja je uspela da prisutne obavesti da ogromna većina njene generacije prezire naprednjake, zbog čega je čak ostala bez partnera na maturskom plesu. Činjenica da je time, zapravo, priznala da je većina na drugoj strani, što se nikako ne slaže sa glavnom porukom Vučića Ujedinitelja – „pobedićemo ih ubedljivije nego ikad“ – nije, doduše, smetala propagandistima vlasti da, suprotno logici, nastave priču o „blokaderskom teroru“ i izolovanju „onih koji drugačije misle“. Verovatno zato što više i nemaju priča koje nisu očigledno šuplje.
„Užice ovo ne pamti, ali vam neće zaboraviti“ – ta poruka sa društvenih mreža mogla bi se pokazati kao najbolji opis kratkotrajne Vučićeve posete Erama, ali i efekta koje je cela predstava donela
A što se tiče popularnosti među Užičanima, skoro iz aviona se moglo videti da su naprednjaci unapred znali da je ona na niskim granama: nakon što se nisu usudili da vrate gigantsku Vučićevu fotografiju na zgradu nekadašnjeg hotela Zlatibor, koja je tu stajala godinama dok je nisu skinuli demonstranti, za potrebe dočeka predsednika novi poster zakačili su na daleko većoj visini, pri vrhu zgrade sa 15 spratova.
Bezbednost papirnog Vučića time jeste osigurana, ali prikupljanje autobuskih statista zaduženih da glume Užičane je ipak bio teži zadatak. Uprkos tvrdnjama glavnog propagandnog glasila o „300.000 ljudi“ koji slušaju predsednika i potonjem saopštenju policije o 15.000 okupljenih, snimak napravljen sa visine pokazuje maksimalno 4.000-5.000 prisutnih. Užice, inače, ima oko 67.000 stanovnika, a sudeći po svedočenjima više građana, transparentima koji su nošeni (dolaskom se pohvalilo čak i Trebinje) i s obzirom na broj autobusa u glavnoj ulici i na parkinzima očišćenim od automobila lokalaca, bar dve trećine publike činili su gosti iz drugih gradova. Na snimcima koji se šire društvenim mrežama, anketirani gosti pominjali su dnevnice u iznosu od dve do pet hiljada dinara.
Rasterivanje nepodobnih
Teško je zamisliti da bi organizacija mitinga u Novom Sadu mogla biti išta lakša za naprednjake, osim što bi, zbog većeg prostora, zadatak popunjavanja prostora bio još teži – kao što bi teže bilo rasterati nezadovoljne, koje su gradski zborovi pozvali u pomoć, napravivši plan početnih okupljanja gostiju iz različitih delova zemlje.
U Užicu ih, zapravo, nije bilo mnogo, mada su provladini mediji značajnu pažnju posvetili činjenici da je u gradu bio i Srđan Milivojević, lider Demokratske stranke. Novi Sad je, ipak, nešto drugo, pozivi zborova za dolazak su jasniji i rašireniji, pa su postojali razlozi za očekivanje da bi se značajan broj pobunjenih ljudi u petak mogao uputiti u tom pravcu.
Na mitingu je govorila mlada odbornica SNS iz Sevojna Nina Trnavac, koja je uspela da prisutne obavesti da ogromna većina njene generacije prezire naprednjake, zbog čega je čak ostala bez partnera na maturskom plesu
U cilju rasterivanja nepodobnih, u Užicu je primenjeno ozbiljno nasilje, bez adekvatne reakcije prisutne policije: nakon što neki građani nisu poslušali naređenje lojalista da napuste kafić na Trgu partizana, nasilnici su primenili poznata sredstva, od udaranja s leđa, do gađanja stolicom i šutiranja čoveka oborenog na zemlju (u gradu poznatom po tome što je, kao 12-godišnjak, u vreme „Oluje“ vozio traktor do Srbije). Policija je, kasnije, saopštila da je tokom dana povređeno pet lica, od kojih dva policajca. Građani su, već uobičajeno, sami identifikovali glavne napadače iz kafića i podatke o njima objavili na mrežama – bez efekta.
Nepotrebna sila primenjena je i prema građanima koji su se nalazili na „Malom trgu“, naspram Trga partizana, odvojeni ulicom popunjenom naprednjačkim štandovima i tezgom sa pljeskavicama, praznim prostorom širine petnaestak metara i policijskim kordonom. Sve to nije bilo dovoljno, jer je, očigledno, trebalo utišati skandiranje, pa je krenulo potiskivanje mirnih građana ka Đetinji i gotovo odmah je upotrebljen suzavac. Građani su odgovorili otporom i bacanjem predmeta ka policiji, od kojih je jedan pogodio snimatelja RTS.
Prethodno je glavnom gradskom ulicom prošla veća grupa ljudi u crnim majicama – očigledno sa svrhom zastrašivanja, jer su do mesta okupljanja mogli da dođu i na diskretniji način. Deluje da je cena takvog poteza, u vidu jačanja netrpeljivosti prema vlasti među Užičanima, unapred ukalkulisana: nekadašnjim radikalima, koji iz „Malog Carigrada“ vuku loša sećanja još iz devedesetih, jer tu nikako nisu uspevali da se zapate, verovatno razumno deluje ideja da „žrtvuju“ svoje buduće šanse tamo gde su ionako nepopularni, u nadi da će im željena poruka snage doneti korist na saradljivijoj strani.
Kontraargument, u vidu tvrdnji da to što su naprednjaci u Užicu na vlasti govori o njihovoj popularnosti u gradu, ne deluje uverljivo. Osim kilavog stanja lokalne vlasti, na to ukazuje i sablasna atmosfera satima pre zakazanog okupljanja, kada su se na ulicama, ali i u širem obodu grada, mogli videti samo policija i aktivisti SNS. Ogromna većina građana ostala je zamandaljena i izgleda da ta odluka nije zavisila od dosadašnjeg izbornog opredeljenja. Iskustvo, uostalom, kaže da su oportunisti često najbrojniji, da rado glasaju za vlast, ali i da znaju da ocene kada je većina promenila stranu.
Zahvaljujući konfiguraciji terena, mnogi su mogli sa prozora da posmatraju scene nasilnog uzurpiranja grada, na koji su Užičani vrlo ponosni, često do nivoa umišljenosti o posebnoj vrednosti svog porekla. Ono što se videlo uživo, bez propagandne obrade, teško da je ikome moglo prijati. „Užice ovo ne pamti, ali vam neće zaboraviti“ – ta poruka sa društvenih mreža, zato, mogla bi se pokazati kao najbolji opis kratkotrajne Vučićeve posete Erama, ali i efekta koje je cela predstava donela.
