„Najveći im je problem što ne znaju šta ja stvarno mislim“, zadovoljno je, kroz osmeh, rekao Aleksandar Vučić posle razgovora sa visokim evropskim predstavnicima u Tivtu, priznajući ono što već znamo: da se u njegove slatkorečive priče, kojim je godinama kamuflirao praksu izbegavanja preuzetih obaveza, u evropskim političkim krugovima više ne veruje.
Ima, međutim, onih koji i dalje s lakoćom gutaju sve što im „Aca Srbin“ servira, bez obzira na činjenice iz realnog života. Uglavnom žive u Srbiji i čine važan deo biračkog tela.
Verovatno dobrim delom zbog neprekidnog bombardovanja obećanjima nezadrživog napretka i nemogućnosti da čuju bilo šta drugo, ljudi kojima se Vučić obraća nisu u stanju da primete nelogičnost i kontradiktornost njegovih priča. Niti im, tako opijenim, smetaju očigledna preterivanja i nedostaci bilo kakve potpore u realnosti, pa čak ni povremena morbidnost i potpuni izostanak obzira: recimo, kao kada obilazi devastirane železničke stanice i obećava njihovo renoviranje – nakon što je, upravo nakon renoviranja novosadske stanice, pao krov i ubio 16 ljudi, a vlast koju predvodi dala sve od sebe da onemogući poštenu istragu i kažnjavanje odgovornih.
Ružičasta, očerupana
Vučić je, uostalom, celog života samo tome bio posvećen – da ispita javno mnjenje i proveri kako poruke deluju, kako bi nešto pojačao, nešto drugo utišao i na tako fino podešenim obećanjima nastavio da „vozi“ unedogled, po proverenom obrascu: red novih planova za blistavu budućnost prepunu novih poduhvata, red povećanja penzija i plata, red maštanja o visokom životnom standardu i za obične smrtnike, a ne samo za naprednjačku elitu, besramno obogaćenu tokom njegove vladavine.
I sve to kako bi se, paralelno sa plasiranjem ružičaste slike života u Srbiji „za dve godine“, namučena, očerupana, podeljena i agresijom preplavljena zemlja predstavila kao pobednik, kao uspešna država kojoj svi zavide zbog uspeha, pa je zato i mrze i rade joj o glavi.
Teško je zamisliti da je čak i megalomaniji skloni predsednik svih građana verovao sam sebi kad je najavljivao izdavanje knjige „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“ za koju je unapred znao da će biti „svetski bestseler“
U poslednje vreme uočljiv je nedostatak novih ideja koje bi se mogle predstaviti kao iole uverljiv plan za budućnost. Jedino što je ostalo, reklo bi se, jeste ponavljanje i recikliranje ranijih najava koje nikad nisu ostvarene, iako je vremena bilo baš dosta – za neke od njih, punih 14 godina.
Kod birača odsečenih od informacija iz realnog života, ipak, i to „radi“: važno je samo priču plasirati pompezno, u što više činova, tako da forma u startu zaseni suštinu. Recimo, kao u slučaju nedavnog obznanivanja „Plana za Srbiju u pet tačaka“ – Vučić nam je prvo saopštio da sprema „ozbiljan tekst“, pa se dotično napisanije pojavilo, pa su krenule analize tog „programskog dokumenta“.
A u njemu, pod brojem jedan, stoji stari znanac, još iz vremena pre nego što su preimenovani radikali došli na vlast, 2012. godine: reforma i racionalizacija državnog aparata, odnosno smanjenje broja članova vlade, državnih sekretara, pomoćnika i pratećih aparata, gašenje brojnih uprava, kancelarija i agencije…
Ma kako neverovatno delovalo, očigledno je da naprednjaci imaju razloga da veruju da je to priča koja i dalje prija uhu njihovih birača – uprkos činjenici da je ta, pre 14 godina najavljena „reforma“ rezultirala, recimo, povećanjem broja ministarstava sa 24 (vlada Mirka Cvetkovića, od 2008. do 2012) na današnjih 30. Bilo je, doduše, na početku nekih pokušaja racionalizacije, pa je Vučićeva vlada iz 2014. imala 16 ministarstava – ali je taj broj potom neprekidno rastao, u skladu sa rastom apetita činilaca.
I ostale tačke „novog“ plana vlasti deluju kao varijacije na poznate teme: povećanje produktivnosti i radne discipline (naslušali smo se već priča o radnoj etici od „marljivog“ čoveka koji nema upečatljivu radnu biografiju), promena obrazovnog sistema (opet priča o dualnom sistemu, ali i „otvorenost prema svetu“ u oblasti višeg i visokog obrazovanja čija je prethodna verzija uznemirila univerzitet), energetska stabilnost i nuklearna energija (o čemu govori godinama), tehnološki razvoj, robotika i AI (posle letećih automobila iz 2018, samo nebo je granica, uostalom).
Ko si, bre, ti
Na „rimejk“ liči i obećanje pokretanja portala „Ko si bre ti“, putem koga će, kako je objasnio, građani moći direktno da šalju pritužbe i ukazuju na probleme sa kojima se suočavaju, posebno kad je reč o bahatosti i aroganciji. Krajem maja 2016, kad je bio premijer, što se upravo sprema da ponovo postane, najavljivao je nešto staromodniji način komunikacije sa biračima – primanje građana „jednom nedeljno, od pet do osam i jedanput mesečno od šest do 20 ili 22“. Ta predstava je odigrana čitava dva puta – prvo 8. jula te godine u Beogradu, kada se pred njegovim kabinetom okupilo oko 5.000 ljudi, pa je neke od njih primao do kasno po podne, a potom, sredinom oktobra, u Nišu, u okviru višednevnog boravka u gradu čijem odobrovoljavanju godinama posvećuje posebnu pažnju.
Mnogo je više obećanja čije ispunjavanje, makar i samo kao jednokratna propagandna predstava, verovatno nikad nije ni bilo u planu: da penzije neće biti smanjivane, da mu ne pada na pamet da bude predsednik, da će biti usvojen zakon o poreklu imovine a državni funkcioneri dodatno oporezovani, da će biti sprovedena departizacija, prvenstveno u javnim preduzećima i upravnim odborima, da ćemo saznati ko su „kompletni idioti“ koji su rušili u Savamali i šta je na onih dva minuta snimka nesreće u Doljevcima, u kojoj je poginula Stanika Gligorijević…
Najavi da će „pomilovati neke ljude iz različitih delova političkog spektra“ uverljivost daje činjenica da je prošle godine pomilovao 13 ljudi, među kojima i one koji su studentkinji polomili vilicu
Teško je zamisliti da je čak i megalomaniji skloni predsednik svih građana verovao samom sebi kad je najavljivao izdavanje knjige „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“ za koju je unapred znao da će biti „svetski bestseler“, baš kao što, verovatno, nijednog trenutka nije bio ozbiljan kada je, otkako su studenti pre godinu dana zatražili prevremene parlamentarne izbore, najavljivao datume njihovog održavanja.
Ipak, bilo bi krajnje zlonamerno reći da predsednik – koga, kao što znamo, poštuju na svim svetskim meridijanima, dok istovremeno, svi pokušavaju da ga sruše jer žele da unište Srbiju, čovek koji je preživeo brojne pokušaje atentata i došao u situaciju da pred kamerama mora da objašnjava da je normalan i da voli životinje – nikad ne govori istinu.
Ima ocena da brojne akcije Vučić jeste unapred najavio – kao, recimo, kada je, uoči velikog protesta 15. marta prošle godine, tvrdio da će toga dana „država svirati kraj“. Ta rečenica je posle tumačena kao najava upotrebe neidentifikovanog zvučnog oružja protiv mirnih demonstranata, koja, pokazalo se, ipak nije uplašila pobunjene građane i odvratila ih od dalje borbe.
S obzirom na broj problema sa kojim je vlast suočena, deluje i da bi nedavno obećanje nastavka rasta plata pripadnicima MUP-a i ogromnih ulaganja u modernizaciju bezbednosnog sektora, prvenstveno u „SAJ, Brigadu i Žandarmeriju koji obavljaju najteže zadatke“ moglo biti uvršteno u kategoriju stvarnih namera. Baš kao i najava da će 28. juna „pomilovati neke ljude iz različitih delova političkog spektra, ali ne sve“.
Tom obećanju uverljivost daje činjenica da je i prošle godine oko Vidovdana Vučić pomilovao 13 ljudi. Među njima su bili i oni koji su studentkinji u Novom Sadu polomili vilicu u blizini prostorija Srpske napredne stranke, zbog čega je i tadašnji premijer Miloš Vučević podneo ostavku. „Divnih momaka“ koji su premlaćivali građane ima još, a nije nestala ni potreba za njihovim „aktivizmom“, što se videlo i u nedavnom skandalu sa prisilnim povratkom „letećeg Ćacilenda“ iz Tivta. A baš je zgodno i da njihovo puštanje na slobodu bude upareno sa oslobađanjem pobunjenika protiv vlasti – koristiće budućim istraživanjima „spin diktatura“ i metoda njihovog delovanja.
