Nema Ivica Dačić razloga da se brine sto je Aleksandar Vučić preuzeo zabavljačku ulogu tokom posete francuskog predsednika Emanuela Makrona – o čemu nas je obavestio Arno Gujon, nekada humanitarac, sada direktor Kancelarije za javnu i kulturnu diplomatiju („Za mene je bio važan trenutak kada je predsednik Vučić, u prijateljskoj atmosferi, uzeo mikrofon i zapevao kosovske pesme. To je bilo veoma emotivno i ostavilo je utisak na sve nas“).
Opadajući socijalisti i Dačić lično, kao čovek koji ih umešno kontroliše, i dalje su potrebni naprednjacima – najpre na lokalnom nivou, gde bitno doprinese totalnoj kontroli Srbije.
Dugoročnije posmatrano, međutim, postavlja se pitanje da li je lagano nestajanje Srpskog pokreta obnove – do te mere da letošnju ostavku Vuka Draškovića na mesto predsednika nekad velike stranke mesec i po dana niko nije ni primetio – sudbina koja čeka i socijaliste, takođe zarobljene u čvrstom naprednjačkom zagrljaju?
Naravno da su ogromne razlike između vladajuće stranke iz devedesetih i tadašnje najveće opozicione partije: SPO je, recimo, bio prilično na izdisaju i u momentu ulaska u koaliciju s naprednjacima, za razliku od socijalista, kojima je 2012. čak pripalo mesto prvog premijera naprednjačke ere. Činilo se i da SPO nije ni pokušavao da u aranžmanu sa naprednjacima postigne mnogo više od udomljenja nekoliko članova, dok su socijalisti delovali daleko ambicioznije: i u izbore 2023. ušli su sa sloganom „Ivica Dačić – premijer Srbije“. Osam meseci kasnije, međutim, takva samouverenost, makar samo u propagandne svrhe, deluje nezamislivo.
Vezana trgovina
Otrežnjenje je bilo surovo, ali je ostalo nedovoljno javno primećeno usled drame oko izborne krađe i njene internacionalizacije: rezultat socijalista u decembru 2023. gotovo je prepolovljen u odnosu na izbore 2022 (sa 11,44, pali su na 6,55 posto), pa je već u izbornoj noći Dačić pomenuo potrebu da stranka dobije novog lidera. Što mu se više nije omaklo.
Ponovo je i tada, izgleda, došlo do „vezane trgovine“ pa je, uprkos činjenici da nisu bili neophodni, socijalistima dodeljena uloga koalicionog partnera naprednjaka, a samom Dačiću pripalo je mesto potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova – ali, čini se, daleko manje udobno nego ijedno dosad.
Beograd ih nije mnogo koštao, ali zašto su prihvatili zajedničku listu na jugu, gde im stranka jedino živi, pita Cvijetin Milivojević i zaključuje da je očigledno bila reč o uceni – „uzmi, ili ostavi“.
Nije, pritom, reč samo o tome što učestalo gledamo kako ga Vučić ponižava („nisam mogao da probudim Ivicu“) i svaljuje na njega poslove koje je teško, ili čak nemoguće opravdati, poput skorašnjeg talasa hapšenja aktivista i javne odbrane tog čina, koji najviše liči na zastrašivanje kritičara. O maltretiranju regionalne pop-zvezde Severine Vučković da ne govorimo – teško da je iko pomislio da Dačić ne bi radije s njom pevao u duetu, umesto da pravda to što su je graničari propitivali o političkim stavovima i obaveštava nas o postojanju spiska nepodobnih, sve uz najavu njegovog ukidanja. Kraja nema: ove nedelje je pravdao ignorisanje poternica za aktivistima objavljenih na sajtu kopacemo.com, iako zna da se to ne radi.
Dačićev povratak na mesto ministra policije, na kome je već bio u periodu 2008–2014, u „dosovskoj“ i naprednjačkoj vlasti, desio se, kaže Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, uz podsećanje Aleksandra Vučića da je upravo on odgovoran za prebijanje njega i pokojnog Ranka Panića, tokom protesta zbog izručenja Radovana Karadžića u leto 2008. Pa smo ga onda gledali kako neuverljivo prebacuje odgovornost sa sebe i praktično se odriče činjenice da je u vreme vlasti Borisa Tadića bio zamenik predsednika vlade Mirka Cvetkovića.
Šamar
Morao je Dačić da proguta i smenu Igora Braunovića sa mesta direktora Srbijašuma, bez obrazloženja, ali uz stvaranje utiska da se to desilo zbog protivljenja rudarenju litijuma. Osim što nije reč o baš običnoj smeni – zbog činjenice na koju podseća Milivojević, da je Braunović i privatno blizak Dačiću – smena na čelu Srbijašuma deluje kao ozbiljan šamar jer to mesto nije pripalo nekom drugom socijalisti, već funkcioneru SNS-a Krstu Janjuševiću.
U nekim drugim okolnostima, mogao bi se očekivati drugačiji odnos većeg koalicionog partnera prema manjem, čak i neka nagrada za ulazak na zajedničku izbornu listu na lokalnim izborima u junu. Nije ta teška odluka doneta baš glatko, na šta su ukazivala i prethodna javna opiranja ideji o ulasku u pokret koji je Vučić najavljivao, ali ga nikad nije napravio.
Milivojević kaže da je struktura izbornog nastupa u junu pravljena prema istraživanjima za Beograd, u vreme kada se još nije znala odluka opozicije o (ne)učestvovanju na izborima. Pokazalo se, kaže, da je jedina šansa SNS da zadrži gradsku vlast pravljenje zajedničke liste sa socijalistima – što SPS samo po sebi nije mnogo koštalo, jer u glavnom gradu ne stoje naročito dobro. „Ali, zašto su prihvatili zajedničku listu na jugu, gde im stranka jedino živi“, pita Milivojević. I zaključuje da je očigledno bila reč o uceni – „uzmi, ili ostavi“.
Ulaskom na listu SNS, socijalisti ništa nisu dobili – ono što je Vučić dodelio toj partiji, ona bi, verovatno, i sama osvojila, kaže politički analitičar Dragomir Anđelković. Ozbiljna istraživanja javnosti, podseća, pokazivala su da nije sporan prelazak cenzusa za SPS uprkos tome što su režimski mediji stvarali predstavu da je tako. „Rukovodstvo socijalista dobro je to znalo ali je prihvatilo da zadovolji Vučićeve zahteve kako bi sebi kupilo bolju poziciju. Dačić sa okruženjem već duže vreme trampi SPS za svoju korist. Ono što se desilo u Beogradu deo je te politike; njena kulminacija, ali ništa novo“, kaže Anđelković.
Nezadovoljstvo
Nije ništa novo ni da u SPS-u odavno postoji nezadovoljstvo položajem partije u odnosu na velikog koalicionog partnera – kao što nije novo ni da se ono topi pred činjenicom da socijalisti nisu „formatirani“ za opozicioni status. I da im Dačić svojim rukovođenjem godinama obezbeđuje učešće na vlasti. Da li sve to važi i nakon krnjenja stranačkog identiteta započetog junskim učešćem na zajedničkoj listi sa SNS, srećom po njih, samo u delu Srbije?
„Srbija nema razvijenu demokratsku kulturu, kako na državnom tako i na stranačkom nivou. Mnogi stanovnici ove zemlje još ne shvataju da su građani a ne podanici. Pogotovo je tako kada ulaze u autoritarne strukture kakve predstavljaju mnoge naše partije“, kaže Anđelković. Otuda, dodaje, kada nivo njihovog nezadovoljstva naraste preko mere da mogu da dalje trpe, oni često relativno mirno izlaze iz stranaka umesto da se bore.
Kada se na nekom nivou rukovodstva pojavi nezadovoljstvo, ono bude eliminisano potkupljivanjem. Zato ustanak socijalista protiv Dačića i okruženja nikako da se desi i pored toga što je većina članova te partije nezadovoljna
Dragomir Anđelković
„Takav model ponašanja pogotovo je izražen kod SPS-a koji je nasledio duh nedemokratskog centralizma od Saveza komunista. Zato nezadovoljstvo koje u SPS-u tinja ne prerasta u požar. Bitno je i to što je ta partija interesna zajednica. Korist imaju ne samo najviši rukovodioci već i neki na nižim pozicijama. Većina običnih članova nema dobitke, a ima sramotu što učestvuju u nečemu što je protivno njihovim ubeđenjima, kao što je izdaja Kosova. Ali te ljude nema ko da povede. Kada se na nekom nivou rukovodstva pojavi nezadovoljstvo, ono bude eliminisano potkupljivanjem. Zato ustanak socijalista protiv Dačića i okruženja nikako da se desi i pored toga što je većina članova te partije nezadovoljna“, kaže Anđelković.
Milivojević procenjuje da je među socijalistima njih dvadesetak zadovoljnih, dok po dubini stranke vlada nezadovoljstvo. Ali, ne vidi nikoga, osim povremeno Novice Tončeva, da je spreman da nešto kritički kaže. Nešto je, podseća, pokušao Vladimir Zagrađanin, „pa su ga utišali pitanjem šta su mu ćerke skandirale na aerodromu“.
Šanse
Da li to znači da, posle utapanja na listu SNS, socijalisti više nemaju šansu za samostalni put i da im neminovno sledi davljenje u čeličnom zagrljaju SNS?
Milivojević veruje da izbor uvek postoji i da se šanse nameštaju – samo što je potreban neko hrabriji da priliku iskoristi. Jednu izlaznu šansu vidi i u odnosu prema rudarenju litijuma. „Očekujem da neko ko nije vezan lancem za fotelju postavi pitanje kakva smo mi stranka, jesmo li levica, ako nismo na strani ugroženih zbog rudarenja litijuma. Možda neko iz drugog ešelona“, kaže. Kao potencijalne izlazne varijante on vidi pitanje nuklearnih elektrana ili dešavanja na Kosovu, odnosno mogućnost da se postavi pitanje dokle se ide sa odustajanjem od Kosova.
Sa sadašnjim rukovodstvom SPS ne može da se otrgne iz zagrljaja SNS-a, uveren je i Anđelković. Kaže da bi bez erupcije nezadovoljstva unutar stranke svaka promena bila simulacija, ali ne vidi snage koje bi mogle da iznedre prave promene.
„Ne znači da pre ili kasnije neće doći do velikih turbulencija koje će dovesti do raskola unutar te stranke, ali se može očekivati da će Vučić uz upotrebu svih mogućih mehanizama vlasti omogućiti Dačiću da zadrži kontrolu nad delom SPS i nastavi da se predstavlja kao legalni baštinik njegove tradicije. To će biti prazna ljuštura, ali spolja gledano delovaće još neko vreme kao partija o kojoj pričamo. Onda će se pretvoriti u prah i pepeo“, kaže Anđelković i zaključuje: „Izgleda da je došao kraj SPS-u kakav je ranije postojao. Dačić je njegov stečajni upravnik.“
Možda takav ishod nije baš lako zamisliti posle decenija participiranja socijalista u vlasti. Ali, ako bi se desilo, zanimljivo bi bilo izmeriti da li bi bilo više obradovanih ili ucveljenih.
