U alternativnoj stvarnosti, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić su na političkom smetlištu koje im je predviđano posle Petog oktobra. Njihovo učešće u devedesetima – Dačić je skoro celu deceniju bio portparol SPS-a, a Vučić član, pa gensek SRS-a, uz vršenje funkcije ministra informisanja od marta 1999. do pada Miloševića – crtica je u udžbenicima istorije. U našoj stvarnosti, socijalističko-naprednjačka skupina menjala je tumačenje prošlosti u skladu s putanjom karijere pojedinaca. Tako je Dačić pre deset godina rekao da je za Srbiju važno što haška presuda Radovanu Karadžiću za genocid ne obuhvata Miloševića, Srbiju ili srpski narod. Pre osam godina je obazrivo rekao da predsednik SRJ „nije razumeo promene“ u svetu i da je rano za procenu njegove vlasti. U martu je zaključio da je „Milošević sigurno grešio na dnevnopolitičkom planu“, ali da je makar dao glavu za Srbiju, na Vidovdan, kada je pre četvrt veka izručen Haškom tribunalu.
Vučić se nalazi u osetljivijoj situaciji. Podnošljiv dovoljnoj većini, dobar nikome, predsednik mora da pazi više nego devedesetih, kada je kao poslanik u Skupštini rekao: „Vi ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana, pa da vidimo sme li međunarodna zajednica na srpske položaje da udari.“ Replika je ispaljena u smiraj dešavanja u Srebrenici, gde je od 11. do 22. jula VRS, pod komandom generala Ratka Mladića, ubila više od osam hiljada muškaraca, što civila, što ratnih zarobljenika.
„Ta rečenica je izvučena iz konteksta“, rekao je Vučić 2015. za televiziju N1, uz opasku da je ne bi ponovio. Godinu dana ranije, u intervjuu za Si-En-En, učešće u vladi Mirka Marjanovića opisao je rečima da je bio „najgluplji ministar na svetu“ i da mu je to lako pripisati.
Vlasti ne pominju da je zvanični Beograd već dokusurenu Republiku Srpsku Krajinu pustio niz vodu, odlukom da se JNA ne meša, kako bi u smiraj rata obezbedio budućnost Republike Srpske
Nosioci vlasti danas jednako lako dopisuju i prećutkuju crte iz prošlosti. Godišnjica bombardovanja je u martu, Srebrenice u julu, Oluje u avgustu… poslednjih godina, nivoi tumačenja mahom se ne menjaju.
„Režim neguje čvrstu politiku istorije i u tom smislu se ne razlikuje od drugih autokratskih, populističkih vlasti koje pojednostavljuju kompleksne istorijske procese, delom da bi oblikovali sećanje, a delom sadašnjost i budućnost. Ako pitate njih, Srbija i Srbi su žrtve i dovesti to u pitanje, makar i uvođenjem nijansi, zavređuje etiketu izdajnika. S druge strane, uz samoviktimizujući narativ je ljude lakše ubediti da opasnost i dalje postoji. Recimo, vest o hrvatskoj nabavci američkih balističkih raketa od pre desetak godina je u tabloidima plasirana sa zaključkom da njihov domet dopire do Niša“, kaže za Radar Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku, pravnik i istoričar koji je doktorirao na temi rata sećanja.
U anksioznom društvu, dijalog i parlamentarno višestranačje tek su slabost sistema, a potrebna je čvrsta ruka koja će lako razvejati urote. Neko kao Tito.
Pitanje je šta bi maršal rekao o tome kako zvanični Beograd tumači raspad SFRJ. Reč nije bila o federaciji zagnojenih nacionalizama i ekonomskih problema, pojačanih borbama za konfederaciju, odnosno veću centralizaciju, već se Zapad udružio s iredentistima da rasturi Jugoslaviju i oslabi Srbiju. Iako ima svedočanstava o takvoj geopolitičkoj dimenziji tragedije koja je odnela više od 100.000 života, prećutkuje se činjenica da je Milošević odbio ponudu EEZ da SFRJ, tada na pragu sukoba, uz finansijsku pomoć postane njena pridružena članica. Okrenuo se Moskvi, u nadi da će SSSR potrajati, pa ostao sam.
Dalji scenosled je poznat. Bojazni Srba u Hrvatskoj od etničkog čišćenja bile su opravdane, ali se zanemaruje proterivanje Hrvata s područja RSK. Veze Beograda, službi bezbednosti i paravojnih formacija u BiH takođe se zaobilaze. Pokolj u Srebrenici, iako bez zvaničnog učešća Srbije, priznaje se, ali se uokviruje tek kao masovni zločin.
„U srpskoj vojnoj tradiciji ubijanje zatvorenika predstavlja neoprostiv čin“, rekao je Milošević u Hagu 13. novembra 2005, „a ukoliko se to zaista dogodilo, onda tvrdim da je to mogao učiniti samo neko ko je neprijatelj Srba i Muslimana, a uz to i potpuno lud“.
Danas, omladina bliska SNS-u i pridruženim grupama ukrašava zgrade Mladićevim muralima, a napadnut je i pisac Vladimir Arsenijević koji je u Beogradu hteo da oda počast srebreničkim žrtvama. Broje se civili i zarobljenici, protivstavljaju im se srpske žrtve u Podrinju, naročito na području Skelana… kao da osamsto ubijenih ljudi dnevno u Srebeenici po sebi ne zavređuje tišinu.
„Narativ vlasti uokviruje Srebrenicu u dnevnopolitičke svrhe. Strašan zločin, ali ne i genocid, a njegovo izdvajanje služi da bi se naškodilo Srbima i Srbiji. S druge strane, režimski tabloidi ga uglavnom navode u kontekstu podsećanja da je predsednik hteo da se 2015. u Potočarima pokloni zemnim ostacima ubijenih, ali da je napadnut, maltene na nivou atentata“, podseća naš sagovornik.
Slučaj Oluje nešto je složeniji, dodaje Popović, jer se najveće etničko čišćenje u Evropi od Drugog svetskog rata predstavlja kao nacionalna trauma, ali i kao deo nacionalnog identiteta. Svakog avgusta se s govornica čuje da su slični egzodusi još mogući, a da se arhineprijatelj nalazi odmah iza Šida. Isti onaj koji „finansira obojenu revoluciju“ i sprečava evropski put Srbije.
„Reč je o okamenjenom narativu. Tragedija Srba opisuje se samo kao dokaz hrvatske mržnje. Godine neuspelih pregovora zgodno se izostavljaju. Ko o Oluji hoće da priča ne samo u političkom, već i u naučnometodološkom smislu, biva proglašen ustašom“, dodaje naš sagovornik.
Vlasti ne pominju da je zvanični Beograd već dokusurenu RSK pustio niz vodu, odlukom da se JNA ne meša, kako bi u smiraj rata obezbedio budućnost RS. O tome je 2015. govorio i Vojislav Šešelj, Vučićev politički otac.
U našoj stvarnosti, socijalističko-naprednjačka skupina menjala je tumačenje prošlosti u skladu s putanjom karijere pojedinaca
Podsećanja radi, sam Vučić je u martu 1995. u Glini poručio Srbima da „nikad neće biti u sastavu Hrvatske“. U gorkoironičnom zaokretu sudbine od pre tri godine, predsednik je pred zborom Krajišnika u Kovilovu rekao da Srbija neće dozvoliti novi nacionalni egzodus. Valjda je mislio na Kosovo, gde je Milošević, prema jednom od planova, prvobitno želeo da naseli izbeglice iz Oluje, a gde Srba ima sve manje. U mirnodopskim uslovima, doduše.
S druge strane, general Ante Gotovina je u Hagu osuđen, pa oslobođen optužbi za udruženi zločinački poduhvat, što Oluju čini ratnim zločinom bez zločinca. I manje nacionalističke vlasti od srpskih bi paradoks ocenile kao nepravdu, ali on pod SNS-om postaje i magnet i megafon za druge ogorčenosti…
„Nacionalističke elite na svim stranama su i na početku rata dizale moral podsećanjem na istorijske nepravde. Nijedna novonastala država se nije obračunala s ratnom prošlošću. I ne hrane današnji regionalni nacionalizmi slučajno jedni druge. Sticajem okolnosti, Miloševićeva vlast se 1991. obraćala najbrojnijem narodu, imala je najveći politički uticaj i mogla je da resurse JNA iskoristi za svoje naume. Ali, šta važi za Srbiju, važi i za druge – istorijskih resentimana ima svuda, pitanje je samo da li ćete ga gajiti zarad dnevne politike ili ćete uložiti napor u pomirenje i budućnost“, kaže Popović.
Tu se krije ključ razumevanja nedavne izjave ministarke Snežane Paunović. Nije problem Miloševićev naum da Albance otera s Kosova, već što u tome nije uspeo. Naruku režimu, nažalost, ide to što su pitanja istorijskog i etničkog prava na teritoriju ponovo dobila na značaju u Ukrajini i na Bliskom istoku. Međunarodno pravo puklo je pod teretom prava jačeg, a Miloševiću te 1999. nije dozvoljeno ono što se danas dozvoljava Putinu i Netanijahuu. Još jedno osećanje zakinutosti, koje prenebregava činjenicu da raseljavanje 800.000 Albanaca, ako ništa, nije moglo da bude održivo razrešenje kompleksnih srpsko-albanskih odnosa. Na stranu nehumanost i ono što je Dačić svojevremeno tačno podveo pod tvrdnju da „Milošević nije razumeo promene“…
„Ako prošlosti pristupite nenaučno i selektivno, pravićete neodržive paralele, osim na nivou mršave analogije“, zaključuje Popović.
Još ako analogije upregnete u propagandnu mašineriju…
