Tokom prethodnih izbornih ciklusa u Srbiji dugo se gradio mit o apstinentima. Opoziciona javnost negovala je gotovo fantastičnu ideju o značajnom broju apstinenata koje je trebalo mobilisati i privući na svoju stranu kako bi se odnela prevaga u biračkom telu i neutralisao veliki broj izbornih nepravilnosti i manipulacija. Posle jednog od tih prethodnih izbornih ciklusa, istraživanja ponašanja i objašnjenja apstinenata pokazala su da situacioni apstinenti (koji nisu glasali na tim izborima, ali im to nije životno opredeljenje) jednostavno nisu percipirali svoj glas kao važan u tom trenutku niti su videli preveliku društvenu štetu od svog neizlaska. Oni drugi čija je apstinencija od izbora duža i stabilnija imali su svoje specifične narative i neki od njih su kasnije našli izbornu opciju za sebe sa popularizacijom teorija zavere, izbornih poruka o vakcinama, vanzemaljcima i reptilima.
Jedan manji deo neodlučnih birača zapravo je vrlo racionalan i taktičan, samoodređuju se kao neodlučni iz opreza i iščekivanja ko će zaista na kraju izaći i sa kim, ko će imati veće šanse, ko možda neće preći cenzus, koga žele da poguraju
Otkako se, i pored svih mahinacija u izbornom procesu, ponovo možemo pohvaliti mogućnošću neizvesnih izbora, taj fokus javne rasprave se izmestio na neodlučne birače, one koji nisu apstinenti i hoće da izađu na izbore ali još nisu odlučili za koga će glasati. Ko su danas u Srbiji birači koji još nisu doneli izbornu odluku? Pa, za početak, tih birača nema onoliko koliko se čini da je očekivanje. Od izbora 2023. godine naovamo, na nacionalnom nivou, pred izbore u Srbiji se broj neodlučnih vrti oko 10 odsto. Oštra politička polarizacija koja se sve više reflektuje i na sve ostale aspekte života, društva, kulture, privrede uticala je na to da se praktično svrstamo u rovove i da ti rovovi uživaju visoki procenat lojalnosti, tj. sigurnosti birača. U takvoj atmosferi podela, neodlučnih na kraju ne ostane mnogo.
Šta znamo o onima koji se poslednjih meseci u Srbiji izjašnjavaju kao neodlučni? Može se očekivati i da je jedan manji deo tih danas neodlučnih birača zapravo vrlo racionalan i taktičan, da se samoodređuju kao neodlučni iz opreza i iščekivanja ko će zaista na kraju izaći i sa kim, ko će imati veće šanse, ko možda neće preći cenzus, koga žele da poguraju… Oni su manji deo ovog skupa, ali su po odlikama i stavovima sličniji onima koji su se već odlučili. Preostali deo neodlučnih birača se suštinski razlikuje od onih koji imaju izbornu preferenciju po slabijoj zainteresovanosti i informisanosti i slabije definisanim stavovima o društveno-političkim pitanjima. Preciznije, ne razlikuju se drastično od opšte populacije čak ni po načinima informisanja, ali se razlikuju po stepenu zainteresovanosti.
Neodlučni birači i sami odgovaraju da su se i na prethodnim izborima odlučivali u toku ili pred kraj izborne kampanje, kad svi predstave liste i ideje, a izborna praksa pokazuje da se onaj deo neodlučnih birača koji zaista i izađe na izbore opredeli za ponuđene političke opcije u istoj ili sličnoj srazmeri kao i onaj deo birača koji su znali duže za koga će da glasaju.
Na pitanja o stavovima prema društvenim i političkim problemima najčešće odgovaraju sa „Ne znam“ ili, ređe, sa „Donekle se (ne) slažem“, a nikada sa „Potpuno se slažem“ ili „Apsolutno se ne slažem“. Na pitanja o poverenju u ličnosti odgovaraju da ne veruju nikome. Manje su zabrinuti zbog političke situacije, mnogo ih misli da zemlja ide u pravcu koji je „ni dobar, ni loš“. Iako su u Srbiji već duže vreme za opštu populaciju najvažnije teme korupcije, političke situacije, protesta, za neodlučne birače su to ipak inflacija, cene, odlazak mladih iz zemlje. Neodlučni birači i sami odgovaraju da su se i na prethodnim izborima odlučivali u toku ili pred kraj izborne kampanje, kad svi predstave liste i ideje, a izborna praksa pokazuje da se onaj deo neodlučnih birača koji zaista i izađe na izbore opredeli za ponuđene političke opcije u istoj ili sličnoj srazmeri kao i onaj deo birača koji su znali duže za koga će da glasaju.
Ovi podaci otvaraju pitanje šta je za političke opcije koje izađu na izbore svrsishodno u odnosu na neodlučne birače. Kako nisu izrazito brojna grupa birača, ne bi bilo iznenađenje da izborne liste fokusiraju svoje limitirane resurse na druge a veće grupe birača koje mogu da mobilišu, odnosno odvrate od glasanja. Izborna praksa svakako pokazuje da neodlučne birače i povremene apstinente znaju da mobilišu poruke o neizvesnosti izbora i važnosti svakog glasa, koje znaju da forsiraju i drugi akteri u javnosti, ali znaju i da ih demobilišu predikcije po kojima su razlike između opcija tolike da se i ne isplati izaći. U oba ova slučaja, na primer mediji imaju možda i veću ulogu od učesnika izbora.
