Tokom prvog mandata Donalda Trampa objavljen je niz politikoloških knjiga o mogućoj propasti demokratije u Sjedinjenim Američkim Državama. Čak i iz današnje perspektive, kada su predsednikovi autoritarni instinkti još očigledniji, ova razmišljanja mogu delovati preterano. Sa druge strane, možda je ta povećana budnost neophodna za otpornost demokratije.
Jedna od knjiga iz tog perioda bila je Kako demokratije umiru Stivena Levickog i Danijela Ziblata. Autori tvrde da popuštanje demokratskih normi – nepisanih pravila kojima se vode politički akteri – povećava rizik od pada celokupnog demokratskog sistema. Oni su izdvojili dve najvažnije norme koje su, prema njihovoj oceni, ugrožene u SAD – tretiranje političkog protivnika kao legitimnog rivala umesto neprijatelja, čiji značaj je očigledan, kao i „institucionalnu suzdržanost“.
Uprkos svim pomenutim pokazateljima da je poverenje javnosti u parlament nisko, ostaje činjenica da vlast poslednjih godina beži od debate, kao i od same pomisli da Skupština može glasanjem da obori Vladu
Institucionalna suzdržanost, prema Levickom i Ziblatu, znači „izbegavanje aktivnosti koje, mada poštuju slovo zakona, očigledno krše njegov duh“. Tamo gde je poštovanje ove norme na visokom nivou, političari ne koriste svu institucionalnu moć koja im je tehnički na raspolaganju, jer takve aktivnosti vode u cikluse međusobnog nepoverenja, polarizacije, političke krize i stvaraju plodno tle za slom demokratskih institucija.
Izbegavanje odgovornosti
Prebacimo se na Srbiju u 2026. godini. Poslanici opozicije u februaru su podneli zahtev za izglasavanje nepoverenja Vladi u Narodnoj skupštini, zbog slučaja Generalštab. Ovo je mehanizam koji je upisan u Ustav Republike Srbije, u član 130. Glasanje o nepoverenju Vladi podnosi najmanje 60 narodnih poslanika, a Narodna skupština o njemu raspravlja na prvoj narednoj sednici.
Šta se desilo nakon što je opozicija podnela ovaj predlog? Prvo, vladajuća većina je odugovlačila dva meseca sa zakazivanjem „prve sledeće sednice“. Zatim je zakazana sednica sa tom tačkom dnevnog reda, ali onda su poslanici većine uskratili kvorum, a sednica do danas nije nastavljena. Upravo kako su opisali Levicki i Ziblat, vladajuća većina tehnički nije prekršila slovo Ustava – nigde ne piše da je ona u obavezi da obezbedi kvorum za ovu sednicu. Međutim, duh Ustava je očigledno prekršen.
U Srbiji se blokada parlamenta dešava u kontekstu u kojem jedna dominantna partija već 14 godina kontroliše Skupštinu, što je dovelo do potpunog potčinjavanja zakonodavne vlasti izvršnoj
Ovo nije prvi put da je opozicija podnela zahtev za izglasavanje nepoverenja Vladi. To je urađeno i u novembru 2024, nakon pada nadstrešnice. Tada je predsednica Narodne skupštine odbila da ovaj predlog stavi na dnevni red zbog spora oko validnosti dva potpisa. U ovom slučaju je bilo čak i dovedeno u pitanje da li je prekršen samo duh ili i slovo Ustava, jer je i bez ta dva potpisa postojalo daleko više od neophodnih 60. Žalba je podneta Ustavnom sudu, ali možemo da pretpostavimo da je to bio jedan od onih predmeta koji je bio „pretežak“, pa je završio u fioci. Opozicija je nakon ove epizode još jednom podnela zahtev za glasanje o nepoverenju Vladi. Međutim, sledeća sednica nije održana sve do početka marta, do kada je vlada Miloša Vučevića podnela ostavku, što ga je učinilo bespredmetnim.
I u novembru 2024, nakon pada nadstrešnice, opozicija je podnela zahtev za izglasavanje nepoverenja Vladi. Tada je predsednica Skupštine odbila da ovaj predlog stavi na dnevni red zbog spora oko validnosti dva potpisa
Zadržimo se za trenutak na ovom detalju – nije se održala sednica Narodne skupštine od kraja novembra 2024. do početka marta 2025, u periodu kada je Srbija bila zapljusnuta najvećim talasom protesta u novijoj istoriji. Ni u ovom slučaju vlast nije tehnički prekršila pravila – nije postojala obaveza da se u ovom periodu zakaže sednica – ali neka čitalac proceni da li je u duhu parlamentarizma da se izabrani predstavnici naroda ne pozabave tom situacijom.
Jednopartijski parlament
Zakazivanje sednica parlamenta samo kada je to potpuno neizbežno je trend koji vidimo već godinama unazad, tačnije od kada se opozicija vratila u Skupštinu 2022, nakon što je bojkotovala prethodne izbore. Parlament bez opozicije, kojem je od 2020. do 2022. predsedavao Ivica Dačić, bio je model efikasnosti – zasedao je 100 dana u 2021. godini. Od 2022. do 2025. prosečno je parlament zasedao 36 dana u godini – gotovo tri puta manje. Poslednjih godina, dakle, imamo nastojanje vlasti da se parlament sastaje što ređe, i kada se sastaje, njegova kontrolna uloga nad izvršnom vlašću će često biti opstruisana.
Kod Levickog i Ziblata, kršenje demokratskih normi u SAD dešavalo se u kontekstu dvopartijskog sistema, u kojem su demokrate i republikanci, u zavisnosti od toga ko je kontrolisao većinu, koristile sve svoje institucionalne prerogative jedni protiv drugih. To je dovelo do čestih blokada u Kongresu i disfunkcionalnosti političkog sistema koje je, prema autorima, pripremilo teren za izbor Donalda Trampa. U Srbiji se ovaj fenomen dešava u kontekstu u kojem jedna dominantna partija već 14 godina kontroliše Skupštinu, što je dovelo do potpunog potčinjavanja zakonodavne vlasti izvršnoj. Ne bi bilo ispravno reći da je i pre 2012. postojalo zlatno doba srpskog parlamentarizma, ali je sada već četrnaestogodišnja vladavina SNS osigurala da se Srbija neće primaći tom idealu, već će se od njega udaljavati.
Parlament bez opozicije, kojem je od 2020. do 2022. predsedavao Ivica Dačić, bio je model efikasnosti – zasedao je 100 dana u 2021. godini. Od 2022. do 2025. prosečno je parlament zasedao 36 dana u godini – gotovo tri puta manje
U poređenju sa ostalim institucijama, parlament je pod vlašću SNS-a rano podređen. Već 2017. vlast je izbegla da drži sednice tokom predsedničkih izbora, kako bi opozicija imala što ograničeniju platformu u tom periodu, a krajem te godine većina je opstruisala raspravu o budžetu stotinama besmislenih amandmana. Ove aktivnosti, međutim, nisu imale značajnog uticaja na popularnost SNS-a. Građani Srbije dugoročno nemaju poverenja u instituciju parlamenta, pa samim time njeno slabljenje nije naišlo na snažnu reakciju.
Prema istraživanju Evrobarometra iz aprila 2026, svega 31 odsto građana Srbije ima poverenje u Skupštinu, a arhiva ovih istraživanja pokazuje da nije mnogo drugačije bilo ni 2012. Ipak, i u samoj Evropskoj uniji poverenje u nacionalne parlamente je tek neznatno više i u proseku iznosi 37 procenata. Srbija nije izolovana od širih trendova pada poverenja u političke institucije i antipartizma. Mada je vlast dala značajan doprinos tom trendu, odgovornost se ne može pripisati samo njoj.
Farbanje fasadne demokratije
Glavni faktor ovde ipak nije pritisak javnosti, već odsustvo konsenzusa među samim političarima oko pravila igre. Ako politika nije borba „na život i smrt“, već igra u kojoj se nekad dobija a nekad gubi, čuvanje zajedničkih normi parlamentarnog života trebalo bi da koristi svima. Onaj ko je danas na vlasti sutra će biti u opoziciji i presedan koji je uspostavio može biti upotrebljen protiv njega. Ovo je, u jednom istraživačkom intervjuu koji je autor ovog teksta vodio 2018. godine, rekla jedna od vodećih opozicionih poslanica. Dve godine kasnije, međutim, ona je postala ministarka u naprednjačkoj vladi, što je simbolički pokazalo da je uverenje u promene vlasti na izborima nestalo i među političkim elitama.
To što je vlast potčinila Skupštinu nije imalo značajnog uticaja na popularnost SNS-a. Građani dugoročno nemaju poverenja u instituciju parlamenta, pa njeno slabljenje nije naišlo na snažnu reakciju
A kada uverenje da će neko biti još dugo na vlasti prevlada, zašto bi se ta vlast suzdržavala da institucije parlamentarizma pretvori u fasadu? A onda, kada se mogućnost promene ponovo javi, što bi se trudili da održavaju neke norme ukoliko doživljavaju da njihov silazak sa vlasti znači, u najmanju ruku, kraj njihove političke karijere? Dugoročne norme njima neće biti od koristi.
Uprkos svim pomenutim pokazateljima da je poverenje javnosti u parlament nisko, ostaje činjenica da vlast poslednjih godina beži od parlamentarne debate, kao i od same pomisli da parlament može glasanjem da obori Vladu. Kako inače objasniti, na primer, opstruisanje glasanja o nepoverenju Vladi, iako je jasno da to glasanje Vlada neće izgubiti?
Sve to govori da institucija parlamenta ipak nešto znači. Njeno osnaživanje će biti teško čak i nakon promene vlasti, usled pomenutih širih trendova pada poverenja u institucije. Ipak, norme i standardi parlamentarizma će ostati makar kao putokaz pravca u kojem se treba kretati ako se za to stvore povoljnije političke okolnosti.
