Da su imali izražene moralne norme i konzistentnu politiku, socijalisti teško da bi mogli da se ponose činjenicom da su, za navršenih 36 godina postojanja, koliko su proslavili 17. jula, samo tri proveli u opoziciji. A kad je politika tako rastegljiva, nema ni mesta čuđenju što su, u vreme približavanja izbora, posegli čak i za prizivanjem etničkog čišćenja na Kosovu – kroz usta Snežane Paunović, ministarke državne uprave i lokalne samouprave, uz potonju jasnu podršku Ivice Dačića, lidera stranke.
Zaključak o predizbornom posezanju za najgorim huškanjem ne menja ni zakasneli pokušaj „vađenja“ ministarke: izjavom da je, umesto što je rekla da bi etnički očistila Kosovo ’98 da je bila Slobodan Milošević, trebalo da pomene deportaciju, kako bi izbegla da je „razapinju“, iskusna političarka ništa suštinski nije popravila. Termin jeste drugi, ali svejedno neprihvatljiv, jer prinudno raseljavanje spada u zločin protiv čovečnosti (član 371 Krivičnog zakonika). O činjenici da ministarka izvinjenje nije uputila građanima, već Aleksandru Vučiću i osobi po imenu Đuro Macut, raspoređenoj na funkciju premijera, da ne govorimo.
Takav je, uostalom, trenutak: u petnaestoj godini vladavine naprednjaka i socijalista, huškačka retorika toliko je normalizovana da velikom delu društva ne smeta. A svakako da ni broj birača koji je upravo tako definisanoj politici sklon, nije mali.
I vlast i opozicija
Ako su originalni radikali, posle svega, zanemoćali, a napredni radikali donekle ograničeni posvećenošću „evropskom putu“ i potrebom za kupovinom podrške Zapada, onda nema ničeg logičnijeg od toga da socijalisti pokušaju da svoj padajući rejting oporave upravo obraćanjem tom delu biračkog tela. Na radost većeg koalicionog partnera, naravno – jer, da je suprotno, ministarka koja je kosovsko poreklo znala i najdirektnije da unovči (12.000 evra naknade za putne troškove od Peći do Beograda i nazad 2021, kada je već živela u glavnom gradu) bila bi smenjena odmah nakon emitovanja spornog intervjua.
Aktuelnoj ulozi „branitelja Kosova“ (u verziji koja ne prihvata prava većine tamošnjih stanovnika) ni najmanje ne smeta činjenica da je, recimo, u jednom drugačijem političkom trenutku, 2013. godine, Dačić, tada u svojstvu premijera, lično u Beogradu posećivao izložbu u okviru festivala „Mirdita, dobar dan“. A onda je nastupila jasna naprednjačka era, pa je, pre dve godine, takođe lično, tražio otkazivanje istog tog festivala, koji je sada proglašen „izdajničkim“: „Blokaderi spremaju izdajnički festival Mirdita dobar dan“, glasio je, recimo, naslov na sajtu Politike od 1. jula ove godine.
Da je politički pragmatizam socijalista doveden do perfekcije ne govori samo salto iz 2012, već i pregled kampanja za parlamentarne izbore
Prateći potrebe političkog trenutka socijalisti su, naročito posle pada Slobodana Miloševića 2000. godine, uspeli da se dokažu u najrazličitijim ulogama. Čak i u opozicionoj: nakon one tri godine posle petooktobarskih promena, kada su zaista bili u opoziciji, što im se, kako Dačić često ponavlja, uopšte nije svidelo, izumeli su mnogo udobniju, sada važeću verziju „opozicionarstva“, sa Brankom Ružićem u glavnoj ulozi. Kritički nastrojen prema najspornijim potezima vlasti, toliko da je čak počeo da podržava studente – ali sve vreme važan član partije na vlasti – Ružić se oglasio i povodom sporne ministarkine izjave, stavom da je pored starih rana, „politički štetno inicirati nove, nepostojeće, bez utemeljenja u bilo kom delu državne ili partijske politike“.
Najbolji Miloševićev imitator
Nije, uostalom, Milošević davnih godina za portparola partije postavio tada mladog Dačića samo zato što je najuspešnije imitirao način njegovog govora, čega se danas malo ko seća. Veština kameleonskog prilagođavanja daleko šireg spektra od pukog oponašanja govora i gestikulacije velikog vođe, očigledno je jedan od prirodnih talenata sada glavnog među socijalistima. Tokom godina, taj prirodni dar usavršavan je brojnim praktičnim vežbama, koje nisu poslužile samo za „unapređivanje“ samog Dačića, već i za kolektivno brušenje ekipe srasle s vlašću.
Da je politički pragmatizam socijalista doveden do perfekcije ne govori, naime, samo salto iz 2012, kada je SPS u izbore ušao kao član vlasti Demokratske stranke, da bi, potom, omogućio početak ere naprednjaka. Koliko su brojne i drastične bile transformacije pokazuje, recimo, pregled kampanja za parlamentarne izbore: put je vodio od početnog defanzivnog pristupa, ciljanog na pokušaj očuvanja baze nakon odlaska Miloševića u opoziciju, preko izgradnje reformskog imidža, do povratka tradicionalnim simbolima.
Posle sloma režima 2000, socijalisti su, na izborima u decembru te godine, zadržali oko 510.000 glasova od nešto preko 1,8 miliona koje je Milošević osvojio na predsedničkim izborima nekoliko meseci ranije
Pad izbornog rezultata 2023. godine na nešto ispod 250.000 (rezultat je od 2008. redovno bio preko 300.000, a prelomne 2012. čak skoro 570.000) upalio je alarme. Da bi aktuelna radikalizacija preokrenula trend potrebno je, ipak, i da Vučić odobri samostalni izborni nastup SPS-a.
Posle sloma režima 2000, socijalisti su, na izborima u decembru te godine, zadržali oko 510.000 glasova od nešto preko 1,8 miliona koje je Milošević osvojio na predsedničkim izborima nekoliko meseci ranije. Stranka je uporišta zadržala upravo na Kosovu: Kosovska Mitrovica, Peć, Srbica, Istok, a pored njih još i Bojnik i Crna Trava. Procenjivalo se da je, u vreme cvetanja „kriznih štabova” odmah posle 5. oktobra, partija ostala bez oko 100.000 uticajnih pozicija.
Propadanje je nastavljeno na izborima 2003. godine (nosilac liste bio Milošević, koji se nalazio u Hagu) i 2007, kada je Dačić, posle smrti Miloševića, zvanično preuzeo stranku i počeo period njene „reformacije“.
Devedesete
Bio je to početak distanciranja od sada ponovo aktuelne retorike devedesetih i insistiranja na temama moderne levice i socijalne pravde. Izbori 2008. bili su neka vrsta prekretnice – napravljena je koalicija sa PUPS-om i JS, kampanja je fokusirana na obećanja zaštite prava radnika i penzionera, a potom se desilo i „istorijsko pomirenje“ sa DS-om i povratak u vlast (Mirko Cvetković iz DS postao je premijer, a Dačić prvi potpredsednik Vlade i ministar policije).
Rejting je počeo da raste: na izborima 2012, koalicija oko SPS osvojila je skoro 570.000 glasova, a kampanja je bila izgrađena oko Dačićeve premijerske i predsedničke kandidature, uz slogan „Jasno. Čvrsto. Odlučno“.
Sa očiglednim fokusiranjem moći u Vučićevim rukama, krenuo je novi pad socijalista, sve do 2022. i izbijanja rata u Ukrajini: tada su iskoristili momenat za plasiranje snažnih proruskih stavova
Dve godine kasnije, zvanična izborna kampanja koalicije oko SPS čekala je povratak (premijera) Dačića sa Molitvenog doručka iz Vašingtona, a kampanja je fokusirana na postignute rezultate u spoljnoj politici (Briselski sporazum, početak pregovora sa EU) i unutrašnju stabilnost.
Sa očiglednim fokusiranjem moći u Vučićevim rukama, krenuo je novi pad socijalista, sve do 2022. i izbijanja rata u Ukrajini: tada su iskoristili momenat za plasiranje snažnih proruskih stavova (Vučić je morao da bude umereniji) i insistiranje na temi povlačenja priznanja Kosova, kao „zasluge“ Dačića kao ministra spoljnih poslova. Slogan je bio „Ivica Dačić – premijer Srbije“, što je sve skupa doprinelo drugom najboljem izbornom rezultatu stranke u poslednjih dve decenije, sa skoro 100.000 glasova više nego 2020.
Uprkos pokušaju povratka veze sa istorijom partije, u vidu promocije Marka Miloševića, unuka prvog predsednika SPS-a, izbori 2023. predstavljali su ozbiljan debakl za stranku koja je, u međuvremenu, ostala i bez višegodišnjih koalicionih partnera iz PUPS. U potonjim istraživanjima javnog mnjenja, rejting SPS-a znao je da se strmekne čak i ispod izbornog cenzusa, pa prošlonedeljna vest o istraživanju Crte, u kome su socijalisti, uz studente i naprednjake, jedina snaga sa potencijalom da pređe prag od tri posto osvojenih glasova, deluje kao izuzetno dobra vest za najdugovečniju a dugo i najbogatiju partiju u Srbiji. Pojavile su se, čak, i ocene o kapacitetu da ponovo bude „jezičak na vagi“. Nedostatak otpornosti Dačića prema kontroli od strane većeg koalicionog partnera ne mora da bude prepreka – Ružić mu smireno diše za vratom i čini se da ostalim funkcionerima to ne predstavlja problem.
