Duh Angele Merkel, obučen u pantalone i žaket Ursule fon der Lajen, lebdi nad Srbijom čuvajući lik i delo „omiljenog autokrate“ bivše nemačke kancelarke, ali kritike njegove autoritarnosti postaju sve glasnije.
Duže od decenije ovde je vladajuća teza da je Aleksandar Vučić deo političkog inženjeringa iza koga stoji Zapad, i da je doveden na vlast kako bi ispunio obećanja koja je dao. Pre svega oko Kosova.
Koliki je rezervoar EU strpljenja koji je Vučiću otvorio prostor da uspostavi represivnu vlast i izgradi kult ličnosti?
Puna usta stabilokratije
EU ima svoje geopolitičke, ekonomske i razloge bezbednosti. Unija je prihvatala pragmatski pristup „stabilokratije“ koji daje prvenstvo bilateralnim dogovorima a ne demokratskim reformama. Većini lidera EU bila su puna usta „demokratske sudbine“ Srbije i EU koja ne može da opstane bez Srbije, a Vučiću je to bilo dovoljno da čuva status kvo.
Koliko ima Vučića, cinično je pitala ruska portparolka Marija Zaharova. Predsednik smatra da ima dovoljno kopija da ih posadi na četiri stolice srpske diplomatije, ali ispostavlja se da je original izgubio kredibilitet na sve četiri adrese
Opredeljenje EU da na prvo mesto stavi biznis interese omogućili su Vučiću da kupuje podršku. U vreme kancelara Olafa Šolca nudio je litijum. Francuskom predsedniku Emanuelu Makronu se umilio kupovinom 12 lovaca rafal za sumu od tri milijarde dolara koja bi, u nekim srećnijim vremenima, bila dovoljna finansijska injekcija da se u Srbiji pokrene nepostojeća proizvodnja.
Ispostavilo se da je demokratija na prodaju, a EU je sama doprinela tome da se doživljava kao transakcioni igrač. Činilo se da je velmoža sa Andrićevog venca sebi obezbedio podršku ključnih aktera evropske politike.
Izlivi simpatija za studente
Bliskost sa Vladimirom Putinom i Si Đinpingom nije se dovodila u pitanje, a onda je Rusija izvršila invaziju Ukrajine. Geostrateške okolnosti počele su dramatično da se menjaju. Raspoloženje oko proširenja se donekle poboljšalo, ali posle izbora za Evropski parlament i promena unutar Evropske komisije Vučić je izgubio većinu partnera. Ipak, deo evropskih lidera i dalje je bio uzdržan prema srpskoj opoziciji zbog straha da bi prejak pritisak za demokratske reforme mogao da uvede Srbiju u politički haos.
Onda je Srbija pre godinu i po dana upala u politički haos. Počela je da živi u ritmu nezapamćeno masovnih protesta koje su poveli studenti i pridružile im se stotine hiljada građana. Režim je počeo da se trese.
Studenti u maratonu i oni na biciklima prvi su razmrdali učmale Evropljane u Strazburu i Briselu. Posle velikih demonstracija 15. marta 2025, evropski mediji počeli su da postavljaju pitanje: zašto EU ćuti, zašto nije osudila nasilje protiv mirnih demonstranata i zašto ekonomske interese stavlja ispred vrednosti koje propoveda?
U EU nisu spremni da priznaju da su pogrešili nadajući se da će od bivšeg radikala i ministra kod Slobodana Miloševića napraviti iskrenog branitelja evropskih demokratskih vrednosti
Tišina je govorila o moralnoj degradaciji briselske administracije i nije prošla neopaženo u Srbiji. Zar nije postalo jasno da podrška vlastodršcu nije doprinos stabilnosti, ako je ikada i bila? Dokle saradnja sa režimom koji je po svemu negacija demokratskih vrednosti na kojima je Unija okupljena?
Čemu tolerisanje Vučićeve Srbije koja se, uprkos zvanično proklamovanoj privrženosti EU, ne trudi da sprovede reforme u skladu sa demokratskim principima? Nasuprot.
Onda su krenuli prvi izlivi simpatija prema studentima i prve kritike srpske autoritarnosti. Komesarka za proširenje Marta Kos izjavila je da su vrednosti koje studenti zastupaju iste koje deli i EU. Blage ocene u izveštajima Evropskog parlamenta i Evropske komisije zamenile su oštrije konstatacije.
Vučiću, koji nikada nije delio evropske vrednosti, to je bilo dovoljno. Dobio je alibi za udaljavanje od EU. Pošto se u međuvremenu zamerio Kremlju kada je otkriveno da srpska municija završava kod Ukrajinaca, krenuo je u poteru za Donaldom Trampom za koga je siguran da ga neće propitivati oko demokratije, pravne države, ljudskih prava i sloboda. Daje mu za pravo što pritiska Evropljane i potcenjuje koncept „strateške autonomije Evrope“ koji je ključna ideja francuskog predsednika, i njegovog navodnog prijatelja, Emanuela Makrona.
Koliko ima Vučića?, svojevremeno je cinično pitala portparolka ruskog ministarstva inostranih poslova Marija Zaharova. Predsednik Srbije smatra da ima dovoljno klonova da ih posadi na četiri stolice srpske diplomatije, ali ispostavlja se da je original izgubio kredibilitet na sve četiri adrese. To što s njim kontaktiraju, čista je kalkulacija.
Srbija u seoskoj krčmi
Suočen sa rastućim protestima kod kuće, Vučić je odabrao da hoda po geopolitičkoj žici udvarajući se Vašingtonu i Pekingu, pokušavajući da popravi štetu u Moskvi i ignorišući Brisel.
To je njegova politika. Činjenica da pet godina nije otvoren Klaster 3 i što je od 34 koraka Reformske agende ispunjeno tek (manje važnih) šest, nije slučajna.
Biće da je dozlogrdilo i Nemcima, pa je kancelar Merc na samitu u Tivtu jasno poručio da nema više Vučićevog lelujanja i da je vreme da se opredeli: EU ili Istok. Makron ga je podržao
U međuvremenu je fokus Evropljana usmeren na Ukrajinu. Iz potrebe da na sve načine podrže Kijev, u Briselu su spremni da zatvore oči pred činjenicom da je Ukrajina manje spremna za EU od Crne Gore ili Albanije. Prisustvujemo trijumfu političke volje nad kopenhaškim kriterijumima koji precizno određuju šta sve treba uraditi da bi se zavredeo ulazak u EU. To je nefer prema onim kandidatima koji se godinama pripremaju.
Tu je sada i francusko-nemački plan predstavljen kao nov iako podseća na Strategiju proširenja iz 2018. Treba sačekati, ali Srbije se to ne tiče. Ona je toliko daleko od EU da ni stari ni novi projekti, ni prelazne nagrade za reforme ne mogu da pomognu da se vrati na evropski put na kome se zaglavila u nekoj seoskoj krčmi.
Proevropski segment srpskog društva EU sve manje doživljava kao organizaciju zasnovanu na vrednostima liberalne demokratije. Moguće, ali prvoosumnjičenog krivca treba tražiti u Beogradu. Jedni misle da je Vučić, uprkos megalomanskim ambicijama, nedorastao novim globalnim okolnostima, ali pre će biti da njega EU ne zanima. Zato smo tu gde jesmo.
Kakav je odgovor Evropljana lideru zemlje čija je mimikrija približavanja EU valjda razotkrivena? Reagovanja su podeljena po linijama ideoloških pripadnosti i tradicionalnih (ne)naklonosti.
Većini evropskih lidera bila su puna usta „demokratske sudbine“ Srbije i EU koja ne može da opstane bez Srbije, a Vučiću je to bilo dovoljno da čuva status kvo
Deo Unije, od Skandinavije preko Baltika do Holandije, zahteva oštrinu jer su se konačno uverili da se Vučić impregnirao na blaga upozorenja. Komesarka Kos traži da se primeni princip po kome pristup fondovima EU direktno zavisi od stepena reformi. Kako promena u Srbiji nema, preti blokada sredstava iz Plana rasta u kome je više od 1,5 milijardi evra namenjeno Srbiji do 2027.
Vučić kao osvedočeni manipulator pretnju predstavlja kao zaveru usmerenu za sprečavanje velelepnog razvoja Srbije, a ne kao upozorenje da ovakvoj Srbiji nema mesta u EU. Režimski mediji, koji duže od decenije šire antizapadnu propagandu, spremno su dočekali predsednikov mig.
Biće da je dozlogrdilo i Nemcima, pa je kancelar Fridrih Merc na nedavnom samitu u Tivtu jasno poručio da nema više Vučićevog lelujanja i da je vreme da se opredeli: EU ili Istok. Makron ga je podržao.
Čekajući zaokret
Predsednik Srbije i dalje igra na kupovinu vremena. Nada se da će se rat u Ukrajini okončati, da će to oslabiti pritisak i sa dnevnog reda skinuti neugodno pitanje zašto se Srbija nije pridružila sankcijama protiv Rusije.
Najviše razumevanja dobija od frau Ursule. Predsednica Evropske komisije je „dragog Aleksandra“ krajem 2024. usred Beograda hvalila kao „šampiona reformi“. Od tada je ponešto reterirala i pod pritiskom kritika evroposlanika tražila brže napredovanje reformi i poručila da „nema prečica ka članstvu“. Ipak, miljenica Angele Merkel ostaje svetica zaštitnica svog „šampiona“. Predsednik Evropskog saveta Antonio Košta još je tolerantniji.
Čemu tolerisanje Vučićeve Srbije koja se, uprkos zvanično proklamovanoj privrženosti EU, ne trudi da sprovede reforme u skladu sa demokratskim principima? Nasuprot
Šta je potrebno da Evropljani u jedan glas počnu da o Vučiću govore kao što su to radili u slučaju (bivše) evropske „crne ovce“, Viktora Orbana? Kažu da poštuju princip nemešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja. Tako se i Nevil Čemberlen i Eduar Dajadije nisu mešali u poslove Nemačke 1930-ih.
Da li su Evropljani pripravni da, kao premijeri Britanije i Francuske 1938, unedogled prihvataju obećanja iz Beograda? Vučić je majstor obmana. Ali, ako su ga pročitali studenti, mogli bi i ovi u Briselu koji su veoma dobro obavešteni o jačanju represije, gaženju sudstva ili medija.
Zašto frau Ursula Vučiću daje legitimitet? Zašto mu lideri jasno ne poruče da ako tako nastavi neće biti partner? Zašto to nisu učinili u godinama iza nas dok je cementirao svoju autokratiju na granici diktature?
EU ne podržava diktaturu, ali je dugo delovala nezainteresovano prema tome da li će Srbija biti demokratska ili ne. Sada se to menja, mada je i dalje iza svega mnogo različitih kalkulacija i interesa. Velike sile takmiče se za uticaj na Zapadnom Balkanu, a Srbija je postala test uticaja EU u svom susedstvu.
U EU nisu spremni da priznaju da su pogrešili nadajući se da će od bivšeg radikala i ministra kod Slobodana Miloševića napraviti iskrenog branitelja evropskih demokratskih vrednosti. Zato nastavljaju da stružu nerve dela ovdašnje javnosti.
No, razvoj događaja primorava da se ponovi stara fraza: Srbiji su promene neophodne pre svega zbog nje same, a ne zbog članske karte. Očekivati da EU bude ta koja će umesto nas obaviti reforme znači priznanje da smo politički nedorasli i nezreli. Nedonoščad.
