Reći da nas je zapanjilo ili porazilo bilo šta što je predsednik Srbije izgovorio u periodu od kada su mu studenti ozbiljno uzdrmali i sujetu i fotelju, bilo bi prenemaganje – od „100 za jednog“ na početku karijere, ne stiže se do „mir u svetu“ na njenom izdisaju. Zato i sve spiskove nepodobnih koje ovih dana pravi, paralelno sa paravojnim formacijama koje se ili zaklinju krvlju ili su se obogatile na krvi, moramo shvatiti kao nešto što se nije moglo izbeći u završnom činu njegove apsolutističke vladavine.
Uostalom, niko nije ni verovao da bi kraj mogao da bude prijatan i bezbolan, ali ni da će u tom okršaju protiv sopstvenih građana režim proširiti front i „zaratiti“ ne samo sa Hrvatskom već sa svakim ko ima bar jedno krvno zrnce hrvatskog porekla. Ili nema, ali tabloidi kažu da ima. Zato nas jeste zapanjilo kada je u bujici redovnih vređanja srpskih državljana, besan zbog posete Kluba studenata elektrotehnike iz Zagreba, Vučić rekao: „Ne razumem to novo doba, kad sam ja bio student, da su nam dolazili neki iz Zagreba mi bismo ih najurili napolje. Sad ih dočekuju, sve je lepo i normalno.“
Da, sećamo se da je krajem osamdesetih, kada je on počeo da studira, bilo likova koji su razjurivali Hrvate i da se to završilo ratom. Ali se sećamo i da je Hrvatska nakon rata pristupila NATO-u i postala članica EU, da Srbija godinama nije otvorila nijedno pregovaračko poglavlje, a da je Vučić prinuđen da prodaje jeftinu radnu snagu, litijum i dostojanstvo i kupuje sve što evropski lideri nemaju kome da uvale da bi uopšte ostao na marginama interesovanja EU. Recimo, 12 borbenih aviona francuske marke rafal koji bi baš zabavili NATO kada bi ih usmerio ka Hrvatskoj.
Svestan sopstvene inferiornosti u odnosu na susede, podvukao je crtu i rekao da je sada neko novo vreme, a da je on, valjda, neki drugi čovek. Svoju frustraciju je lečio kroz Aleksandra Vulina („Ustaški ološ ne prestaje sa napadima na Vučića i Srbiju, njihova politika prema Srbiji je mešavina mržnje i kompleksa“), a lično je tvrdio da nijednu „tešku reč“ nije izgovorio protiv Hrvatske i da mu se ne može suditi za ono što je izgovorio 1995. Svoje novo ja je čak pokušao da dokaže i izborom Ane Brnabić za premijera. Tada su njegovi tabloidi euforično prenosili vest da se njeno imenovanje slavi i na Krku jer će „njihova Anica“ zauzeti tako važnu poziciju u Beogradu, a ona je sa ponosom odgovorila da joj je deda bio Hrvat i da je pored te činjenice ona postala predsednica Vlade. Na kraju je Vučić premostio i svoje najveće gađenje – činjenicu da neki građani iz njegovog feuda letuju na hrvatskom primorju („Na hrvatsko primorje neću ići dok sam živ“), pa je u oktobru prošle godine ne samo otišao već se i srećno fotografisao na balkonu dubrovačkog hotela, sa plavom (apsolutno hrvatskom) pučinom u pozadini.
Da li je tu fotografiju pojeo nakon urušavanja nadstrešnice i početka protesta nismo imali prilike da vidimo na njegovom Instagramu, ali smo saznali da je „novo doba“ gotovo i da je primitivno-uvredljiva retorika ponovo zvanični diplomatski jezik srpskih vlasti. Prvo je unuka Hrvata i predsednica parlamenta uputila apel javnosti: „Ja molim ljude u Srbiji da se probude. Kako su počeli ovi protesti i blokade? Blokadna kuharica, tako su počeli protesti studenata. Hrvatskom knjigom. To okupljanje na Slaviji nikakve veze sa studentima nema, već je potpuno političko okupljanje koje samo za cilj ima rušenje Aleksandra Vučića, a istovremeno se poklapa sa strateškim ciljem Hrvatske.“
Vlast se toliko uplašila protesta da je toliko pribegla ratnohuškačkoj retorici iz devedesetih zaboravivši da svet oko nas nije, poput nas, ostao zaglavljen u njima
Potom se aktivirao i predsednik tvrdeći da je protivnik teorija zavera, ali je ipak osmislio jednu – ti koji tvrde da su studenti iz Zagreba su zapravo hrvatski špijuni na tajnom zadatku. I to je potkrepio ne dokumentima već svojim deduktivnim sposobnostima: „Dobrim srpskim studentima, čak i kada pokažu indeks, nije odobren ulaz na fakultet zato što nisu na drugoj strani. Ali zato hrvatskim članovima NVO koji su lagali našu zemlju da obilaze Kuću cveća i idu u turizam i ne znam ja šta sve, njima je bilo dozvoljeno da dolaze na fakultete. Ništa strašno, osim što to govori o uplivu hrvatske obaveštajne agencije.“ A onda je junački podstakao medije da objave imena i fotografije sumnjivih studenata, pa su ih kolektivno zastrašili toliko da su ih ispratili pre vremena nazad u Hrvatsku, poslavši im preko carinika i neidentifikovane osobe u civilu 50 bočica rakije u kutiji sa nalepnicom: „Pozdravite kolege iz SOA (Sigurnosno–obavještajna agencija)“.
Na veliku žalost režima, studenti iz Srbije nisu imali gde da pobegnu, niti im se ideja o odstupanju od borbe ili sopstvene zemlje nalazi na spisku prioriteta, pa su u pomoć opet pozvani alapače i tabloidi. Prvo je Vučić targetirao sve one koji imaju hrvatska krvna zrnca ili nastranu ideju da bi im Hrvati mogli biti prijatelji i prozvao studentkinju Milu Pajić „sledbenik Dinka Gruhonjića, čoveka koji sve čini da sruši Srbiju“, a potom je izgovorio i rečenicu koja običnim građanima ama baš ništa nije značila: „Znamo rođake i braću žene predsednika Grbovića.“ Srećom, Novosti su shvatile poruku, nelegalnim kanalima došle do fotokopije pasoša Lazara i Luke Stojakovića i uz objavu svih ličnih podataka, pa i brojeva telefona, plasirale da su „Hrvati na čelu studentskog protesta na FON-u“. Onda je tabloidna istraga utvrdila i da su pomenuti studenti braća Nine Stojaković, supruge lidera PSG Pavla Grbovića, što je verovatno dovoljan argument da se plasira teza i da su svi u opoziciji ili Hrvati ili rade za Hrvatsku.
U svemu tome je izostalo bilo kakvo obrazloženje na krajnje logično pitanje: a koji bi to interes Hrvatska mogla da ima u Srbiji zbog kojih finansira proteste i šalje špijune? Nikakve, ali vlast se očigledno toliko uplašila da je pribegla ratnohuškačkoj retorici iz devedesetih zaboravivši da svet oko nas nije, poput nas, ostao zaglavljen u njima.
