Devedesetominutni televizijski film Brajan i Megi (Brian and Maggie; Channel 4) emitovan je iz dva dela (zvanično se vodi kao mini-serija) s naoko ne previše intrigantnom kulminacijom u vidu televizijskog intervjua koji je Margaret Tačer dala u jesen 1989. povodom ostavke ministra finansija Najdžela Losona. Ipak, radi se o ekstremno hranljivom materijalu za razmišljanje poteklom iz i u Velikoj Britaniji zaboravljenog televizijskog događaja, ponajviše zahvaljujući postavci dvojca aktera – premijerke Margaret Tačer (Herijet Volter) i novinara Brajana Voldena (Stiv Kugan) – čiji životopisi i ideološki stavovi predstavljaju odlične putokaze ka razumevanju temelja svetskog zdanja na kojima se i danas doziđuju novi i sve besmisleniji spratovi i potkrovlja.
Reditelj je osamdesetčetvorogodišnji ekspert za prevođenje pisane reči u domen slike i zvuka Stiven Frirs (prethodna stavka u filmografiji je serija Režim), a scenario je delo Džejmsa Grejema rođenog početkom osamdesetih, produktivnog dramskog pisca i scenariste s posebnom sklonošću ka političkim fabulama. U kontekstu ovog teksta bi svakako trebalo obratiti pažnju na njegov televizijski film Brexit: The Uncivil War (2019, Channel 4) s Benediktom Kamberbačom u ulozi Dominika Kamingsa, tvorca kampanje za izlazak Velike Britanije iz Evropske Unije. „Take back control“ je bio slogan koji je Kamings odabrao posle višenedeljog organizovanja „fokus grupa“ i kopanja po kolektivnoj želji vođenoj podsvešću, da bi ga u Grejemovoj viziji i Kamberbačovom standardno genijalnom izvođenju objasnio ovim rečima: „Kada nešto ponovo uzimaš, to znači da ti je ranije po pravu pripadalo. Ogroman deo našeg samopoimanja potiče iz nostalgične slike o prošlosti, iz priča, iz mitova. Obično me to iritira zato što zaustavlja napredak, ali u ovom slučaju… Hajde da upotrebimo ideju povratka u doba u kojem smo znali na čemu stojimo, u doba u kojem je sve imalo smisao. Nije bitno da li je to doba stvarno ili fiktivno“. Grejem se putem filma o Bregzitu bavio masovnom emocionalnom manipulacijom kao osnovnim alatom za ostvarivanje političkih ciljeva, što je plodna, opojna i svevremena tema; šest godina kasije Grejem scenario filma/serije Brajan i Megi piše po jednom segmentu knjige televizijskog producenta i urednika političkih emisija Roba Burlija Why is This Lying Bastard Lying to Me? Apsurdni sarkazam naslova je jasan: ako unapred znate da je onaj s kojim razgovarate lažljivo kopile, kako možete da budete iznenađeni dok ga slušate kako laže? Nit koja deli fiktivno od stvarnog za te ljude je toliko van fokusa da se ne može tvrditi da zaista postoji.
O Margaret Tačer (1925 – 2013) mislimo da znamo skoro sve, te bi se valjalo malo detaljnije posvetiti ličnosti Brajana Voldena (1932 – 2019), (poput Tačer) poteklog iz radničko-zanatske klase, (poput Tačer) oksfordskog studenta zahvaljujući državnoj stipendiji, (ali za razliku od Tačer) sa diplomom istoričara. Možda se upravo u toj razlici između „društvenjačkog“ i „prirodnjačkog“ mozga krije jedan od povoda njihovih inicijalnih odluka glede političkih opcija kojima će se pridružiti, budući da je Volden bio član pa zatim tokom sedamdesetih i poslanik Laburističke stranke. Međutim, izrazita levica ga nije privlačila, i reklo bi se da je njegova sklonost ka slobodi pojedinca poticala iz humanističkih i romantičarskih izvora. Tako, na Oksfordu je kao dvadesetpetogodišnjak organizovao debatu na kojoj je učestvovao i Osvald Mozli, „persona non grata“ iz razloga svoje otvoreno nacističke prošlosti. Zašto? Da bi se čulo šta ima da kaže. Da stranka Liberalnih demokrata nije osnovana tek krajem osamdesetih, spajanjem nekada velikih organizacija tog usmerenja – od kada su večiti treći iza Torijevaca i Laburista koji su im prirodniji koalicioni partner („Libdemsi“ su na narednim izborima surovo kažnjeni zbog formiranja vlade s Torijevcima 2010. godine) – Volden bi najverovatnije njih odabrao kao mehanizam za svoje političko biće. No, decenijama je bio antikomunistički Laburista blizak libertarijanizmu i kao takav je, povukavši se iz politike i postavši novinar, imao prirodno razumevanje za pojedine aspekte delovanja Margaret Tačer. Posledično, intervjui koje je s njom radio imali su opušteni, ćaskajući ton.
Možda se upravo u toj razlici između „društvenjačkog“ i „prirodnjačkog“ mozga krije jedan od povoda njihovih inicijalnih odluka glede političkih opcija kojima će se pridružiti, budući da je Volden bio član pa zatim tokom sedamdesetih i poslanik Laburističke stranke
Stiv Kugan, Frirsov sada već redovni glumački a često i scenaristički saradnik (ili je tačnije reći da je Frirs njegov), ima posebni talenat za tumačenje „cinika s agendom“. Njegov Volden, protagonista na čijoj smo uslovnoj strani, čovek je koji je upoznao politički univerzum iznutra, da bi već kao solidno sredovečan početkom osamdesetih započeo uspešnu karijeru televizijskog novinara/voditelja specijalizovanog za političke intervjue. U međuvremenu, Margaret Tačer i ljudi kojima se okružila – Herijet Volter je tumači s hororičnim začinom (na koncu, Volter je, osim što je odlična glumica, i sestričina Kristofera Lija) – ograničili su uticaj sindikata, bogate učinili neumereno bogatijima a siromašnima oduzeli glad kao povod za pobunu, „bobije“ s pendrecima transformisali u naoružanu silu za razbijanje demonstracija, i u takvom stanju doveli Veliku Britaniju do jeseni 1989.
Rat na Foklandima, zajedno s patriotskim zanosom koji je proizveo, bio je davna prošlost, sloboda tržišta nije baš pevala tako lepo kako su sužnji iz srednjeg ekonomskog staleža pevali o njoj, Berlinski zid se krunio i Evropa je koračala ka svojoj sledećoj geopolitičkoj etapi razvoja. Upravo porađanje zajednice evropskih država postaje bela ukrštenica koju Tačer nije u stanju da reši: s jedne strane njenom slobodnotržišnom umu godi pomisao na nestanak granica, s druge, ideja o međusobnoj fiksiranosti velikih valuta – počevši od simbioze funte i marke koja je najavila stvaraje eura – kosi se s vizijom minimalnog državnog upliva u individualnu finansijsku inicijativu. Nije li još gore za pojedinca kada mu nad glavom, umesto stare i po učmalosti mu poznate engleske administracije, nad glavom „visi“ nekakva „super država“ naseljena hrpom apartnih birokrata?
Čini se da Tačer ni sama nije mogla da popuni rascep između slobode i kontrole, oduvek prirodan za desničare ali i opterećujuć u novim, nepoznatim okolnostima, i tu konfuziju je prenela na svoj kabinet. Ministar finansija je zagovarao fiksiranje valuta što se kosilo sa stavovima njenog glavnog ekonomskog savetnika, i ministar je odabrao da napusti brod čiji kapetan počinje da plovi sa polomljenim kompasom. Valjalo je građanstvu nekako objasniti šta se zbiva, za šta je odabrana Voldenova emisija sa racionalnim očekivanjem da će intervju ličiti na prethodne.
Izuzetan razgovor vodi se između Voldena i jednog od njegovih urednika tokom sastanka na kojem pripremaju intervju (nije zgoreg istaći da je televizija LWT u društvenom vlasništvu):
UREDNIK: Proučavali su razne televizijske intervjue…
VOLDEN: „Proučavali“! Ja sam ih radio!
UREDNIK: …i napravili listu najučestalijih trideset načina na koje političari izbegavaju da odgovore na pitanje.
VOLDEN: Dobro jutro, Kolumbo! Sve ih znam! „Ministre, šta se desilo u slučaju toga i toga?“. „Znate kako, smatram da ljude u ovoj državi mnogo više zanima ovo i ovo“. „Znate kako“, velim ja kao da sam direktan momak koji bi samo da stigne do suštine, a u stvari koristim „znate kako“ kako bih usmerio razgovor ka nekoj sasvim drugoj suštini…
UREDNIK: To je na broju 20. Što se tiče Margaret Tačer, njena osnovna taktika izbegavanja odgovora je broj 4: postavljanje pitanja o pitanju.
Baš liči na nekog ko nam je nažalost previše blizak, ta četvorka, a bogami mu ni dvadesetica nije strana… Elem, Volden je, pogotovo na način na koji je to prikazano u filmu/seriji, ovaj put rešio da „pritisne“ i natera premijerku koju na izvesnom nivou čak i simpatiše da kaže istinu o situaciji u kabinetu, tj. da se na taj način jasno izrazi o pravcu kojim država ide. Intervju je trajao četrdeset i pet minuta, i tek kada pogledate kako je istinski izgledao (na Jutjubu) uviđate da je barem trećina potrošena na insistiranje da se odgovori na pitanje zašto je ministar finansija podneo ostavku, što je praćeno upornim odbijanjem Margaret Tačer da sarađuje koje se ogledalo u besomučnom ponavljanju rečenica „Ministrova pozicija je bila neprikosnovena“ (u svakodnevnom govoru skoro nikad upotrebljavana reč „unassailable“ je izgovorena na desetine puta) i „On je doneo svoju odluku, nakon čega sam ja donela svoju“. Rezultat je bio da je Tačer delovala kao osoba koja nešto prikriva, i da je to nešto toliko krucijalno da će uticati na mnogo više nego što je neposredna budućnost jednog kabineta koji ionako ima ograničen rok trajanja.
Vatreno optužuje Laburiste da ih smanjivanje jaza između najsiromašnijih i najbogatijih toliko usrećuje da nemaju ništa protiv niskog iznosa prosečne plate, dok ona zastupa viziju u kojoj je razlika ogromna ali i najmanje imućni dobijaju više
Godinu i mesec dana kasnije, krajem novembra 1990. i već u eri „kraja istorije“, Margaret Tačer je pod dodatnim pritiscima i sistemskim nedaćama morala da konačno napusti pozicije premijerke i prve žene svoje stranke. Grejem, Frirs, Volter i Kugan su glasači Laburista – valja istaći, često krajnje kritični prema političarima koji ih predvode – što poslednju scenu serije čini tim više dirljivom. Volden putem televizijskog prenosa posmatra jedan od oproštajnih parlamentarnih nastupa Margaret Tačer. Tvrda je u svom opredeljenju možda i više od devojke koja je pola veka ranije počela da mašta o direktnom uticanju na kurs nacije. Vatreno optužuje Laburiste da ih smanjivanje jaza između najsiromašnijih i najbogatijih toliko usrećuje da nemaju ništa protiv niskog iznosa prosečne plate, dok ona zastupa viziju u kojoj je razlika ogromna ali i najmanje imućni dobijaju više (tj. visoki kapitalisti se enormno bogate, uzgred pomalo podižući i dohotke svih ostalih). Dakle, ljudi nisu jednaki i ne bi ih trebalo veštački održavati u iluziji da jesu, poslanici oko nje viču u saglasnosti ili protestu, a Tačer ponavlja „Uživam u ovome!“. Volden, čovek koji je imao udeo u njenom padu, podiže čašu viskija u pravcu televizora i nazdravlja joj. „Eh, Megi“, kao da kaže, „kako ćemo dalje bez tebe koja si nas tako kvalitetno i iskreno provocirala?“. Na početku teksta pomenutom Dominiku Kamingsu bi se svideli ovi nostalgični zaključci, iako bi se verovatno zapitao koja im je upotrebna vrednost. Najskuplji činilac vrednosti je što se na njih ne može prikačiti etiketa sa cenom.
