Umro je Ibrahim Hadžić, pesnik, prozaista, esejista i prevodilac, proučavalac gljiva i noćnih leptira, autor više od trideset knjiga, nekada legendarni urednik školskog programa Televizije Beograd. „Živim u uverenju da sam pesnik, ali sebe smatram jugoslovenskim pesničkim otpadom“, rekao mi je jednom, u nizu razgovora vođenih u poslednje dve decenije. Na vest o smrti, prenosimo nekoliko fragmenata:
Pesma
Da bi se nečija pesma doživela – govorio je Hadžić – važno je da počiva na iskrenosti. Mislim da se duhovitost, kao i sve drugo u dobroj pesmi, skriva u iskrenosti, u samoironiji. To su ključevi za uspeh satirične pesme; da ta satira ne bude banalna, površna.
Tajna
Tajna nastanka jedne pesme je zbilja tajna. Ne moja, već pesme. Teško je to objasniti. U mom slučaju najčešće je povod jedna jedina reč koja ima veze sa nekim doživljajem, spoljnjim ili unutrašnjim. I ta jedna jedina reč nameće se kao ključ za neku nevidljivu bravu. Ja ne znam unapred da li će taj ključ otključati bravu, koliko će se mučiti, koliko će proizvesti klok-klok zvukova, da li će se držati početnog impulsa. E, kada je sve već stavljeno na papir (danas ekran), vidim šta sam učinio.
Reč
Pišem vrlo brzo, munjevito, da mi misli ne pobegnu. Posle pisanja, pesmu doterujem, glancam. S obzirom da ne pišem, ili vrlo retko pišem rimovane pesme, pažnju posvećujem rečima, ritmu, cezuri. Kompjuteri su genijalan izum za prozne pisce, za pesnike i jesu i nisu. Pesmu od pet stihova lako ćete napisati i rukom.
Majka
Priča o mojoj majci je istinita. To je onaj deo meni drage istine neophodne za stvaralaštvo, koja se ne krije, već ističe u mojim kasnim pesmama. Moja majka je stvarna osoba. To je Zada Hadžić. Mi je, njeni sinovi, nismo zvali majko (da sada ne ulazim u te detalje) već po imenu, ali zato je celo Rožaje, a i šire, zvalo majka-Zada. A zašto tako, zato jer se pročula po svojim dobročinstvima, po svojim stavovima. Ona je vrlo komunikativna osoba. Kada ode u banju, mesecima se javljaju žene koje su sa njom bile u sobi da pitaju kako je. Javljaju se čak iz Beograda. Ona je bila puna energije, radoznala.
Robinzon
Pre desetak godina, kada se bila nešto teže razbolela, nazvala me je telefonom i skoro zapovedila: „Dođi! Dođi da pričamo.“ Htela je pričom, kao Šeherezada, da pobedi bolest koja se nad njom nadvila. I pobedila je. Iako ima četiri razreda osnovne škole, uz nas, sinove, i ona se „školovala“. U spontanim takmičenjima sa unucima, pa i ponekom snahom, pobeđivala ih je u nabrajanju, recimo, ruskih i domaćih pisaca. Jednom prilikom, po povratku iz stolarske radionice, moj brat svratio je do nje i upitao: „Koji je danas dan?“ Majka je na moje zaprepašćenje odgovorila: „On se bogomi gore u selo izgubio kao Robinzon Kruso, pa ne zna koji je dan.“
Televizija
U vreme kad sam kao diplomirani istoričar umetnosti došao u Televiziju Beograd, 1975. godine, Redakcija školskog programa bila je u formiranju, malobrojna i sa još uvek nedovoljno definisanim konceptom. Šest godina uređivao sam emisije iz oblasti likovnih umetnosti, jedne veoma zahvalne i televizične oblasti, a onda sam postavljen za glavnog urednika. Naše emisije morale su da ispune tri uslova: da budu edukativne ali istovremeno i zanimljive, da ne liče na školske časove i da budu zasnovane na fundamentalnim sadržajima. Da bismo to postigli, angažovali smo najbolje saradnike i bili smo otvoreni prema mladim rediteljima i scenaristima. Uz program sopstvene proizvodnje, emitovali smo i brižljivo birane programe stranih produkcija. Pre svega one iz prirode i sa civilizacijskim temama.
Obrazovanje
Kao urednik Redakcije bio sam u prilici da eksperimentišem sa šemom emitovanja: pokušao sam da pravim monotematske celine sa naizmeničnim emitovanjem društvenih i prirodnih nauka pa su učenici, a i drugi gledaoci željni permanentnog obrazovanja, imali priliku da u toku jednog dana u školskom programu prate komplementarne emisije iz književnosti i stranih jezika, drugog iz slikarstva i muzike, trećeg iz geografije, biologije, fizike… Jednom rečju, naš osnovni zadatak bio je da se bavimo obrazovanjem i mislim da smo uspeli u tome i eto tajne uspeha školskog programa.
Užas
Neslavan je završetak mog radnog veka na Televiziji, kada sam sa nepune pedeset dve godine života oteran u invalidsku penziju. Kažem oteran, zato što moja duša nije izdržala pod teretom svih užasa koji su se tada dešavali meni i oko mene i pukla je. Kao da sam slutio šta će se desiti, davno pre toga, u svojoj knjizi pesama Vežbanje osećanja napisao sam stihove: „Odnosim svoju dušu u bolnicu/ Na belom tanjiru.”
Spodobe
Bilo je to vreme mračnih spodoba koje su rovarile po našim dušama… Kako su se omraza i rat širili, imao sam sve više problema i kao urednik i kao Ibrahim. Od početka devedesetih, ja sam, praktično, samo figurirao kao glavni urednik. Podnosio sam zahteve da me smene ali rukovodiocima Televizije, očigledno, to nije odgovaralo.
Pretnje
Čekali su da sam podnesem ostavku što sam na kraju i bio primoran da učinim, kako zbog brižljivo stvarane nemoguće atmosfere, tako i zbog pretnji smrću koje su meni i mojoj porodici upućivane telefonom (po nečijoj porudžbini, uveren sam i dan-danas). Jer da su me oni smenili, ne bi imali pokriće za svoje tvrdnje da nisu verski ili nacionalno isključivi. Ovako su mogli da kažu da je to moj izbor i moja stvar.
Devedesete
Devedesete sam proveo u stanju teške depresije. U nesigurnosti. U opljačkanom stanu. Ni do danas nisam uspeo da saznam ko je to uradio ali je vrlo simptomatično da je najviše preturao po fiokama mog pisaćeg stola. U očekivanju da će mi dželati zakucati na vrata. U brizi šta će biti sa mojom porodicom. Sin mi je odslužio vojsku na samom početku rata pa smo očekivali da ga pokupe kao rezervistu i pošalju na neko ratište (što su i pokušali u nekoliko navrata).
Bekstvo
Družio sam se sa istomišljenicima i provodio mnoge sate u protestnim uličnim šetnjama i na mitinzima. Bio sam nerazdvojan sa Predragom Čudićem, Mirom Miočinović, Miroslavom Karaulcem, Mišom Stanisavljevićem, Jelenom Trpković… Ali, kao izraz bekstva od stvarnosti, sve više sam se okretao prirodi i izučavanju gljiva. No, ni tamo nije bilo bezbedno. Sećam se da kada sam sa još trojicom prijatelja gljivara otišao u obližnju šumu koja je stotinak metara udaljena od velikog policijskog punkta Makiš, u njoj smo naišli na neki zastrašujući bivak, boravište napravljeno od granja, okićeno crnim zastavama sa belim mrtvačkim glavama i sa natpisom „Sa verom u Boga”. Zastali smo uplašeni. Srećom, u tom trenutku u bivku nije bilo nikoga.
Gljive
Decenijama se bavim izučavanjem ovih čudnih stanovnika naše planete. To su „životinje koje ne hodaju”, kako ih definišu neki biolozi. U Srbiji i Crnoj Gori gljivama se u prošlosti posvećivalo malo pažnje, pa nije bilo čak ni domaće literature o njima. Ponosan sam što sam otkrio desetine vrsta za koje se nije znalo da rastu u Srbiji i Crnoj Gori, a neke su prvi put registrovane i za ceo Balkan, recimo Gyromitra esculenta var. alba, koju sam otkrio 2002. u šumama Rožaja. Moja interesovanja za prirodu su beskrajna.
Priroda
Veliki prirodnjak, Karl Line, kazao je: „Priroda je najčudesnija u malom“. Malo-čudesno našao sam i u noćnim leptirima (moljcima). Davno sam pročitao jednu priču Vladimira Nazora koja se zvala Čovjek koji je izgubio dugme ili tako nekako. Nisam znao u to vreme da je to bila priča o meni – taj čovek koji je izgubio dugme tražio ga je po prašnjavom putu i umesto dugmeta otkrio je ceo jedan mikrokosmos.
Leptir
Noćne leptire, ili moljce kako se stručno zovu, otkrio sam 2003. Bio sam u zavičaju zbog gljiva. No, godina je bila izuzetno sušna i topla. Uveče smo do kasno u sobi držali otvoren prozor. Privučeni svetlom, uletali su noćni leptiri. Vrteli su se oko sijalica i oprljeni padali na patos. Ja sam ih fotografisao a sutradan ih, zarobljene ispod čaše, i uspavane dnevnom svetlošću, izučavao i pokušavao da ih determinišem. Bili su čarobni. Iz literature sam saznao neobične podatke o njima, pa i o tome da su neke vrste selice. Recimo, vrsta Agrius convolvuli, doletela je iz severne Afrike preko Sredozemnog mora u moje Rožaje, bolje rečeno u moju sobu. Kakav moćan i divan leptir!
Knjige
Ibrahim Hadžić je objavio zbirke pesama Harfa vasiona, Vežbanje osećanja, Oformiti jedinstvenu životinju, Vreli tragovi, Na staklu zapisano, Isti život, Pesme i, Hora, Nepročitane i nove pesme, Posmatrač, Posmatrač (2), pesničko-grafička mapa, Ko sam ja, Duge senke kratkih pesama, Maternji jezik, Krugovi, Zrnca, Zbirka.Takođe, prozna dela, priče, i zbirke snova: Zapisi i crte, Prodavac magle, Šta reče?. Leksikografska dela: Rožajski rječnik, Rječnik rožajskog govora, te kapitalna izdanja o gljivama: Gljivarska početnica, Imena gljiva, Iz Gljivarske beležnice, Klasiranje i prerada gljiva, Drugi gljivarski korak, Gljive, životinje koje ne hodaju, Ilustrovani rečnik sveta gljiva (sa Jelenom Vukojević).
