Film Slobodana Šijana Budi Bog s nama, unekoliko deli sudbinu filma Lordana Zafranovića Zlatni rez ’42: Djeca Kozare. I na Šijanov film se dugo čekalo i on je, od trenutka kada se verovalo da je završen, prevalio dug put do beogradskih filmskih ekrana i najzad, kao i Zafranovićev, premijerno je prikazan na Festu 2026. Tako je čekanje objedinilo ove dve filmske legende do susreta s publikom i, praktično, bilo jedina vezivna karika između filmskih velikana.
Za deo ljubitelja Šijanovog opusa među koje spada i potpisnik, Budi Bog s nama ostaje razočaravajući film. Čini se da je u njemu magija izostala i da je malo toga ostalo od neponovljive Šijanove autentičnosti. Napravljen u slavu srpskog filma, tačnije Boška Tokina, velikog srpskog intelektualca, i snimanja prvog srpskog avangardnog filma, Budi Bog s nama je u svetlu Šijanove estetike neprepoznatljiv film. Anahron, konfuzan, anemičan… Previše uronjen u lokalno da bi posedovao univerzalnost neophodnu za filmsku korelaciju s inostranom publikom, ovaj film je u Šijanovoj karijeri, recimo, ono što je Zmijsko jaje bilo u svetu Ingmara Bergmana. Kada se poduhvatio Tokina i njegove epohe i kada je u priču o Tokinovom rediteljskom ostvarenju ušao sa znatnim pretenzijama, to više nije bio lični Šijanov film, nepretenciozan, urnebesan i dopadljiv na prvi pogled, toliko različit od svih drugih srpskih filmova i rediteljskih potpisa. Tako je i Bergman u Zmijskom jajetu, izašavši iz metafizičkog okvira „bergmanovštine“ (jedne toliko autohtone poetike), doživeo poraz s materijom od koje je hteo da napravi dramu, tamo gde je prostor već uveliko osvojila tragedija. Pritom, radeći još u tuđem miljeu (Nemačka u doba nacizma) i prilično problematičnom ambijentu. Šijan je, očito sa scenarističkim duom Biljanom Maksić i Vladimirom Mančićem, pristupio razdoblju manje nepoznatom ali više zahtevnom od onog koji je Bergmana opteretio nemogućim bremenom. Samo što njegova, odnosno Tokinova epoha ostaje, pokazalo se, previše složena i ponekad u filmu teška za razumevanje. Rekonstrukcija zlatnog filmskog doba dvadesetih godina prošlog veka, podrazumevala je brižljivo razrađeni narativni i dramaturški plan, s narativnim glavnim tokom koji čini snimanje filma i peripetije koje se tom prilikom javljaju. Sporedno, epizodno, nije trebalo da bude opterećujuće u fabuliranju. Međutim, potreba da se što više istorijskih likova udene u film (kralj Aleksandar, knez Pavle…) učinila je upravo suprotno. Ovi digresivni tokovi filma, ovaj višak istorije, učinili su da film trpi. Iako je Šijanov film u svim segmentima zamišljen kao pre svega korespondentan duhu vremena, derivati njegovog filmskog pripovedanja nisu uvek u funkciji kompaktnosti i koherentnosti.
Film o snimanju filma je bio u jednom važnom periodu evropskog i svetskog filma omiljeno tematsko polje mnogih velikih reditelja (Osam i po Federika Felinija, Američka noć Fransoa Trifoa, Stanje stvari Vima Vendersa…). Ali Budi Bog s nama, iako iz istog ili sličnog foldera, danas i kao tema i kao stil deluje potpuno passe. Film potencijalno za adresate ima onu filmofilsku publiku i krugove kojih ne samo da je sve manje, nego faktički i ne postoje. Ime Boška Tokina danas je poznato veoma uskom krugu ljudi u Srbiji. Nije sporno da je on dostojan svakog stvaralačkog čina koji ga reafirmiše, pa i igranog filma, ali je kao ikonički sadržaj nekako podrazumevajuća istorijska figura, obavezujuće opšte mesto, što Šijanov film ne razvija nego uzima kao dato. Citatnost u filmu, inače značajna informatička signalizacija svakog filma, ne uspeva da nas pridobije, a pogotovu ne uspeva da nas razgali. Šta je rekao Sesil B. Demil nije više bitno, čak ni saobrazno strukturi ovog filma. Nije čak ni od čisto filmofilskog značaja, sem ako citat ne doživimo kao svojevrsni rediteljski ekskurs shvaćen kao egibicionizam. Ovakva upotreba filmske istorije ne samo ponajpre, nego jedino govori o blistavom Šijanovom (Tokinovom) poznavanju svetskog filma.
Budi Bog s nama ne poseduje britkost dijaloga iz prethodnih Šijanovih ostvarenja, pogotovo ranih filmova, koji se i danas citiraju i pamte
I sam zaplet filma, koji se odvija na fonu policijskog ispitivanja Boška Tokina (Miloš Biković) od strane policijskog činovnika (Goran Bogdan), zamišljen je da pre svega intenzivira konstelaciju, odnosno da potcrta zaziranje od filma (što rezultira zaplenom snimljenog materijala a da on kasnije nikad nije pronađen), kojem jeste pohrlila intelektualna elita, ali je njegovo nerazumevanje ostalo dominanta za dobar deo javnosti. Budi Bog s nama ne poseduje ni onu britkost Šijanovih dijaloga iz prethodnih, pogotovo ranih filmova, koji se i danas citiraju i pamte. Ono što je nekada bila jezička invencija sada je iščilelo. To što Šijanov film nikako ne možemo da otčitamo kao komediju bez ostatka, počiva upravo na njegovoj žanrovskoj neopredeljenosti. Mimo autorske namere, Budi Bog s nama nije hibridni žanrovski film u kojem svi žanrovski elementi (komedija, misterija, film detekcije…) funkcionišu na meta nivoima. Tako se film detekcije smeši komediji, ali je isto tako i urušava. Veoma retko se u filmu može, u upotrebi elemenata saspensa na primer, osetiti prisustvo ruke majstora. Ono što je, takođe, bio Šijanov zaštitni znak, a to su bili njegovi glumci i kako je on s njima radio i iz njih izvlačio maksimum, ne rezultira u filmu nijednom briljirajućom glumačkom kreacijom. S inherentno glumačkog aspekta izostaje glumačka maestralnost, kao što je to slučaj u ranijim filmovima. Iako je broj kvalitetnih glumaca u filmu impresivan, mnogi od njih ne nadograđuju svoje uloge u odnosu na prethodne, s kojima su postali popularni i voljeni. Ni Sloboda Mićalović, ni Goran Bogdan, pa čak ni Miloš Biković nisu, shodno likovima koje tumače, napravili iskorak iz svojih glumačkih standarda i nisu doneli ništa novo, s obzirom na format.
Status legende u srpskom i regionalnom filmu koji Šijanu s pravom pripada, neće biti okrnjen ovim neuspelim filmom. Možda smo, na kraju, previše kritični prema geniju stvaraoca, za koga znamo da ume i može bolje.
